Biciklom kroz Vojvodinu: Vilovo, Lok i Titel
Iako je radni dan, pravoslavna crkva u Vilovu je puna – Usekovanje glave Sv. Jovana, 29. avgusta veliki je praznik. Ovo bačko mesto ispod obronaka Titelskog brega polazna je stanica današnje ture iz serijala “Biciklom kroz Vojvodinu” koji sam ovog proleća započeo u želji da prekratim pandemijske dane a on je u međuvremenu prerastao u “projekat” koji će nakon serije reportaža u “Dnevniku” verovatno završiti i među koricama knjige. Planiram da u ovoj i narednoj godini biciklom obiđem sva naseljena mesta u Vojvodini i zapišem šta sam u njima video, čuo, osetio i probao.
Zvuči neverovatno ali u selu Vilovo su na jednoj svadbi 1907. bili gosti Mileva i Albert Ajnšajn. U veze sa ovom svadbom zabeleženo je: „U vreme njihovog boravka u Kaću, Milevin brat od tetke Mija Miškov, sin Đulke, sestre Milevine majke Marije, ženio se u Vilovu, selu na pola puta između Kaća i Titela. Mileva i Albert bili su pozvani na venčanje, koje je bilo veličanstveno. Bilo je mnogo gostiju i sve vreme je svirala muzika. Više puta bilo je rečeno, da je pio čak i Albert, mada je bio poznat kao protivnik alkohola, i da je učestvovao u veselju.“
Selo je bilo poprište borbi u Revoluciji 1848/49. a veliki broj meštana stradao je i u Raciji 1942: Selo je 12. januara 1942. godine, opkoljeno i blokirano. Srbima je zabranjeno da ga napuštaju, a vojska, žandarmerija, detektivi i naoružani meštani su se brzo organizovali da napadnu lokalno stanovništvo. Uveče, 12. januara počelo je hapšenje meštana. Do 15. januara uhapšena je četvrtina sela. Zaprežnim kolima i kamionima, prebačeni su u Šajkaš i zatvoreni u opštinsku zgradu, gde su strahovito tučeni i mučeni, odakle je jedan deo pušten, a drugi deo uhapšenih je odnesen u Gardinovce, na Dunavu ubijen i bačen pod led! Na izlazu iz sela ispraća nas dvojezična tabla “Vilovo / Tündéres”.
Produžavamo dalje putem koji ide uz ivicu Titelskog brega i sa koga se tek ponekad odvajaju staze koje vode na ovo mitsko brdo pod kojim je, prema predanju “u blizini ušća dveju reka” potopljen kovčeg Atlile-biča božjeg. Ista legenda kaže još i da je Atila sahranjen u zlatnom kovčegu i da je potopljen u takođe zlatnim kočijama. U naraciji se jasno spominje blizina ušća ali i veliki breg, sa kog su generali legendarnog vojskovođe nadgledali čitavu ceremoniju sahrane – potapanja.
Par minuta kasnije, pred nama je trojezična tabla: “Lok / Lok / Sajkáslak”.
Na ulazu u selo, sa desne strane, kamufliran u jatu gusaka sedi Svetomir Burka (67). Ljudi po vojvođanskim selima vole da razgovaraju sa putnicima namernicima, često nam se desi i da nas deca pozdrave sa “Dobar dan!” ili na nekom drugom jeziku koji se govori u tom mestu. Razgovorljivi su sveštenici u crkvama, dežurni pijanci sa flašom piva u ruci ispred seoskog kioska ili samoposluge i žene što sede na klupama ili stolicama ispred kuća. Svetomir nam je ispričao kako je za vreme rata donirao za ranjenike u bolnici u Novom Slankamenu neku silnu kafu; kako je selo od 2.000 žitelja palo na 1.000 koliko sad procenjuje da ih ima; guske drži on “i još jedan” a nekad je bilo par hiljada gusaka u selu. U Loku, kaže, živi oko 20% Mađara, katolička crkva je u blizini pravoslavne i jako je lepo održavana, okrečena, sa cvećem u dvorištu. “Sad će valjda i ovi naši da kreče!”, kaže Svetomir.
Na ulazu u pravoslavnu crkvu odmah pada u oči slika na levom zidu hrama kojoj se vidi veća grupa muškaraca. Odmah pored je i objašnjenje – diptih je naslikan u sećanje na 48 meštana sela pobijenih u Raciji 1942!”. Još jedno šajkaško selo koje nosi traumu zloglasnog događaja iz januara 1942. Kao što Srem po zlu pamti avgust iste godine kada su ustaše odvele i pobile na hiljade Srba i Roma (među njima i Savu Šumanovića) – tako i u Šajkaškoj i Novom Sadu još uvek nisu zalečene rane iz Racije.
Produžavamo dalje ka Titelu i nailazimo na krdo krava koje se napaja na bunaru sa đermom. Ovo mesto iza te pastoralne scene krije i jednu jezivu priču. Naime pre tačno 11 godina, 29. avgusta 2009. radnici koje su stočari angažovali da očiste bunar u zavarenom buretu od 200 litara pronašli telo mladića. Novosadska policija je tri dana kasnije utvrdila da je žrtva Dejan Raspopović, Beograđanin rođen 1974. godine. Ispostavilo se da je Raspopović bivši član „zemunskog klana“ sa podebljim policijskim dosijeom u kome se nalaze dela od silovanja pa sve do trgovine drogom. Nekoliko stotina metara od bunara u kome je pronađeno telo bio je i salaš Đure Mutavog, na kojem je 2001. u zatočeništvu nedeljama držan Milija Babović, beogradski biznismen, koga je oteo zemunski klan.
Ulazimo u Titel i pored savremene velike plantaže jabuka sa leve strane puta – vidimo veliki broj napuštenih fabričkih hala i nekadašnjih kombinata.
Tabla na ulazu u mesto govori nam da je ovde rođena Mileva Marić Ajnštajn i tu je Titel svakako ispred Rume i Novog Sada, gradovima u kojima je slavna naučnica živela a oni to na dostojan način nisu obeležili.
Stižemo do Železničke stanice kroz koju više ne prolaze putnički vozovi. Šef stanice, ujedno i jedini zaposleni kojeg smo zatekli u zgradi, kaže nam da prolaze samo teretni vozovi i to bez nekog voznog reda. Putnički voz Novi Sad – Zrenjanin koji je ovde prolazio – putovao je punih 5 sati pa je postao predmet sprdnje na društvenim mrežama i ubrzo je ponovo ukinut. Na mapi u kancelariji šefa stanice vidim i prugu za Bač koja je ukinuta još devedesetih. U delu Titela u blizini Železničke stanice pored zatvorenih fabrika mnogo je i praznih, zatarabljenih prodavnica i kafana – svedočanstvo jednog drugog doba.
Prvi utisak koji sam stekao u Titelu – prelep gradić, sa bogatom istorijom i velikim potencijalima – ali prilično zapušten. Nemačka protestantska crkva na Glavnoj ulici samo što se ne sruši na glave prolaznika. Pitam šta je to jednog bucmastog derana na biciklu koji se javlja u prolazu – lakonski kaže “Švapska crkva!”. Nešto dalje, pravoslavna i katolička su u dobrom stanju vidi se da ima vernika koji ih održavaju.
Kao i u mnogim mestima u Srbiji (npr. Gradska kuća u Valjevu i Čavića kuća u Novom Pazaru) – i u Titelu je najlepša zgrada u centru grada, nekadašnja zgrada Suda – zapuštena i napuštena. Sud je izmešten na drugu lokaciju a raskošna secesijska palata u Glavnoj ulici – čami prazna. Plaža na Tisi lepo izgleda, tu je i spomenik žrtvama Racije. Primećujem da su umrlice koje izrađuje lokalni štampar “uspravne” za razliku od većine gradova u Srbiji… Ako je suditi po fotografijama maturantkinja na tablou na srednje škole – Srbija će imati još lepih snajki iz Titela.
Preko puta katoličke crkve, jedna mlada meštanka sa urbanom kratkom frizurom nam dobacije: “Popnite se na Kalvariju, odatle je najbolji pogled!”
I zaista, pogled sa Kalvarije na Titelskom bregu iznad mesta jedan je od svakako impresivnijih u Vojvodini. Dok gledate varoš, iza leđa vam se nalazi ruševina kapele nemačke porodice Šmitmajer koja krije jednu zanimljivu i pomalo jezivu priču.
Na ovom mestu je, naime sredinom godina prošlog veka jedan lađar sebi oduzeo život, navodno zbog nesrećne ljubavi. Stalno su se dešavale neke neobjašnjive tragedije, a meštani veruju da je sve to zbog kletve koju je Francu Šmitmajeru krajem 19. veka uputila siromašna devojka Marija. Nikada nije prestala da se nada da će joj se sreća osmehnuti. Novac koji je teškom mukom zarađivala davala je na narodnu lutriju. Kako je bila nepismena, svaki put je svoj loz davala Francu Šmitmajeru, bačvaru, kojem je donosila vodu sa reke. On bi joj govorio da nije ništa dobila i da može da baci srećku, sve dok jednom nije izvadio iz kante bačenu lutriju i unovčio ogromnu premiju.
Marija je otišla kući u saznanju da nije ništa dobila, a Šmitmajer ju je ostavio da ostane u neznanju. On se preko noći pretvorio u najbogatijeg čoveka kraja, kupio je mlin, ciglanu, novu kuću i zemlju koja se i danas naziva Šmitmajerova duž. Franc se nepošteno obogatio, pravdajući se po mestu kako je usnio san – ukazao mu se, govorio je, čovek koji mu je otkrio gde se nalazi zakopano blago, pa je on pratio smernice i pronašao ga, ali, Marija nikada u to nije poverovala. Proklinjala ga je svakog dana rečina – “Dabogda vam zemlja kosti izbacivala i sve vam prokleto bilo!”. Pratila ga je na svakom koraku, a naročito ga je klela u trenucima kada bi ga viđala sa kćerkom. Njene reči su odjekivale a njegova pohlepa je došla ubrzo na naplatu. Šmitmajer je, nedugo pošto se obogatio, ostao bez kćerke miljenice. Devojčica je preminula pod nerazjašnjenim okolnostima. Franc i njegova supruga su se razboleli od tuge, shvativši da ih je stigla Marijina kletva.
Odlučili su da podignu kapelicu, u nju polože kćerkino telo i posvete se veri, kako bi bar malo okajali grehe. Ali ubrzo su izgubili i svo imanje, tako da im je život sasvim izgubio smisao, što je Marija i želela. Sve što je htela bilo je da pate i da preostale dane provedu u najgorim mukama. Šmitmajerovi su sahranjeni u kapelici koju su podigli, ali Marijina kletva ni tada nije utihnula. Navodno su njihove kosti počele da plaše meštane. Baš onako kako je ona govorila da će biti. Kapela je, zatim, počela da propada. Niko je više nije čuvao, niti održavao, a ogoljeni zidovi i obezglavljeni zvonik potpuno su joj izmenili lice.
Nastavljamo preko starog mosta na Tisi ka Banatu. U sledećem broju “Nedeljnog Dnevnika” – o tome šta smo videli i čuli u Knićaninu, Perlezu, Lukinom selu i Belom Blatu.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
