Moja voljena Afrika: Kenija, Mombasa
Napenda – lepa. Mambo/Džambo-ćao. Sante sana-hvala puno. U Keniju smo otputovale jula 2010, kod njih zima, u Srbiji vrelo leto. Izbor je pao na rutu Mombasa (Kenija), Dar es Salam (Tanzanija) pa Zanzibar. Mombasa je bila naša prva destinacija, a uz nekoliko šokova prva dva dana, prilagodile smo se brzo magičnom gradu na ostrvu
Volim Afriku. Više nego ijedan drugi kontinent. Srodiš se sa prirodom začas, postaneš deo te magije, i vratiš se onom nečemu iskonskom. Te godine sam dva puta bila u Africi. I potpuno odlepila za tom njihovom energijom, sa jedne strane divljom, a koja pak odiše mirnoćom i bezbrižnošću Sa Afrikom se srodiš za jedan dan, postaneš deo te prelepe prirode, i vratiš se korenima- zemlji, drveću, travi. Volim da kažem da Afrika probudi sva čula, kako ona za koje znamo tako i ono što i ne znamo da postoji u nama.
Kenija je bila naša prva destinacija. Let je trajao 8 i po sati iz Minhena, i nije bio toliko naporan. Ideja nam je bila da kupimo aviokarte bez rezervacije ikakvog smeštaja u Tanzaniji i na Zanzibaru, gde ćemo dalje iz Mombase poći nakon petodnevnog obilaska grada. Mali hotel u Mombasi smo rezervisale pre puta, bar za početak da imamo gde spavati.
Kako smo se približavale našoj destinaciji, već iz aviona prizor je bio nestvaran. Nismo znale šta nas čeka kad sletimo, sem da smo vakcinisane i prepune uzbuđenja.
Kada izađete sa aerodroma na ulice Mombase, prvo što vas iznenadi jeste neviđen broj taksi vozila, i svi samo vas čekaju. Kenija je zemlja u kojoj je dolar na ceni a ne evro, stoga je najbolje da ponesete ovu valutu. I obavezno ih promenite za lokalne šilinge odmah na aerodromu, jer ćete sve platiti jeftinije. Cenjkanje za taxi je poželjno, štaviše obavezno, smatraće vas neozbiljnim putnikom ako se ne dogovorite za cenu. Mreže te 2010. nisu radile, Srbija i Kenija nisu imale ugovor, što je značilo nema telefona, nema interneta, samo priroda.
Sunđeri i mreže
Naš hotel je bio udaljen 30 km od aerodroma. Dok smo se vozili prašnjavim ulicama Mombase, nismo se mogli čudom načuditi i to je bio naš prvi šok. Putevi su izrovani, asfaltiran je samo glavni put, nema infrastrukture, kanalizacije, ni uličnog svetla. Sa leve i desne strane duž celog puta su kartonski boksovi koji predstavljaju prodavnice, i poneka kuća od kartona ili zemlje. Karton siti je za Mombasu napredniji i daleko moderniji. Onda možete misliti kako to izgleda.
Oblast Bamburi u kojoj se nalazio hotel, se proteže duž gradske plaže i tu su smešteni hoteli, luksuzni rizorti, kompleksi i apartmani. Drugi šok koji smo doživele jeste naša soba. Kada smo stigle u hotel, trebalo im je dva sata da pronađu našu rezervaciju. A kad smo ušle u sobu, nema kreveta, samo sklepane daske. Ali to njima nije problem, rekli su nam, strpite se malo i odmah dolazimo sa krevetima. Za 5 minuta su doneli sunđer, lepo ga isekli tu pred nama, namestili krevet i mrežu, te sa osmehom nam pokazali “This is your bed, madam. Enjoy”.
Najbitnija stvar u Keniji je mreža iznad kreveta, jer je to zaštita od komaraca. Ja sam ponela veliku količinu autana, sprejeva, narukvica i mazalica protiv komaraca, u nameri da se zaštitim od malarije, mada su nam rekli da je zima u Africi prilično sigurna, tako da sam bila ubeđena da ukoliko ne dobijem malariju, sigurno ću dobiti toksikaciju od svih tih sredstava. Vakcinacija pre puta je obavezna, no nismo želele vakcinu tj tablete protiv malarije, kažu da su nuspojave strašne.
Voda, paklena. Žuta, buđava, tuširaš se i moliš boga da ne oboliš. Jako je važno da ne perete zube tom vodom, da ne pijete ništa sa ledom, i da svoju flašicu vode nosite svugde i uvek. No, bile smo spremne na divljinu, i ništa nije moglo da nas iznenadi.
Ratko Mladić, lova u najavi?!
Šta ćemo, gde ćemo, nakon postavke sunđera na naše oči, raspakujemo se i pravac plaža. Kenija izlazi na Indijski okean, plaže su prelepe sa belim peskom i palmama. Zaista nešto najlepše što sam do tada videla. Šetajući plažom nabasamo na neki hotel sa 5 zvezdica. Uđemo u baštu da se okrepimo kafom i vodom, i ja primetim jednog čoveka koji nenormalno liči na Ratka Mladića. Tu mi krenemo da pletemo intrige, znači ovde se krije, da li je moguće, jeste on, nije on i u tom šerlokholmsovom uzbuđenju i momentu, čovek nam priđe. “Dobar dan devojke”, pozdravi nas na čistoj ijekavici. Mi se zgledamo, komešamo, brojimo novce u glavi, dal izdajnici da budemo…U tom komešanju, čovek nam ispriča svoju priču. Ispostavi se da je on menadžer tog hotela, da je iz Hrvatske, da živi i radi u Mombasi već 20 godina i da su ga Kenijske vlasti hapsile prošle godine i držale na ispitivanju 6 dana, upravo misleći daje u pitanju Ratko Mladić!!! To je bio treći šok.
Tu sam se pitala šta nas još čeka u gradu koji ima milion stanovnika, leži na istoku Kenije i predstavlja najveću luku Kenije. Većinu stanovništva čine narodi: Bantu, zatim Masai, Luo i Kalenjin. Jezik kojim govore je svahili, ali veći deo stanovništva govori i engleski jezik, jer su bili engleska kolonija. Zanimljivo je da je Vasko de Gama bio prvi Evropljanin koji je posetio Mombasu. Naš drug, kopija Ratko Mladić nam priča da je to jedan od najstarijih gradova u Africi, i savetuje nam da se vozikamo po gradu njihovim busevima zvanim matatu jer možete zaustaviti bus i izaći gde god želite. Kaže nam i da ne treba da se plašimo, da se držimo Bamburi regije, centra grada i da ne lutamo same po mraku po sumnjivim delovima grada.
Plaže i obilasci
Drugi dan je protekao mirnije, sa manje šokova. Kako smo se odmah asimilovale i upoznale par ljudi, Ruth koja radi za šankom u hotelskom baru, te Stena koji radi u internet kafeu (koji je te 2010. u Mombasi bio jedini način komunikacije sa civilizacijom), pozvali su nas da obiđemo grad. Stanovnici Mombase su izuzetno ljubazni, prijatni, veoma velikodušni i spremni da pomognu, upute, da budu vodiči, i to za svega 5 dolara po danu.
Matatu o kojima smo slušale više liče na mini kombije nego na buseve, vožnja košta 20 šilinga, što je 16 dinara, u jednom pravcu. U jedan matatu može da stane oko 12 ljudi, ali oni ga pune sa najmanje 20, tako da vožnja nije nimalo prijatna kad vam crnac ili crnkinja sede u krilu pola sata.
Mombasa je zapravo ostrvo, koje je sa nekoliko mostova povezano sa kopnom. Jedna od najlepših plaža je Diani beach, do koje je je teško doći ukoliko se vozite matatuom, jer morate i na trajekt. Ukupno dva sata nam je trebalo da pređemo tih nekoliko kilometara, ali je vredelo svaki minut jer je Diani beach najlepša plaža Kenije. Beli pesak, rastinje, zelenilo i palme i prelep plažni bar u sred ničega su neponovljiv prizor. Plažom šetaju pripadnici Masai naroda, obučeni u njihovu nošnju, nudeći vam razne perlice, narukvice i ogrlice. Mombasa nije siguran grad, cvetaju kriminal i korupcija, tako da smo morale čvrsto da držimo torbu, čak i na plaži.
U povratku u hotel smo prošle kroz gradsku pijacu, koja je vrvela od tezgi, starih, mladih, dece, trgovaca svakakvom robom. Potrebno je da zadržite pogled na nekoj tezgi 5 sekundi, eto ih za vama, vuku vas, lepe se, daju u bescenje samo da kupite nešto. Ruth nam je pričala da je prosečna plata u Keniji 50 dolara mesečno, da se ljudi muče i da svaki je treći stanovnik HIV zaražen. Tek poneka žena je školovana, a ona je imala sreću-pobegla je iz jednog sela blizu Mombase, i zaposlila se u baru. Mašta da poseti Evropu i da ode što dalje iz Kenije. Tu noć sam zahvaljivala univerzumu na svemu što imam u životu.
Noćni život-ćao devedesete
Kako je u Keniji u julu zima, mrak pada u pola 7, a noćni život počinje u 9. Naši prijatelji, lokalci, su nas vodili u nekoliko noćnih klubova, koji se ne razlikuju mnogo od ovih novobeogradskih s početka 90tih. S obzirom da je u Mombasi pretežno stanovništvo muslimansko, očekivale smo skromne devojke, tek poneku oskudnije obučenu. Preko dana možete sresti zamotane žene, međutim, u klubovima i diskotekama, a obišle smo Floridu, Beach, Portobelu i Safari, sve devojke su polugole. Naravno da našem šoku nije bilo kraja, a pošto u Mombasi ima jako malo turista i ljudi bele puti, nas tri smo bile u centru pažnje, nonstop su nam prilazili, zapitkivali, nudili piće, cigarete, da nas odvedu nešto iza kluba, imaju svašta za prodati, cipele, tašne….
Lokalno piće Konjaki je nešto slično našoj šljivovici, košta tri puta jeftinije nego bilo koje alkoholno piće, a pije se u kombinaciji sa sprajtom. Možete kupiti Konjaki i u kesici u kojoj se u Srbiji prodaju šamponi, tako je jeftinije, i ispiti to iz kesice. Žurkati možete do rane zore, muzika je pop, rock, house, 80te, a stajling, hm, malo je reći da su japanke i plažna haljina dovoljne i da smo bile najobučenije.
Šverc-komerc
Uprkos pričama o kriminalu, korupciji, krađama, u Mombasi se možete osećati sigurno, kao i u svakom drugom gradu, ako se krećete turističkim rutama. Poslednjeg dana smo upoznale “komšije” u hotelu, tri brata, Sudanca, koji su došli na odmor sa ženama i ocem. Priča nam Jasir kako žive od šverca džipova iz Sudana u Keniju. Te 2010 godine Sudan je još uvek bio jedna država, Južni Sudan će se odvojiti tek 2011. Povezali su se sa ekipama iz Mombase, dovezu njih četvorica džipove, i tu ih ostave, odmore par dana i vrate se lokalnim busom. Priča nam i kako je Afrika odjednom postala važna na mapi šverca droge, i kako oni ne mogu da upadnu u taj posao, a rado bi, jer nemaju novca za ulaganje i da ih ekipe iz Eritreje, Somalije i Tanzanije miniraju. Njihove žene znaju čime se bave, ne zamere im, jer je to jedini izvor prihoda.
Sa ekipama iz Mombase imaju razrađen sistem i dogovor, niko ih ne dira, dobiju novce za automobile odmah, i nazad u Sudan. Iz Kenije dalje lokalne ekipe džipovima prevoze oružje i drogu afričkim rutama za šverc, a kako kaže Jasir, policija je povezana sa svima, i svi rade zajedno. Desi se da na plaži dileri startuju turiste, nude im drogu, i odmah dojave policiji koja stoji 300 metara dalje. Policija onda priđe, traži dve do tri hiljade dolara da zataškaju slučaj, a turisti daju nemlice, jer sve je bolje od kenijskog zatvora. I tako ostanu i bez domaće marihuane, i bez novca, dodaje on, i uglavnom se onda obrate ambasadama, konzulatima, koje tu ništa ne mogu.
Jednu sjajnu stvar nam je Jasir savetovao: ako želite da osetite pravu Afriku, kupite karte i do Dar es Salama u Tanzaniju zaputite se lokalnim busom. Prema njegovim rečima, jedino tako ćemo doživeti lokalni duh, i te krivudave peščane puteve kroz srce Afrike. Nije nam falilo mnogo da donesemo odluku.
Poslednji dan našeg puta u Keniji se završio kupovinom autobuske karte do Dar es Salama (Tanzanija). Čekao je nas dug put kroz prašumu od 600km, lokalnim autobusom koji je bio potpuno isti kao onaj u filmu “Ko to tamo peva”, preko granice koja se zove Horo-Horo (i bila je horor). Mombasu smo napustile prepune utisaka, čarobne lepote plaža i sa prijateljima sa kojima smo i danas u kontaktu putem društvenih mreža. Prave avanture na putu do Tanzanije, prašnjavom cestom preko Tange, Mgamba, Lugobe i Msoga su nas tek čekale, 600 kilometara za 14 sati, ali su i učinile da zauvek zavolim Afriku. Više nego ijedan drugi kontinent.
Rođena je u Zenici 1978. (BIH). Diplomirala je marketing na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Karijeru je započela u Ministarstvu obrazovanja 2002. na poziciji PR menadžera. 2004. prelazi u Roaming, gde je vodila marketing i komunikacije za brend Samsung. U medije prelazi 2007. kao brend menadžer za magazine u kompaniji Ringier, a od 2008. je bila direktor marketinga kompletnog portfolija Ringier Axel Springer u Srbiji.
U Color Media Communications dolazi u januaru 2016. na mesto direktora magazina Diplomacy&Commerce, sindikacije londonskog The Economista. Član je DSOJ i SAM, i predstavlja kompaniju u privrednim komorama, sa kojima magazin intenzivno sarađuje.
Živi sa verenikom Markom u Beogradu. U slobodno vreme pohađa Life coaching kurs američke škole “The First choice”, piše o putovanjima, ima svoju stranicu „Život je lep” na društvenim mrežama, a društvo na poslu joj pravi maltezer Romanov.
