KULTURNA BAŠTINA VOJVODINE: Kikinda (2)
Lav koji drži odsečenu tursku glavu – 2.240 kg težak kameni grb Disktrikta Velikokikindskog 1841. je na pročelje zgrade Kurije, sedišta Distrikta – postavio ovdašnji zidar Matija Švarc. Još “eksplicitniji” je grb Grada Kikinde na kojem je ta turska glava nabodena na sablju. Na internetu možete naći i nekoliko tekstova portala iz Sandžaka i Sarajeva gde se autori zgražavaju nad ovom činjenicom.
Bilo je mnogo polemika i u Kikindi na tu temu ali grbovi nisu promenjeni. Ispred Kurije, u središtu fontane koja je trenutno suva, nalazi se skulptura “Porodica” rada vajara Slobodana Kojića – savršeni hiperrealistički sklad nagog ženskog i muškog tela, para koji visoko iznad glava drže – bebu koja poput malog Isusa raširenih ruku gleda u grad.
Ulazimo u zgradu Kurije u kojoj se danas nalaze Narodni muzej, Istorijski arhiv i Turistička organizacija koja je osam godina od gašenja ponovo osnovana u ovom gradu. Ono po čemu je ovaj grad poznat, osim sova i terakote je – Kika, čuveni kikindski mamut, tačnije mamutica.
U glinokopu kompanije “Toza Marković” dogodilo se izuzetno značajno paleontološko otkriće: 4. decembra 1996. na dubini od 20 metara pronađen je skelet mamuta (Mammuthus trogonetherii) starog preko 70.000 godina.
Visok je 4m, dugačak je 7m, širok 3m. Kika je u međuvremenu, postala prava atrakcija, a ustanovljeno je da se radilo o ženki staroj oko 64 godine. Skelet Kike se danas nalazi u Narodnom muzeju u Kikindi a njegova kopija u prirodnoj veličini – u dvorištu muzeja. Na istom mestu, u dvorištu Kurije 700 vekova nakon što je uginula Kika – istorija je ostavila još jedan trag. Ovde su, naime – 3. i 9. januara 1942. nemački okupatori streljali 39 antifašista.
Narodni muzej u Kikindi čuva vrednu kolekciju fotografija iz Drugog svetskog rata: Ulazak nemačkih trupa u Kikindu; Anton Distl, načelnik Velike Kikinde pred kraj 1941. sa dva Hitlerova portreta iznad glave i mapom Istočnog fronta pored sebe; scene sreljanja partizana i rodoljuba u Mokrinu, Dragutinovu (Novom Miloševu), na Simićevom salašu i u dvorištu Kurije (današnjeg Narodnog muzeja); ulazak partizanskih i sovjetskih trupa u grad, zastave Jugoslavije, Velike Britanije i SAD na balkonu Gradske kuće; povlačenje nemačke vojske iz Kikinde ali i nemačkog civilnog stanovništva…
“Pijane osobe biće smešta uhapšene!”, piše velikim ćiriličnim slovima na plakatu koji je 12. oktobra 1944. Narodno Oslobodilački Odbor Grada Velike Kikinde štampao i izlepio po zidovima u centru. “Ko bi se usudio da pomoću alkohola zloupotrebi oružanu silu za krađe, provale i nasilja u javnim zgradama i privatnim kućama – biće smesta streljan!”, naglašava se nedvosmisleno na kraju plakata.
Šta smo još videli u Narodnom muzeju: Polifon sa kraja 19. veka, proizveden u Budimpešti u radionici “Sternberg Armin es testevere”, pripadao je Ištvanu Štoheru, gostioničaru iz Nakova; kasa Velikokikindskog distrikta; model frižidera iz dvadesetih godina prošlog veka; firma bačvara Jožefa Kirhnera; radionica za oslikavanje stakla Uroša Čavića, jedina takva u Vojvodini. Uroš je ovaj završio zanat u Češkoj.
Zgrada Kurije bila je poprište sukoba tokom Revolucije 1848. godine. Naime, na drugi dan Uskrsa 24. aprila 1848. mađarska konjica upala je u grad i počela da bije pobunjene Srbe koji su stali na stranu Austrije. Kikinđani su tada upali u Kuriju, naoružali se i uzvratili napad mađarskoj vojsci. Tom prilikom iz ćelija u podrumu oslobodili su 30 robijaša ali je svetina počela da pljačka bogatije kuće u gradu, jedna od njih je i zapaljena. Dan kasnije, stigla je kaznena ekspedicija mađarske vojske na čelu sa pukovnikom Erneom Kišom i ugušila pobunu. Tokom ovih događaja poginuli su senator Aleksandar Isaković, sudija Stefan Vidak i četiri oficira i pet meštana.
U Svečanoj sali Kurije organizovani su prijemi za vladare država u čijem je sastavu bila Velika Kikinda: 1872. za cara Franju Josifa a 1919. za regenta Aleksandra Karađorđevića.
Tavan Kurije velik je čak 2.000 metara i jako podseća na onaj koji sam pre par meseci video u Žitnom magacinu u Novom Bečeju. Građa za krov je i ovde stigla iz mračnih karpatskih šuma: neke grede su dugačke i po 16 metara a takvih stabala u ovdašnjim šumama nema. Stabla su u Kikindu rekom Begej stizale sa Karpata a dereglje (šlepove) su vukli – burlaci slični onima koje je na Volgi ovekovečio ruski slikar Ilja Rjepin.
Na putu za Muzej Terra koji se nalazi izvan grada u sastavu nekadašnje kasarne navratili smo i do jedne od najvećih atrakcija ovog grada – Suvače podignute 1899.
Suvača je suvi mlin koji za mlevenje žitarica koristi rad životinja. Za razliku od zgrada iste namene (vodenica i vetrenjača), sa pogonom zavisnim od prirodnih uslova (vode i vetra), suvača primenom životinjske snage omogućava slobodan izbor lokacije i nesmetan stalni rad. Najveći broj suvača u Kikindi zabeležen je 1847. kada je njihov broj u Kikindi iznosio 51, a u Velikokikindskom dištriktu 252. Pored kikindske, u svetu postoje još samo dve sačuvane suvače – u mađarskom mestu Sarvaš i u hrvatskom Otoku.
U poslednjoj preživeloj suvači u Kikindi je 1899. u novoizgrađenu zgradu prenet stari mehanizam kupljen u Padeju. Do Drugog svetskog rata, Suvača je bila u vlasništvu lokalnih zadrugara. Pred početak Drugog svetskog rata, Suvača je prodata Nemcu Gašparu Krimeru, a 1945, ceo objekat koji čine mlinski prostor, pogonski prostor i mlinarev stan je nacionalizovan. Iste godine, Suvača je i prestala sa radom.
Stižemo i do kompleksa kasarne koja je izgrađena još u vreme Austrougarske. Otvaranjem Muzeja „Terra” u Kikindi decembra 2017. godine u nekadašnjoj zgradi manježa kikindske kasarne, ostvarena је višedecenijska želja i plan pokretača Internacionalnog simpozijuma skulptura u terakoti „Terra” da se vajarski radovi trajno prezentuju u gradu u kojem su nastali. Ideja o Muzeju stara je koliko i sam Simpozijum, a razvijala se uporedo s konstantnim povećanjem broja skulptura koje su realizovane tokom tradicionalnih simpozijumskih okupljanja.
Na inicijativu osnivača Internacionalnog simpozijuma skulptura u terakoti velikog formata „Terra”, profesora i akademskog vajara Slobodana Kojića, Grad Kikinda je od Vojske Srbije otkupila je staru kasarnu, promenio joj namenu i predao je Centru „Terra” za muzej. Za adaptaciju zgrade manježa u muzejsko-galerijski prostor projekat je načinila arhitekta Aranka Blat, koja je dosledno ispoštovala autentični izgled ove građevine. Dok smo razgledali impresivnu kolekciju nastalu decenijama unazd na Simpozijumu sa tavanice se čuo jak zvuk vetra koji kao da drlja nekim valjcima po limenim pločama na krovu.
Dok tumaramo kroz kompleks nekadašnje kasarne u Kikindi, napušten i zarastao u korov i šiblje – komentarišemo kako bi ovo bio idealan prostor za neki univerzitetski kampus. U svim razvijenijim zemljama oni su u malim provincijskim gradovima poput Kikinde.
Vreme je za ručak i vraćamo se u centar grada. Izlazimo iz automobila na početku Ulice generala Drapština kako bi se, iako nije leto, uverili u to da je reč o najlepšoj ulici u Srbiji i jednoj od najlepštih na svetu. Ulica generala Drapšina duga je oko dva kilometra i od drugih panonskih sokaka je osim niza autentičnih kuća sa očuvanim fasadama izdvaja i jedinstveni drvored koji, prema oceni svetskog sajta „Arhitektura i dizajn“, ovu ulicu svrstava među najlepše na svetu. Reč je drvoredu koji prosto natkriljuje kuće i ulicu zbog čega je ovde i tokom najvećih žega sasvim prijatno u senci i hladovini. Drvored je zasađen krajem Drugog svetskog rata i ima 389 stabala. Najviše ima koprivića, javora, lipe i nekoliko stabala duda.
Ručamo u restoranu iza pravoslavne crkve uz primedbu da u jelovniku nemaju ništa od bundeve, zaštitnog znaka ovog rada – “Dani ludaje” održavaju se krajem septembra i privlače na hiljade ljudi iz srpskog ali i rumunskog dela Banata.
Pridružuje nam se i Jasmina Milankov iz Turističke organizacije i preporučuje nam nekoliko zanimljivih atrakcija u selima pored Kikinde koje ćemo svakako posetiti prilikom sledeće posete. Ovog puta samo odabrali za posetimo grobnicu porodice Čarnojević koja se nalazi u Ruskom selu, nedaleko od grada.
Porodica Čarnojević bila je ugledna i čuvena prvenstveno po svom najistaknutijem predstavniku – patrijarhu Arseniju III. Pripadnici grane porodice Čarnojević (nosioci plemićkog predikata Černović de Mača) preminuli u periodu 1840–1911, sahranjeni su u grobnici podignutoj 1843. na seoskom groblju u Ruskom Selu, u porti crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Izvorni krovni pokrivač od šindre zamenjen je 1936. pocinkovanim limom. U grobnici je 13 drvenih i metalnih sanduka. Na mermernoj ploči na srpskom i mađarskom jeziku navedena su imena devetoro članova porodice Čarnojević sahranjenih na ovom mestu.
Tokom prevrata 1918. narod je otvorio grobnicu tražeći zlato, metalni sanduci su razvaljeni a kosti plemića razbacane. Vladika Letić je insistirao da se plemićka grobnica dovede u red i ona je sanirana. Nakon Drugog svetskog rata grobnica je ponovo provaljena i pljačkana i tek 2009. je potpuno restaurirana, zaključana i od tada nije pustošena.
Pored grobnice nalazi se i Pravoslavni hram koji su 1935. podigli kolonisti doseljeni iz Boke i Hercegovine.
Zidove hrama oslikao je ruski ikonopisac Aleksandar Jesinski. Zanimljivo je da se na jednom od zidova nalazi i reprodukcija “Seobe Srbija”, Paje Jovanovića i to ona verzija sa ženom sa detetom i ovcama koju je SPC odbacila…
Tokom posete Kikindi čuli smo i bizarnu priču za koju, međutim, nismo naišli na potvrdu u domaćoj štampi niti u izvorima Istorijskog arhiva, međutim, više stranih izvora potvrđuju ovu krajnje neobičnu storiju.
Naime, prema tim izvorima u Velikoj Kikindi je 1925. živela Marija Vukić sa suprugom, Dušanom, čovekom koji je bio imućan ali i mnogo stariji od nje. Jednog dana Marija je dotrčala do sveštenika da kaže da je njen suprug bio pijan prethodne večeri i kada je došla da ga probudi otkrila je da je mrtav. Mlada udovica nasledila je imanje i za nekoliko meseci se ponovo udala za mlađeg momka.
U to vreme se dogodilo da su iznenadne smrti postale uobičajene u selima oko Velike Kikinde. Marija Vukić imala je mladu prijateljicu čiji je muž bio mnogo stariji od nje. Komšije su znale da je zaljubljena u jednog mladića iz sela. Nekoliko meseci nakon smrti Marijinog muža, suprug njene mlade prijateljice takođe je iznenada umro.
Treća smrt usledila je tri nedelje kasnije. Ponovo je pokojnik ostavio mlađahnu udovicu i opet – prijateljicu Marije Vukić. I opet se mlada udovica ponovo udala. Sasvim je prirodno, govorili su seljani, da se mlada udovica treba ponovo udati i nisu pridavali značaj trojici smrtnih slučajeva.
Ali počelo je da izaziva pažnju to što je Marija Vukić odjednom postala pobožna i pozivala prijateljice u svoju kuću na molitvu. Sedam žena bi se okupilo u dnevnoj sobi njenog doma i tu bi ostalo satima iza zaključanih vrata. Sveta Lukrecija je bila njihova zaštitnica (navodno prema čuvenoj trovačici Lukreciji Bordžiji).
Takvu reputaciju su postigla “deca Svete Lukrecije” da su mnoge žene podnele zahtev za prijem. Ali njih sedam odbacili su kao “nedovoljno čiste” za blaženo Društvo Svete Lukrecije. Međutim, činilo se da je Sveta Lukrecija imala loš uticaj na muževe svojih poklonica. Svake dve ili tri nedelje muž jedne od njih naglo se razboleo i umro.
Tada su čudne priče počele da kolaju ovim krajem. Dame iz Društva Sv. Lukrecije bile optužene da su u savezu sa đavolom, i da je serija smrtnih slučajeva bila rezultat njihovih komunikacija sa Satanom. Vrhunac je nastupio kada je Marija Vukić iznenada izgubila i drugog muža – i nasledila njegovo imanje. Meštani su otišli u žandarmeriju i Mariju Vukić i njene prijateljice optužili za trovanje njenih muževa. Tela svih iznenada preminulih su ekshumirana, a analiza je otkrila da je u svakom slučaju smrt nastala primenom istog otrova – arsenika!
Priča o članicama Društva Svete Lukrecije je ili jedan od najranijih primera “lažnih vesti” ili će, ako dobije istorijsku potvrdu, završiti u scenariju za film.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
