KULTURNA BAŠTINA VOJVODINE: Šid (3)
Posle mog teksta iz Šida u “Nedeljnom Dnevniku” pre 14 dana, čuo sam se sa Ivanom Bašičević Antić, unukom slavnog Ilije Bašičevića Bosilja i direktorkom Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini. Ivana mi je pojasnila kako verzija o tome da se “dva slavna slikara nikada nisu srela” koju sam dobio u Šidu baš i nije tačna. “Životi naše dve porodice, Šumanović i Bašičević, su isprepletani duboko i mnogostruko. Najpre, Ilija i Sava idu zajedno u školu i u povratku se nose na krkače. Iliji majka kaze da ne nosi on Savu nego bolje Sava njega, da mu se u toj igri ne bi pocepao kaput!”, kaže Ivana i dodaje: “Zašto je ta bliskost važna? Zato što je Ilija jako poštovao Savu, i njegov odabir da postane slikar je najsnažniji uticaj na Ilijinu promenu u stavu prema umetnosti uopšte!”
Sava je bio inteligentan i veoma uzdrzan u svom drzanju i ponasanju. Ilija je zato cenio i posebno posmatrao i Savinu odluku da se školuje za slikara iako je Ilijin stav u tom momentu bio da je umetnost za “beskućnike i nemoralne ljude” pošto je u tom periodu Ilijina glavna ambicija bila proširenje imetka, zemlje i vinograda i on intenzivnim radom to uspeva postajući ono što posle rata komunisti osudjuju nazivom “kulak” i zato mu i oduzimaju zemlju.
Takodje, Savino hapšenje dešava se u istoj ustaskoj akciji kao i Ilijino (i njegova dva sina) s tim sto je Ilija uspeo da se spase i sa sinovima ode u Beč.
“Posle rata, moj otac Vojin kao lekar brine o Persidi, Savinoj majci, jer nije imala knjizicu, a moj stric istoričar umetnosti u Zagrebu, Dimitrije, piše prvu ikad napisanu naučnu monografiju o Savi Šumanoviću i tako izdiže njegovo slikarstvo odnosno daje mu status koji zaslužje!”, zaključuje Ivana i ispravlja tako jednu istorijsku zabludu.
Inače, u Galeriji Sava Šumanović u Šidu sam od tadašnje upravnice Vesne Burojević čuo mnogo zanimljivih priča i ovog grada i okolnih sela. Onu o “poslednjoj Savinoj devojčici”, Zori Erdeljan koja danas živi u Novom Sadu objavio sam pre dve godine u “Dnevniku”. Inače, redovno se čujem sa Zorom, nedavno je proslavila 92. rođendan, čuvala se tokom pandemije i još uvek je vrlo vitalna.
Drugu priču koju sam čuo u Galeriji, onu o ustaškom pogromu romske porodice Familić iz Molovina i pesmi “Ciganska je tuga pregolema” koja je tom prilikom nastala, takođe sam objavio na stranicama ovog lista.
Još jedna zanimljiva priča nastala je pod krovom kuće Šumanović.
Pre pet godina, naime objavljena je knjiga “Pisma iz Šida”.
Ovo raritetno izdanje sačinjeno je od 10 pisama, 17 dopisnica i jedne razglednice (čestitke), napisane rukom Marije Demšar, prognanice iz Slovenije (Zabrežje, opština Žiri), koja je igrom slučaja kao kućna pomoćnica živela u domu porodice Šumanović u Šidu, od 20. septembra 1941. do 10. avgusta 1945.
Vesna Burojević da je prva saznanja o postojanju ovih pisama Galerija slika “ Sava Šumanović” u Šidu stekla je 2006. kada je filolog, folklorist i etnolog, dr Marija Stanonik, ujedno i ćerka Marije Demšar, pripremajući knjigu “Etnologija u pismima i slikama” , koju je dve godine kasnije objavio Etnografski institut SANU, posetila Galeriju i Spomen-kuću Save Šumanovića.
Marija Demšar se spletom životnih okolnosti početkom rata našla kod svog brata u Štajerskoj (Cerovac), odakle je internirana u Šid, iz kojeg piše slikovita pisma svojim roditeljima u Zabrežje, o utiscima iz svakodnevnog života. Ta pisma su na njenu molbu, koja se može pročitati u jednom od njih, sačuvana. Od prvog javljanja u Sloveniju vidi se njena zadivljenost bogatstvom i kultivisanošću porodice kojoj je dodeljena kao i kulturom života u Vojvodini koja je, sudeći prema tim pismima u to vreme bila znatno iznad onog u Sloveniji. Veoma precizno i detaljno je izveštavala svoje o svemu što je po njenim merilima bilo značajno. Opisivala je kuću i pokućstvo, poslove koje su joj bili povereni, hranjenje stoke, održavanje kuće. Veoma pedantno je pisala o tepisima i zavesama, koji su očigledno u njenim očima predstavljali statusni simbol. Pisala je i o svom odnosu sa drugim Slovencima (u Šidu ih je za vreme okupacije boravilo 70), cenama proizvoda na pijaci, berbi kukuruza i grožđa. Sestri Franciki je pisala o poklonima koje je dobijala od Gospođe, kako je oslovljavala Persidu Šumanović. Neobičan joj je bio i topao odnos između Gospođe, njenog brata i sestre, o čemu je takođe pisala. Savu Šumanovića, Marija Demšar pominje nekoliko puta. Do detalja je opisala njegov dnevni raspored. Bila je svedok Savinog odvođenja, u rano jutro 28. avgusta 1942. kada je uhapšen zajedno sa 120 meštana.
Odnos Perside Šumanović i Marije Demšar razvijao se postepeno. Bile su različite po svemu: godinama, veroispovesti, obrazovanju, socijalnom statusu. Govorile su različitim jezicima. Na početku je njihov odnos veoma zvaničan da bi ih kasnije životne prilike zbližile. To se vidi i po plati, koja je sa početnih 200 narasla na 1.000 kuna. Pored plate Marija je dobijala garderobu, obuću, imala je posebno plaćene lekarske usluge. Za Mariju je Gospođa bila dominantna ličnost, visoko moralnih principa, vredna i pravedna. Govoreći o njoj, često ju je poredila sa majkom. Prema kazivanju dr Marije Stanovnik, njena majka je iz Šida u rodno Zabrežje donela tri materijalne stvari: vinocrveni vuneni komplet, ukrasno jastuče i stolicu, koju joj je dala gospođa Persida da bi mogla da dostojanstveno sedi u stočnom vagonu kojim se vraćala kući, u Sloveniju. Razumejući da stolica pripada Šidu, 2010. dr Marija Stanovnik ju je predala predstavnicima Galerije slika “ Sava Šumanović” , kada je u Beogradu održana promocija knjige “Etnologija u pismima i slikama”.
Pred kraj naše posete Šidu odlazimo do Ruskog dvora koji je letnja rezidencija Vasilija Božičkovića, biskupa novokanonizovane unijatske biskupije, podignut je oko 1780. Zgrada kao nepokretno kulturno dobro ima status spomenika kulture od velikog značaja.
Križevačka biskupija je osnovana 1777. a od 1920. pa sve do 2002. u zgradi je bio manastir sestara Vasilijanki, a u posleratnim godinama sirotište i internat. Početkom treće decenije 20. veka tu je osnovan samostan grkokatoličkih redovnica (Rusina), dok je za vreme Drugog svetskog rata u zgradi bila smeštena partizanska bolnica. Posle rata se u zgradi „Ruskog dvora“ nalazila muzička škola, dok je danas to ponovo samostan grkokatoličkih redovnica a jedan deo se izdaje opštini za dečiji vrtić.
U međuvremenu sitiže i ljubazni grkokatolički sveštenik Mihajlo Režak koji nam otključava crkvu. Pričam mu kako sam za šidske Rusine saznao iz serije Savinih slika na kojima je slavni umetnik prikazivao žene iz ove zajednice u živopisnim narodnim nošnjama.
Crkva je mala ali veoma lepo uređena i održavana.
Jedna od ličnosti iz knjige Stanislava Stupavskog o neobičnim Šiđanima je Jan Šuster koga smo posetili na kraju današnje posete ovom mestu. Ovaj živopisni Šiđanin 1949. u Ulici Đure Daničića koja je prozvana “ulicom ljubavi” pošto je u njoj pedesetih godina prošlog veka bilo čak 96 dece. Odrastao je u takvom okruženju da je bio prisiljen da se povezuje sa velikim brojem svojih vršnjaka i druge dece i od njih stiče razna znanja i iskustva. Ipak jedno iskustvo nije mogao da stekne. Ono mu je dano od Boga a to je dar za slikanjem. Prve radove uradio je još u osnovnoj školi na času likovnog vaspitanja a kada je izučio za molera boje su mu postale svakodnevnica i od rada sa njima je izdržavao celu porodicu. Slikarski pravac kojim je Janko išao bio je realizam sa posebnim primesama naive. Do sada je naslikao preko pet stotina slika od kojih mnoge krase zidove u domovima širom sveta počev od Hrvatske, Nemačke, Amerike pa sve do Australije. Njegove slike su bile na velikom broju zajedničkih izložbi likovnog kruga Sava Šumanović i likovnog kruga KUD Jednota a organizovao je i više samostalnih izložbi organizovanih u Šidu, Lugu, Bačkom Petrovcu, Sremskoj Mitrovici i Vukovaru.
Pored slikarstva Jan je u mladosti imao još jednu ljubav a to je fudbal. Prve fudbalske korake napravio je u Slovačkom parku a bio je jedan od osnivača Fudbalskog kluba Jednota u Šidu i njegov prvi golman. U fudbalu su ga poznavali pod nadimkom – Šuca. Živi u kući sa sinom i njegovom decom. Suprugu mu je prošle godine odnela korona: “Samo se jedan dan sklupčala ovde na kauču i rekla: Janko, vodi me u ambulantu!’. Dva dana kasnije smo je sahranili!”
Jan je doživeo još jednu porodičnu tragediju – njegov drugi sin Darko osuđen je na zatvorsku kaznu od 40 godina zbog ubistva policajca.
Pokazuje Darkovu fotografiju u vojničkoj uniformi. U aprilu 2000. godine – Darko Šuster, tada 22-godišnjak, hicima iz pištolja ubio Dragana Micića (32) iz Martinaca i teško ranio Zlatka Batakovića iz Sremske Mitrovice, policajce Odeljenja unutrašnjih poslova iz Šida. Pripadnici MUP-a su ubrzo posle pucnjave uhapsili napadača.
Jan je, inače, započeo je neobičnu tradiciju pravljenja džinovskog sneška ispred njegove kuće. Poslednjih godina zbog blagih zima i nedostatka “materijala” za sneška – ovaj običaj je izostao. Bilo bi sjajno kad bi Šid od ovog spontanog pravljenja džinovskog sneška napravio turističku atrakciju.
Već je padao mrak kada smo stigli do Pravoslavnog groblja na kojem se nalazi velika, sasvim sigurna najveća crvena zvezda petokraka na nekom groblju u Srbiji. Videli smo i nadgrobni spomenik bajkera koji je poginuo na putu naletevši na par koji se u automobilu vraćao iz njive sa švaleracije.
Kao celina od izuzetnog značaja za istoriju Šida, groblje se danas nalazi u velikoj opasnosti upozorava Radovan Sremac: “Ne postoje precizni podaci o broju uništenih grobnih parcela i izmeštenih (bačenih) spomenika. Samo u zadnjih 25 godina taj broj se meri na desetine. Poništavanjem poslednjeg prebivališta jedne osobe, i uništavanjem njegovog spomenika (sa podacima i često fotografijom) uništava se deo istorije našeg grada, pa ako ćemo – i narušavaju se nacionalni interesi srpskog naroda. Takvo stanje groblja govori o našoj etici i našoj svesti o očuvanju sopstvene baštine i porodične istorije. Zanimljiv je jedan slučaj iz 1928. kada je tadašnja grobarka Ljuba Laketić oštetila veći broj spomenika, razbila slike na njima i iskidala krstove. Zbog toga je odlukom Crkvenog odbora otpuštena. Danas se ne otpuštaju radnici JP Standarda koji oštete ili uklone stari spomenik”, tvrdi Sremac.
Po tradiciji, posetu Šidu završavamo večerom u restoranu koji se nalazi u prostorijama slovačkog fudbalskog kluba “Jednota”. Pohovani papci i pohovani škembići, teška hrana posle napornog dana, zalivena je oporim domaćim crnim vinom pa je pao dogovovor da se vratimo na proleće i biciklom obiđemo živopisna šidska sela i pejsaže koje je na svojim platnima ovekovečio besmrtni Šumanović.
Bogati Jevrej – dobrotvor srpske crkve!
U Šidu je do Drugog svetskog rata živela mala ali veoma aktivna i uticajna jevrejska zajednica. Prvi Jevreji su se u ovom mestu naselili oko 1720. Sinagoga je sagrađena oko 1900.
Leopold Klajn, bogati jevrejski trgovac bio je donator Srpske pravoslavne crkve. Pravoslavni sveštenik kada je bio odsutan iz Šida, davao je ključeve crkve komšiji Jevreju – Vinterštajnu.
Prema sačuvanim dokumentima vidi se da je Herman Štajner u Šidu držao “prodavnicu građevnog drva” dok je gradski hotel držao takođe Jevrej – Rajh. Iz jednog novinskog članka vidi se da je Lojz Lustig, jevrejski momak iz Šida oženio Idu Fišer, mladu Jevrejku iz Novog Sada.
Pred Drugi svetski rata 1940. u Šidu je živelo 94. Jevreja. Sinagoga je srušena za vreme NDH 1942. a dragocenosti iz nje su odnete za Zagreb gde im se gubi svaki trag. Svi šidski Jevreji poslati su u leto 1942. u koncentracione logore odakle se posle rata vratilo samo njih 16 i oni su se svi posle 1948. iselili u Izrael. Matične knjige su sačuvane u Rabinatu u Iloku kojem je tada pripadao Šid. Istorijom Jevreja u Šidu najviše sa bavio Radovan Sremac, arheolog i viši kustos u Ilinijanumu.
Inače, 17. decembra 2014. otkriven je spomenik šidskim Jevrejima nastradalim u Holokaustu. Spomenik je postavljen na platou pored Kulturno obrazovnog centra Šid, na mestu gde su se do Drugog svetskog rata nalazile kuće jevrejskih porodica ubijenih u Aušvicu. Inicijator podizanja spomenika je Radovan Sremac, organizator otkrivanja bila je Narodna biblioteka „Simeon Piščević“ Šid, dok je finansijska sredstva obezbedilo izraelsko udruženje koje okuplja Jevreje useljenike sa prostora bivše Jugoslavije. U ime predsednice tog udruženja, gospođe Miri Derman, skup je pozdravio Antun Unterberger. Spomenik je otkrio dr Ruben Fuks, tadašnji predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije, nakon čega je molitvu izgovorio Isak Asiel, vrhovni rabin Srbije.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
