U jednom od onih udaljenih „džepova” Evrope, gde se kriju manje poznati narodi i bizarni običaji, gde prošlost hoda ruku pod ruku sa sadašnjošću, gde 10. vek živi paralelno sa 19-im, 20-im i 21-vim, nalazi se Zemlja Baska. Tako je, pomalo smešno, zovu skoro svi narodi Evrope. Španci kažu País Vasco, Francuzi Pays Basque, a Englezi Basque Country. Srbi je nazivaju jednostavnije, Baskija. No, otkako je ovo ime rezervisano samo za jednu provinciju, čija je prestonica Vitorija, tada se za istorijsku Baskiju, koju možemo nazvati i „Velika Baskija” ili „Zemlju svih Baska” („Svi Baski u jednoj državi!” je moto koji ovde nipošto nije mrtav), koristi drugo ime, Vaskonija. Da pojednostavim: Vaskonija predstavlja skup svih etničkih teritorija na kojima su Baski većina, govorili oni baskijski jezik ili ne: Baskije, Navare, i Francuske Baskije. Pošto je očito da je je zemlja Vaskonija podeljena između Francuske (manji deo) i Španije (veći deo), logično je da se neke usijanije nacionalističke glave maše i oružja da bi došle do zemlje u koju će ponosno pobosti samo i isključivo zastavu Baska, ikurinju. Tako nastade ETA, a tako smo i čuli za Baskiju, na žalost.
Za razliku od Laponije, Mordovije, Cincarije ili drugih teritorija naroda koji su manje nemiroljubivi i ne žele da se mlate za svoju postojbinu, već preferiraju mir. Da, ali to nisu gorštaci sa Pirineja. I da ne bude zabune: nisu to bilo kakvi gorštaci, to su, po nekim istraživanjima, pripadnici najstarijeg naroda u Evropi. Neki ih smatraju potpuno autohtonima, bez rođaka; neki ih povezuju sa kavkaskim narodima, a treći misle, što je prilično hrabra pretpostavka, da su oni zapravo izbeglice sa obližnje Atlantide! Ne samo da im jezik (potpuno neverovatan za slušanje) ima tek udaljene veze sa nekim kavkaskim jezicima u zabitima Rusije i Azerbejdžana, već Baskima dominira i krvna grupa 0-, koja je veoma retka. Da ne spominjem da imaju i očite fizičke razlike: posebno je zanimljiva njihova izdužena ušna resica. Toliko su im uši razvučene nadole, da oni to smatraju lepim: posprdno nazivajući sve ostale komšijske narode „kusouhi”. Malo uho, nula bodova za lepotu. tvrdi se da je i dugačak i prav nos, kojeg u Francuskoj povezuju za Gaskonjce, takođe potekao od Baska, jer su Gaskonjci, po većini etnologa, romanizovani Baski. Cyrano de Bergerac? D’Artagnan? To je već druga i duga priča. Vraćamo se u gradove koje znamo po fudbalskim klubovima Atletiku i Real Sosijedadu, slikama Picassa i švaleracijama kralja srbijanskog, Saše Obrenovića i ljubavnice mu (potonje žene i kraljice) Drage Mašin. Tim redom.
BILBAO
Dve stvari o Bilbaou već znamo: CF Atlético Bilbao i Museo Guggenheim Bilbao. Pardon, tri. I ETA i njene vragolije sa bombama i atentatima. Stigavši u Bilbao, shvatamo da je baskizacija poprimila maha: klub se sad zove Athletic Bilbao, grad se zove Bilbo (to je baskijski naziv), a muzej je Guggenheim Bilbao Museoa. Dobrodošli smo u najbaskijskiji grad od svih. Velikih. Gernika je još zadrtija. Srećom, pa svi govore španski. Još uvek. Međutim, ne govore ga baš sve ulične table. Ruku na srce, ovo su možda i najlepše ulične table koje sam video igde: izgledaju kao komadi nameštaja iz baroknog perioda, kao nekakvi poslužavnici jarkoplave, svetle boje, zlatnog obruba, od kovanog gvožđa, pričvršćeni za zidove kao da treba da budu dopuna fasadama i lepoti življenja. Savršeno.
Nijedan grad nije uspeo tako dobro da se redefiniše, kako kažu vodiči, kao što je to učinio Bilbao. Ta rečenica mi stalno odzvanja u glavi. „Reinvented itself”, jako dobro zvuči, feniksovski nekako. U 19. veku je doživeo naglu industrijalizaciju i navalu stanovništva, a onda je postao „rupčaga” i „slepo crevo” puno kriminala, droge, prostitucije, nacional-terorista i magle sa Atlantika. Ostala je samo magla. Bilbao sad sjaji. Taj trenutka, kada je Bilbao konačno sišao na svoju reku Nervion, smatra se najspektaluranijim redefinisanjem starog gradskoj jezgra na svetu celom. Za to je Bilbaou i dodeljena nagrada „Lee Kuan Yew New World City Prize”, što mu je nešto kao Nobelova nagrada za urbanizam. Ima i rašta. Beograd bi mogao da sledi njegov primer. Siđi do reke.
Moj saputnik konstantno ponavlja impresiju da je Bilbao nekako uvrnuto sličan Sarajevu: Nervion je slične veličine kao miljacka, okružen je brdima, mostovi su na sve strane, pa i arhitektura i kuće koje nekako „izranjaju iz vode”. Pa i fasade. Možda je to uticaj Sefarda i Mavara na obe strane? Bilo kako bilo, poređenje je i tačno i bizarno, jer je Bilbao jedan od najlepših gradova srednje veličine, a Sarajevo, osim u pesmama, nije blizu ove titule. Već od dolaska vidimo da je grad nanovo osmiljen: savršeni, bešumni tramvaj koji ide tranvnjakom (savršeno pokošena trava iz koje se samo naslućuju šine), vijuga pored reke okupane suncem. Staro i najnovije, minuciozno uklopljeno. „Ne bojimo se novoga, ne uništavamo ništa što je lepo.” To kao da im je moto. Smestili smo se u hotel u četvrti Stari Bilbao (Bilbao la Vieja). Četvrt je 1. vrlo lepa 2. ima najjeftinije hotele – hoteli su odlični za te pare 3. četvrt je najstarija, ovde je nastao Bilbao 4. nalazi se u samom centru grada, odmah preko puta party-četvrti gde su svi kafići i restorani. Pronađite među ove 4 tvrdnje jednu koja se ne uklapa? Naravno, nešto je mutno u celoj priči: odlični i jeftini hoteli. Trebalo bi da budu najskuplji? Rešenje je prosto, i već iste noći ćemo videti u čemu je caka. Kada padne noć, ulicama se kreću nigerijske prostitutke, i one malo bleđe, iz Kolumbije ili Venecuele, valjda. Stanu ispred hotela, na trgovima, i mame „korisnike usluga”. Ljubazne su i pričljive, baš sam se ispričao sa njima, o impresijama sa radnog mesta, utiscima iz ove lepe i gostoljubive zemlje u kojoj su, i slično tome. Novinarska radoznalost, urođena, valjda. Recepcioneri budno paze da raspomamljeni gosti hotela ne uvedu svoje „novopronađene drugarice” u hotelske sobe. Sutra ujutru, još je jasnije. Prolazimo ulicom sa jasnim fizionomijama stranaca: neki od nas su previše svetli, svi imamo mnogo okruglastije glave od domicilnih žitelja, viši smo za glavu. Čovek stoji na ulici u 10 ujutro i pije kalimotxo, piće koje mi nazivamo „bambus”, mešavinu kole i vina, i kaže: „Tengo buenas drogas!”. Dosta je jasno i ovako, ali da sprečim upotrebu Google Translate-a, prevod je „Imam dobre droge!”. Iz kafea otvorenog ovako rano, rupčage birtijskog tipa, iskače Afrikanka u miniću i kaže sa orgomnim osmehom: „Hellooo!”. Bilbao, tolerancija. Pitamo recepcionera u hotelu: „Kakv vam je (bre) ovo kraj?”. „Ni mnogo dobar, ali ni mnogo loš.” Diplomatski. Za te pare je solidan: nema džeparoša, ne otimaju ti pare i patike pod pretnjom noža. Jednostavno, ekonomija greha radi svoje, a ako nisi mušterija, nisi. Pošteno.
Primetno je da su sve fasade sa terasama koje su zastakljene, tako da su to nekakvi „izbočeni prozori”, koji se nalaze i na Menorci i na Malti i u Britaniji i na mnogim drugim primorskim mestima. Problem je u tome da je vlaga i kiša toliko navalentna na kuće na Atlantiku (i šire), da bi otvorene terase bile „smrt”. Ovako su spektakularno lepe. Casco Viejo, ili Stara četvrt (doslovno „Staro parče”), jeste ono najlepše u gradu. Mada deluje mračno. Ulice su uzane a zgrade visoke. Deluje jezovito i pomalo „džektrbosečki”, sunce nikada ne sija ovde? Ali, ipak je ovo Španija, ovde su svi na ulicama i zabava je i danju i noću. Do jutra kalimotxo, večere, tapasi, vino, sir i pivo s nogu. Nijedan grafit ETA. Španci krajnje neformalni i ne-macho (muškarci) i ne-ženstveni (žene). Španski mačizam odselio se u kolonije, u Latinsku Ameriku. Njihovi potomci u Majamiju izgledaju kao sa Fashion TV-ja, a u prapostojbini izgledaju kao da su sa… MTV-ja. Vrlo razuđeno i spontano, moderno i pomalo aseksualno. Zanimljivo zapažanje jednog Kanađanina iz Kvebeka: on tvrdi da su zemlje koje su bile “najzadrtije” po moralu pre 50 ili 100 godina, sada otišle u svoju krajnost: protestantska Engleska, katolička Španija, zakopčana Švedska ili ultrakonzervativni Kvebek – svi su sada potpuno liberalni: gej-brakovi, šarenilo, odricanje od tradicionalne seksualnosti i uloge polova, skrajnuće crkve, pobuna protiv morala i porodice u klasičnom smislu… Mislim da ima pravo. U svakom slučaju, uživanje je šećkati se i seliti s mesta na mesto u kafeima Starog parčeta. Između svih onih zgradica i crkava, palata i ljudi… Ko voli arhitekturu, naći će šareniš stilova, a art-nuvo Santanderska železnička stanica je možda moj favorit. Pored Nerviona nalazi se i zanimljiva teretana na otvorenom: ima sprava za jačanje ruku, vergl za noge, sve free of charge i spontano. To taman dok trčiš i džogiraš kejom, da malo i vežbaš u pauzi. Inače, moji saputnici su i džogirali pored reke, sa pogledom na Guggenheim. Neprocenjivo, kažu.
Vredi reći da su sva trojica iz “Velikog Trojstva Arhitekture” današnjice ovde ostavili svoj trag: ser Norman Foster je projektovao metro-stanice, popularno nazvane “fosterito”, Santiago Calatrava most Zubizuri, iz jednog luka, a najspektakularniji je bio Frank Gehry, sa Guggenheimom. Kada se Bilbao “spustio na reke”, tj. kada je iselio brodogradilišta i skladišta, ostalo je mnogo prostora pored Nerviona, koji je dat na “kreativno iživljavanje” najboljim umovima urbanizma. Gehry je od titanijuma napravio dekonstruktivističku zgradu koja se “uklapa” sa starim Mostom Spasa (i njega su malo prefarbali pa izgleda kao neka statua koja izvire iz muzeja). Kaže da je hteo da “odbija svetlost i vetar”, u obliku broda, jer je na mestu starih dokova, kao večno ukotvljeni brod. Tu je i mali bazen koji stvara iluziju da je to neki rukavac reke. Gesamtkunstwerk: lopte i lale Jeffa Koonsa, „vorholiste i daliste”. Neverovatni pauk, skulptura Kanađanina Jacquesa Bourgeoisa, zove se ne „Pauk”, nego „Maman”! I taman dok pomisliš da je mrzeo majku, stigne demanti: za Bourgeoisa je pauk najlepše biće, uz majku, jer je „majka plela dom kao mrežu za nas, svoju decu, kao neki veliki pauk”. Omaž majci. Zanimljivo. Jeff Koons nastavlja da provocira „slatkoćom” pop-artističkog psa od cveća, nazvanog „Kuca” („Puppy”). Odmah ispred muzeja, s druge strane. Urbanistički savršen grad, svaki kadar provocira razmišljanje, uživanje, fotografiju. Ko bi rekao, tako tradicionalistički je delovao pre 40 godina, kao i cela Španija. Ali, ova zemlja se menja. Od Inkvizicije, kojoj su Baski dali nemerljiv doprinos, do space-shuttle arhitekture. Još jedna sitnica: ako ste mislili da su Baski retki, nisu: ima ih na milione u Latinskoj Americi. Conquista. Tipično baskijsko ime? Javier García. Idemo na more. Metroom.
Može se reći da je u pitanju, zapravo, prigradski voz, koji vozi 45 minuta do mora, do grada Plencia (Plentzia na baskijskom), duž reke Nervion. Aha, evo gde se dela industrija! Evo i brodogradilišta, i dokova! U Plenciji sve to nestaje: divni mali gradić, sumanuta mešavina Mediterana i Irske. Na svakom ćošku ikurriña, baskijska zastava. Španske nigde. Plaža je dugačka, peščana. Hladna voda. Puna kupača koji se sunčaju. Struje su užasne, očas posla te odnesu da te razbiju od hridi, kao i brodove i mornare pre tebe. Divno popodne.
BUTRON I GERNIKA
Lonely Planet je lepa stvar. Da ne bi njega, i Vikipedije, ne bismo znali da je u blizini, u mestu Gatika, lociran Dvorac Butron. Mada u vodiču piše da se može ući u zamak, očito ne može. Gazdi je dojadilo da angažuje kostimirane glumce da budu vitezovi, pa je zatvorio vašar. Pošto je klima vlažna, impresivne zidine su zarasle u mahovinu, buđ i nekakvo cveće. Tako pustog, obilaze ga i dalje. Ima neku specijalnu draž tako spooky i usamljen, kad ne pravi profit. Kao kameni cvet u zelenilu. Inače je bio sedište baskijskog klana Butron, kada su se klanovi međusobno klali, pa da imaju Butroni gde da se sklone kad se pobiju sa komšijama. Nešto slično postoji u Gruziji, u oblasti Svanetija. Gorštaci su čudo, uvek nepokorni, uvek nejedinstveni.
Gernika je mesto koje svako dete zna: to je gradić koji je bio na strani Republike u Španskom građanskom ratu, kao i tačno – polovina Baska. Fino su se podelili, baš kao što ideološki građanski ratovi i zahtevaju. Budući da je bio stara baskijska prestonica, Francisco Franco je zaključio da bi jedno simbolično bombardovanje bilo od pedagoškog značaja, posebno ako se grad sruši a ljudi izginu, onda je pedagogija delotvornija. Pozvao je u pomoć nemačku avijaciju, a Nemci k’o Nemci, temeljni. A i hteli su da isprobaju kako će to biti nad Londonom kroz koju godinu. Elem, posle toga Picasso pravi sliku koja ulazi u legendu. Pomenuta slika se nalazi, napravljena od azulejo-pločica, nasred neke ulice u gradu Gernici. Poznata je kao „Guernica“, španskim pravopisom. Danas svi ovde pišu na baskijskom, a špansku zastavu su skinuli sa svih opštinskih zgrada, kao i provincijske. Izgrebali su male sličice španskih zastava gde god su mogli. Na sredini trga igra se fudbal. Dve ekipe su, naravno, u zelenim i crvenim dresovima. Na svakom dresu stoji mapa Velike Baskije i neki natpis, u stilu „Svi Baski u jednoj državi!“. Ista sličica mape Velikobaskijske Republike poznate i kao Euskal Herria stoji i na obližnjoj zgradi. Uz zastavu Palestine i Hamasa. Vidimo da se buntovnici međusobno podržavaju, vera je manje bitna. Malo je nadrealno. Još je nadrealnije kada pokušavam da zapodenem razgovor u restoranu o bombardovanju Gernike. Konobarica mi objašnjava i pokazuje gde su se deca iz škole krila, u kojim tunelima i skladištima. Jedan deda mi prilazi i kaže: „Yo soy superviviente!“. „Ja sam preživeli!“. Ustaje i drugi i kaže: „Yo también!“. „I ja!“. Započinje razgovor između nas: „Imao sam 7 godina, išao sam u 1. razred“, kaže prvi. Drugi se ubacuje: „Ja sam imao 8“. „Jeste, ti si išao u 2. razred, bio si učionica do mene kad smo istrčali napolje.“ Pitamo ih, ko je bombardovao, kako (iako znamo). Deda drekne: „Alemanes! Alemanes!“. Besan je na Nemce i sada. Najbešnji grad sa najprijatnijim žiteljima koje smo sreli. U parku, poslednja statua Henryja Moorea, kanda. I legendarni Sveti hrast oko koga su se Baski skupljali hiljadama godina da prave skupštine.
BIJARIC I SAN SEBASTIJAN
Baskije ima i sa one strane granice. Samo što je potpuno drugačija. Zelena, travnata, ruralna, pitoma. Ovaj deo Francuske nije Francuzima bio uopšte bitan za razvoj industrije, i ostao je pastoralan. Ne čudi što su ovde, u „Pays Basque Français”, golf tereni i letovališta. Kao druga zemlja. Pa i jeste druga zemlja. Iako je i ovo Baskija. Zanimljivo je da je mondenski Bijaric (Biarritz), iako zvanično nakićen baskijskim zastavicama i suvenirima i baskijskim natpisima, jedan od centara gaskonjske kulture. Zanimljiv je način na koji su neki narodi primali stranu vlast. Recimo Škoti: imaj usvoj gelski jezik, pa onda Scots, što je neka uvrnuta srednjovekovna verzija osvajačkog engleskog, danas dijalekt, i onda konačno, književni engelski. Tako i Baski: imaju svoj baskijski, onda neku verziju latinskog usvojenu u Srednjem veku, gaskonjski (dijalekt okcitanskog), i konačno, savremeni, pariski francuski. Sad treba naći šta je nacionalni identitet u celoj priči?
Grad je pravi mondenski, francuski. Lepši od Azurne obale, mirniji. Sa više vetra i talasa, sa monumentalnim retreat-vilama i hotelima, kakav je Hôtel du Palais, na obali. Jedan je od mnogih na promenadi, ali je neverovatno lep i raskošan. Mnogi u hotelu imaju preko 60 godina, i sunčaju se bezbrižno. Eto mesta gde se ide kada si bogat i kada si zaslužio da uživaš plodove mladalačkog rada. Ne znam da li je spektakularnija fasada hotel, enterijer, ili terasa. Pored hotela je pravoslavna crkva, za one Ruse i Srbe koji su nekada dolazili u velikom broju. Krunisane glave (među njima i britanska kraljevska porodica na čelu sa Viktorijom) i svetski džet-set i face iz showbiza su dolazile da se brčkaju na lepoj plaži sa talasima i surferima kada je koncept plažiranja bio samo za prosvećenu manjinu. Poput našeg kralja Aleksandra Obrenovića, njegove ljubljene Drage i majke mu Natalije. Dok se narod u Srbiji vukao blatnjavim drumovima, krunisane glave naše zemljoradničke kraljevine su se leškarile na pesku Atlantika: više puta je kraljica Natalija bila ovde u egzilu, prvo zbog muža, pa zbog sina, čijem se braku sa Dragom Mašin protivila (s pravom). Tragovi Obrenovića su svuda: u pravoslavnoj crkvi, u katoličkoj (pred smrt se Natalija, poreklom rumunska princeza, preobratila u katolicizam i dala svu svoju imovinu crkvi), i u vili Sacchino, danas simbolu grada, u kojoj je Saša (po imenu se vidi) boravio, sa savršenim pogledom. Iz Ilbarica (Ilbarritz), sa golf terena, pruća se pogled na vilu kraljice Natalije u kojoj je slomljena srca umrla kada su joj ubili sina, 1903. godine. Bijaric je za Srbiju zaista istorijski grad. Kada sam spomenuo da sam se kupao u Atlantiku u Bijaricu, retko ko je u Srbiji znao i šta je to, a nekmoli gde je to. Srećemo vremešnog fotografa pod imenom Jerôme Dimitri, ili Jevrem Dimitrijević, sa kioskom od radnje na najvažnijem trgu grada. Preživeo je džet-set, posete Sophie Marceau, Madonne i ostalih koji su mu dali autograme i koje je fotografisao. Opčinjen je Dragom i Sašom, i posvetio im je, podjednako kao i fotografiji, svoj život. Njegova kuća je impresivni muzej njegovih dela i „postavke“ posvećene umorenom kraljevskom paru Obrenovića.
San Sebastijan zaokružuje našu priču. Playa de la Concha (Školjkasta plaža, nespretno prevodim ovom prilikom) je divan polumesec peska, surfera, talasa, i britanskih turista. Po atmosferi je u potpunosti belle-époque: ulica za ulicom za ulicom, sve kao tortice naslagane u poslastičarnici, besprekorno. Kao Monte Karlo, recimo. U Starom gradu zabavno je kao u Španiji, turisti samo „upadaju u atmosferu“, a svuda su bledunjave i izgorele britanske turistkinje u minićima, jer, zaboga, kišilo ili ne, leto je. Nije čudo što su ovde letovali španski kraljevi. Nije čudo što je ovde festival. Iako izgleda kao letnji kamp, skup studenata Ujedinjenog Kraljevstva. Kao Ekonomijada u Budvi. Bože moj, ima gradova koje i najmasovniji turizam ne može da „uneredi“. Sjajno. Ko bi rekao. Baskija, zemlja ludih gorštaka, plaža, krunisanih glava, iznenađenja i arhitektonskih i gurmanskih uživancija. „Gde si bio ovog leta na moru?“ „U Baskiji!“. „Molim?“. Obožavam taj zabezeknuti pogled. Do sledećeg bizarnog let(ovanj)a.
(Originalni tekst objavljen je 2010. godine u časopisu „Intelligent Life“, izdanje Color Press Grupe)
Rođen 13. Maja 1970. u Sremska Mitrovica (Vojvodina, Srbija). Gimnaziju matematičkog smera završio u Sremskoj Mitrovici, a zatim diplomirao kao master Elektrotehnike i računarstva na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Od 1995. radi kao novinar – u studentskom listu “Index”, gde je od 2001. zamenik urednika. Od 2002. počinje da radi kao putopisac, a zatim i urednik beogradskog časopisa „Travel Magazine“ (do 2004.), sa kojim nastavlja saradnju do 2015. Od 2005. počinje da piše putopise i analitičke tekstove za časopise Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – „Joy“ (gde ima kolumnu koja je bila kolokvijalno nazivana „srpski Seks i grad“), „Lepota i zdravlje“, „CKM“, „Brava Casa“, „Hello“ i druge, postavši najobjavljivaniji putopisac bivše Jugoslavije. Godine 2015. urednik je portala „Nova energija“ a krajem godine postaje glavni i odgovorni urednik „The Economist: Svet u…“ i „Diplomacy & Commerce – Serbia“. Danas je urednik „The Economist: Svet u…“ i „Hello! Travel“, specijalizovanog magazina o turizmu i piše putopise, analitičke tekstove iz politike i kulture, kao i izveštaje sa muzičkih i filmskih festivala iz regije.
