U Hamburgu sam u proteklih pet godina bio nekoliko puta. Tome je zaslužna činjenica da se u ovom, drugom po veličini nemačkom gradu nalazi sedište izdavačke kuće “Heinrich Bauer Verlag” koja je jedan od naših najvećih partnera u inostranstvu. Svi gradovi na nemačkom severu (Hamburg, Bremen, Bremerhaven, Heiligendamm…) imaju neku posebnu magiju i čar zbog svetlosti koja dolazi sa Severnog mora, zbog potpuno različite istorije, tradicije i religije u odnosu na pretežno seljačku i katoličku Bavarsku na jugu.
Nakon višesatnih sastanaka idealno mesto za opuštanje u Hamburgu je “Portugiesische Viertel”, portugalska četvrt blizu luke u kojoj se smešteno na desetine portugalskih i tek poneki španski i brazilski restoran. Uz restorane tu su i norveška i švedska protestantska crkva u kojima su se nekad svom “Severnom Bogu” molili skandinavski mornari. Mesto je toliko magično da sam nakon prve posete 2002. tu dolazio svaki put kada bi me put naneo u Hamburg.
Posle izvrsnog lososa na žaru zalivenog vinom iz španske pokrajine Rioha (Rioja) logičan naredni korak je odlazak u St. Pauli, hamburšku četvrt na brdu iznad luke koja je proteklih nekoliko godina postala neka vrsta neobične mešavine Las Vegasa i amsterdamske “Crvene četvrti”. Noćni barovi, kockarnice, pabovi, bordeli, restorani…sve to u neverovatno opuštenoj mešavini rasa i jezika.
Uvek kada sam u Hamburgu razmišljam o tome kako se desilo da Nemačka postane najkosmopolitskija država Evrope. Nekada sinonim za konzervativizam, nacizam i rasizam, zemlja koja je pokrenula dva svetska rata u 20. veku – danas je moderno, liberalno kosmopolitsko društvo sa velikim brojem stranaca i ljudi druge boje kože od kojih se većina jako dobro uklapa u novo društvo.
Sa 10 miliona stranaca koji čine oko 12 posto nemačke populacije ova država danas spada među najveće “zemlje-utočišta” brojnim izbeglicama, političkim i ekonomskim emigrantima iz celog sveta. Nemački gradovi poput Hamburga, Minhena, Frankfurta, Berlina i Kelna danas su kosmopolitski megapolisi u kojima cvetaju ekonomija i bankarstvo ali i moderna umetnost i stvaralaštvo. Minhen je danas ponovo ono što je bio u vreme secesije na kraju XIX i početku XX veka, u Berlin kao jedan od najboljih gradova za život se sele brojni umetnici i slavne ličnosti iz celog sveta (B.Pitt i A.Jolie su poslednji u nizu), u Frankfurtu se za vreme Sajma knjiga uvek osećam kao da sam u intelektualnom srcu planete.
Za to vreme Francusku, recimo, potresaju rasni antagonizmi i neredi, tamošnji belci su u velikoj većini prilično šovinistički orijentisani ne samo prema svojim crnim imigrantima iz Senegala i Alžira već i prema turistima i strancima bele boje kože, posebno onima koji ne govore francuski. Međunarodna štampa piše o tome kako je Francuska kao zemlja umetnosti i velikih ideja u krizi. “Brzo! Nabrojte bar jednog francuskog živog pisca ili velikog umetnika koji je priznat u celom svetu!“, pita svoje čitaoce prošlonedeljni “Newsweek” na naslovnoj strani…
Velika Britanija čije manjine su uvek delovale prilično inkorporirane u društvo – danas je uznemirena zbog čestih pretnji terorističkim napadima čiji su akteri uglavnom “obojeni” i Britanci islamske veroipovesti. Italija je takođe frustrirana svojim emigrantima kako onim “starim” poput Albanaca koji maslovno prelaze Otranska vrata i ilegalno se useljavaju, tako i Rumunima koji su od kako je njihova zemlja ušla u EU naprosto preplavili Apeninsko poluostrvo i tamo ih optužuju za najgore pljačke i ubistva.
O grčkom šovinizmu i netrpeljivosti prema svemu što nije grčko – bilo da je reč o susedima Albancima, Turcima, Makedncima… ili pak o srpskim navijačima i američkim tursitima – ne treba trošiti puno reči. Od velikih evropskih naroda – Nemci su danas najotvorenija nacija.
Ozloglašena, okrivljivana za najveće zločine i strahote u prošlom veku, pred kraj Drugog svetskog rata srušena gotovo do temelja – Nemačka je danas slobodno, otvoreno društvo, poželjan model za mnoge. Dokaz da i naša zemlja nakon svega što je preživela i za šta je optuživana može jednog dana postati liberalna i napredna nacija.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
Volela bih,jako bih volela da je ovo sto ste napisali istina.Jer zivim u Nemackoj.Ali se bojim da nije.Ozloglasena,okrivljena,posleratna Nemacka je zaista usmerila snage da stvori slobodno i otvoreno drustvo.I oni se se do danas drze tog modela.Za razliku od ostalih velikih evropskih naroda,oni su mnogo DISCIPLINOVANIJI u tome,te spoljna slika zaista odaje utisak o kome ste pisali.U stvarnom zivotu,njihovo nezadovoljstvo strancima srazmerno je padu standarda,osecajem licne ugrozenosti…Dakle,sve vece i vece.I nazalost-pritajeno naoko sakriveno i spremno za eksploziju kada finansijski i socijalni program pocne da puca po savovima. I naravno,kada politicka klima bude takva da im dozvoli ispoljavanje nezadovoljstva bez posledica. Svi moji gosti,a bilo ih je puno,uglavnom su poneli utiske slicne Vasim. Ali ja se setim uvek cinjenice da su ljudi ostajali u Sarajevu ubedjeni da rata ne moze biti.Propustili su i zadnje letove verujuci da nece komsija na komsiju.I?
Ovo sto ste napisali je istina za turiste koji provedu nekoliko dana u Nemackoj, ali kad zivite nekoliko godina slika je skroz drugacija.
Zanimljiv tekst kao i uvek gospodine Coban, jedino moram da Vas ispravim, o smrti francuske kulture pisao je Time, a ne Newsweek. Za sve zainteresovane evo i teksta: http://www.time.com/time/nation/article/0,8599,1686532,00.html
pozdrav,
Ivan Bevc
Dragi Ivane,
U pravu ste, bio je to “Time”! Svakog cetvrtka dobijam tone strane stanpe koju bi trebalo bar da prelistam pa na kraju ni sam ne znam gde sam sta procitao. Hvala na ucescu na nasem blogu!
Dragi Roberte,
ma razumem Vas apsolutno, ispravka je vise bila u funkciji davanja linka zainteresovanima 🙂 I ja, kao ovisnik o stranoj i domacoj stampi cesto ne znam gde sam sta procitao.
Svratite i Vi kod mene,
best,
Ivan
Poslednjih 3 godine često sam boravio u nemačkoj. Uglavnom službeno i utisci su sličnim tvojim. I pre prve moje posete Nemačkoj, koja se desila posle svih ovih nesretnih događanja na područiju Ex YU, kada sam poneo utiske sličnim tvojim, često me je obuzimala misao da će i Srbija, kao i jednog dana Nemačka posle II svetskog rata, postati liberalna, moderna i ekonomski jaka država.