Excelsior

Excelsior

Spread the love

Od kraja aprila Venecija je puna više ili manje ekscentričnih umetnika iz celog sveta koji obilaze paviljone 59. Bijenala umetnosti čije je prvo izdanje održano 1895. u čast “srebrne svadbe” kralja Umberta I i kraljice Margarete od Savoje

Na aerodromu Marko Polo jedva uspevamo da dobijemo “vodeni taksi”, jer – “Bijenale je, čekaćete najmanje sat vremena!”, odmahuje glavom čovek u tamnoplavoj uniformi. Međutim, jedan brodić je upravo dovezao putnike na aerodrom pa smo seli u njega i krenuli put hotela “Excelsior” na Lidu. Između drvenih stubova nagriženih slanom vodom Lagune prolazimo pored nekoliko napuštenih malih ostrva i stižemo do Murana, naše prečice do Lida. Prolazimo kanalom kroz sredinu ovog venecijanskog ostrva svetski poznatog po proizvodnji stakla. Sa jednog od usidrenih brodova neko dobacuje našem “taksisti” da uspori jer “nije mu ovo otvoreno more”.

Ponovo smo u Laguni i prolazimo pored ostrva San Lacaro delji Armeni na kojem se nalazi jermenski samostan, jedini u Veneciji koji Napoleon kada je ukinuo Mletačku republiku 1797. nije zatvorio. Navodno je na tu odluku najviše uticao jedan od Napoleonovih telohranitelja Rustam Raza koji je bio jermenskog porekla.

Na ostrvu su boravile mnoge slavne ličnosti među njima i lord Bajron ali i brojni šefovi država i krunisane glave (Žak Ofenbah, Petar Ilič Čajkovski, Rihard Vagner, Đoakino Rosini, Žorž Sand, car Franc Jozef I od Austrije, Umberto I od Italije, Karlo od Rumunije, princ Napoleon Bonaparte, Ludvig I od Bavarske, Maksimilijan I od Meksika, Šarlota od Meksika, Edvard VII, Napoleon III, Pedro II od Brazila, Aleksandar I od Rusije, američki predsednik Ulisis Grant…)

Posebno je bizarna činjenica koju sam saznao kada sam posetio ostrvo pre tri godine da je ovde 1907. boravio Josif Visarijonović Džugašvili Staljin i da je radio – kao zvonar u manastiru.

Staljin je, naime kao mladi Gruzijac, član boljševičkog krila Ruske socijaldemokratske partije pobegao 1907. iz svoje zemlje sakriven na teretnom brodu koji je prevozio žito iz Odese u Ankonu. Njegova namera je bila da se pridruži Lenjinu u Švajcarskoj da bi se dogovorali oko detalja pljački pomoću kojih bi došli do novca za finansiranje svojih revolucionarnih aktivnosti. Prvo je jedno vreme radio u Ankoni kao nosač kofera u hotelu “Rim i mir” da bi posle toga sakriven u kotlarnici jednog broda stigao u Veneciju gde su ga dočekali članovi anarhističke grupe “Bepi del Glasso”. Kako je solidno govorio jermenski jezik uspeo je da se zaposli u manastiru gde je jedno vreme radio kao zvonar.

Inače, biblioteka u samostanu ima 200.000 knjiga na jermenskom i jezicima drugih evropskih naroda od kojih ih je čak 30.000 štampano pre 1800.

Dok pričam o ovim detaljima svojim poluzainteresovanim saputnicima, stižemo do Lida i kroz uski kanal, ispod dva mosta (kada je visoka voda – “acqua alta”, brodić tu ne može da prođe) stižemo do hotela “Excelsior”.

Pristanište za brodiće ovog hotela mesto je gde je nastalo množda najviše fotografija poznatih glumačkih zvezda. Naime, ovde većina njih odseda tokom Mostre, slavnog Filmskog festivala u Veneciji koji se uvek održava krajem leta.

Žena sa recepcije nas prati do lifta i objašnjava da spoljni bazen radi, greju vodu kao i da brodići od hotela do Trga Svetog Marka i dalje idu na svakih pola sata.

21. jul je 1908. godine – bilo je veče svečanog otvaranja hotel Excelsior. Došlo je preko 3.000 zvanica iz celog sveta i 30.000 Venecijanaca koji su stigli na Lido ovim povodom! Gradnju hotela naručio je čuveni biznismen tog vremena Nikolo Spada a posao arhitekte poveren je Đovaniju Sardiju. Vizija Nikola Spade bila je da se Lido pretvori u nešto više od peščane barijere između Lagune i slavne Venecije. Raskošna i opuštena atmosfera “belle epoque” bila je idealna pozadina za otvaranje ove nove destinacije međunarodnog džet-seta. Vrlo brzo Lido je postao luksuzno utočište za goste iz celog sveta: nepregledne peščane plaže koje gledaju na Jadransko more sa jedne, parkovi sa druge strane i Venecija na svega petnaestak minuta vožnje čamcem – učinili su Lido omiljenim mestom za odmor ljudi od stila širom planete. Vrlo brzo, na Lidu je počeo da niče veliki broj vila, rezidencija i luksuznih hotela. Tridesetih godina značaj hotela je još više porastao nakon osnivanja Međunarodnog filmskog festivala u Veneciji (1938.) i otvaranja „Kazina Venecija“. U godinama koje su sledile gotovo kompletan planetarni „Ko je ko“ boravio je bar jednom u ovom hotelu: Od Barbare Haton do Vojvode od Vindsora, od Erola Flina do Elizabet Tejlor, Ingrid Bergman i Vinstona Čerčila. Danas “Excelsior” odiše mešavinom šarma davno prošlih vremena i vetrova koji donose navike i običaji današnjih gostiju. Kada smo odseli u hotelu 2013. – svečana večera povodom praznika Velike Gospe – 15. avgusta – završena je DJ žurkom na bazenu koja je scenografijom i konceptom više ličila na partije na Ibici nego na elegantne zabave uz klasičnu muziku iz vremena profesora Ašenbaha iz Manovog romana “Smrt u Veneciji” koji ove godine obeležava svoj 110 rođendan.

Stižemo u grad predveče, već se oseća gužva zbog otvaranja Bijenala koje je tih dana. Odlazimo do našeg restorana “Trattoria alla Madonna” u koji po preporuci Vlade Pištala odlazimo redovno od 2011. – uska zavučena ulica blizu mosta Rialto, niske cene, ukusna hrana, uglavnom jedu lokalci.

Sutradan sam ispratio sam Sandru kod frizera i otišao u Crkvu Svetog Spasa odmah pored. Kraj ulaznih vrata nalazi se đule zaostalo iz revolucionarnih dešavanja 1849. kada je Austrija bombardovala Veneciju u kojoj se Daniele Manin proglasio Republiku San Marko, kratkotrajni pokušaj obnove slave Mletačke Republike. Inače, tokom austrijskog napada korišteni su i baloni pa je to zvanično – prvo bombardovanje nekog grada iz vazduha u istoriji. U crkvi ima puno značajnih umetničkih dela, između ostalih Ticijanova slika “Blagovest”.
U blizini hotela “Danieli” zastajem pored spomenika posvećenog kraju Vitoriju Emanuelu II i Ujedinjenju Italije. Pažnju mi zaokupljaju brojke: 641.758 građana pokrajine Veneto je glasalo “za” a samo 69 “protiv” na plebiscitu o prisjedinjenju Kraljevini Italiji 1866. Od Bečkog kongresa 1815. Venecija je bila u sastavu Austrije.

Na večeru za članove delegacije koja će sutra prisustvovati otvaranju paviljona Srbije na Bijenalu stiže i princeza Jelisaveta Karađorđević čiji je otac 1938. sagradio poseban izložbeni prostor za Kraljevinu Jugoslaviju na ovaj najprestižnijoj umetničkoj smotri na svetu. Jelisaveta je nedavno proslavila 87. ali hoda i misli brže od od većine mojih vršnjaka.

Po povratku u “Excelsior” gde su i ona i njen suprug Dragan smešteni – u hodniku razgledamo crno-bele fotografije svetskih zvezda koje su ove boravile tokom nostre pedesetih i šezdesetih: tu su Sofija Loren i Karlo Ponti, Brižit Bardo…kad smo stigli do slike Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona Jelisaveta se značajno nasmejala.

Dan kasnije stižemo na otvaranje Paviljona Srbije na 59. Bijenalu umetnosti u Veneciji. Naš paviljon nalazi se u Đardinima, nekadašnjem parku mletačkih duždeva koji je od početka 20. veka u funkciji izložbenog prostora za Bijenale.

Sve je počeko 19. aprila 1893. kada je Gradsko veće Venecije donelo odluku o održavanju Bijenalne izložbe umetnosti u čast “srebrne svadbe” kralja Umberta I i Margarete od Savoje koji su 30. aprila 1895. i otvorili prvo izdanje ove manifestacije. Prvo Bijenale imalo je 224.000 posetilaca.

Od 1907. do 1914. mnoge evropske zemlje napravile su svoje paviljone: Belgija, Mađarska, Nemačka, Velika Britanija, Francuska i Rusija.
Tokom Prvog svetskog rata Bijenale 1916. i 1918. je otkazano. U vreme Musolinija Bijenale je pored likovne umetnosti dobilo još tri manifestacije: Bijenale muzike 1930, Filmski festival 1932. i Međunarodni pozorišni festival 1934.

Od umetnika sa ovih prostora i pre nego što je Kraljevina Jugoslavija 1938. izgradila svoj paviljon – učestvovali su Vlaho Bukovac (više puta od 1897), Ivan Meštrović (više puta, 1914. je izložio “Kosovski ciklus”), Robert Frangeš-Mihanović i Milo Milunović.
Bijenale arhitekture, pokrenuto 1980. “preskočilo” je pandemijsku 2020. pa je održano prošle godine što je Bijenale umetnosti “poguralo” na parnu 2022. umesto 2021. kada je trebalo da se održi.

Ulazimo u Đardine i odmah sa desne strane zapažamo Ruski paviljon, elegantnu građevinu iz 1914. podignutu još u vreme cara Nikolaja. Ispred stoje dva policajca, Ruski paviljon je zatvoren. Kako kasnije saznajemo četiri dana od početka rata u Ukrajini komesar Ruskog paviljona podneo je ostavku a svi umetnici koji je trebalo da izlažu – povukli su svoje radove u znak protesta zbog Putinove invazije na susednu zemlju.

Prelazimo most preko malo kanala i stižemo u deo Đardina u kojem se nalaze paviljoni Austrije, Srbije, Egipta, Rumunije, Poljske, Grčke, Brazila kao i grada Venecije.

Ispred našeg paviljona već je gužva – skupilo se tu raznog sveta: tu su i brojni umetnici poput Uroša Đurića, Biljane Srbljanović i Dušana Jovovića ali savetnice Predsednika Srbije Suzana Vasiljević i Tanja Jović, filmska producentkinja Anđelka Vlaisavljević, pravnik i aktivista Milan Antonijević kao i direktorke nekoliko srpskih muzeja i galerija: Tijana Palkovljević, Neda Knežević, Jelena Medaković, Biljana Jotić… Tu su i ambasador Srbije u Rimu Goran Aleksić (inače, sestrić Jovanke Broz) sa suprugom Svetlanom (Ruskinjom iz Ukrajine, nekadašnjom ministarkom kulture Grada Kijeva).

Nakon govora ministarke kulture i informisanja Maje Gojković, princeze Jelisavete Karađorđević, Maje Kolarić, direktorke Muzeja savremene umetnosti i Biljane Ćirić, komesara izložbe, posetioci su u grupama po 20 ulazili u zamračeni prostor srpskog paviljona kako bi videli “Hod sa vodom”, rad Vladimira Nikolića. Autor rada nije želeo da govori i eksponira se u javnosti.

Obilazim i nekoliko paviljona u blizini – najviše mi se dopalo ono što sam video kod Poljaka. Małgorzata Mirga-Tas, umetnica romskog porekla, pokrila je fasadu Poljskog paviljona kao i sve zidove u njegovoj unutrašnjosti – ručno rađenim i oslikanim komadima tekstila. Rad predstavlja njenu reinterpretaciju 500 godina starih fresaka iz Palazzo Schifanoia u Ferari u Italiji a u fokusu joj bile scene iz svakodnevnog života romske populacije u njenoj zemlji. Njen rad predstavlja i neku vrstu protesta protiv nastojanja poljske vladajuće Partije prava i pravde da na čelo institucija postavi sebi poslušne direktore i eliminiše sve umetničke manifestacije koja smatra “nehrišćanskim”.
Brazliski paviljon na ulaznim i izlaznim vratima ima po jedno veliko uvo pa ovde “na jedno uvo uđeš, na drugo izađeš”.

Put od Đardina do Trga Svetog Marka ovih dana liči na modnu pistu nekog ekscentričnog modnog dizajnera. Na nekoliko kvadratnih kilometara kreće se više hiljada umetnika iz celog sveta pa je moguće videti najrazličitije “spoljašnosti”. Posebno je bio zapažen par – muškarac i žena u kasnim pedesetim godinama, obrijanih glava obučeni u identične bunde roza boje. Jedan čovek je danima hoda po gradu sa daskom od WC-šolje nabačenom na ramena uz poruku: “Now, every shit is art”.

Teška kiša, poput one iz pesme Boba Dilana pala je narednog dana i sprečila me da pogledam ostale paviljone pa se nadam da će se do novembra ove godine do kada traje Bijanale u Veneciji ukazati još jedna prilika.

Uspeo sam samo da vidim izložbu Marca Quinna “Historynow” u Nacionalnom arheološkom muzeju. Markovi radovi nastali su prvo kao prin-screenovi aktuelnih vesti na njegovom mobilnom telefonu. Posle ih je umetnik dorađivao bojom i akrilom i oni su u dijalogu sa izloženim predmetima starim 2.000 i više godina.

Tokom poslednje večere, uz vino koje je naručio nakon dužeg izbiranja, inspirisan činjenicom da je u Veneciji svaka kuća stara po tri i više vekova, ambasador Goran Aleksić ispričao nam je jednu zanimljivu priču. Reč je o udruženju koje se zove The Henokiens (na francuskom Les Hénokiens) i okuplja kompanije koje poseduje i vodi ista porodica duže od 200 godina. Udruženje je ime dobilo po Enohu, starozavetnom patrijarhu koji je prema Bibliji živeo 365 godina (njegov sin Metuzalem bio je još dugovečniji – poživeo je prema predaju 969 godina).
Udruženje je 1981. osnovala Marie Bizard i u početku je imalo samo četiri člana iz Francuske da bi danas brojalo 47 članova – svi su iz Evrope i Japana. Najstarija kompanija koja je u rukama jedne porodice je japanski hostel “Hoshi”, osnovan 717 godine a “najmlađa” članica je austrijska juvelirska kuća “A. E. Köchert” (osnovana 1814).

Ambasador Aleksić je za ovo udruženje saznao tako što mu je poglavar i pripadnik 14. kolena italijanske porodice Bereta, čuvenih italijanskih proizvođača oružija (osnovani 1526), ispričao kako ima jedan sastanak koji je bio važniji od onog sa šefom jedne države. Ispostavilo se da Ugo Bereta ide na godišnji susret Henokiensa.

Razmišljam koliko će još decenija, možda i vekova morati da prođe da Henokiensi dobiju nekog člana iz Srbije. Prema statistici koju sam čuo na našoj konferenciji “Porodične firme” – samo 22% porodičnih kompanija u našem regionu preživi tranziciju sa prve na drugu generaciju a do treće stigne tek 1%. Ratovi, revolucije i nacionalizacije koji su prekidali kontinuitet u protekla dva veka nisu naš jedini problem. Venecija čija je svaka kuća “starija od Amerike” uvek tera na razmišljanja o takvim temama.