KOLIKO SE OVA ZEMLJA RAZLIKUJE OD VEĆINE EVROPSKIH DRŽAVA GOVORI I PODATAK DA JE NA POSLEDNJIM IZBORIMA PIRATSKA PARTIJA BILA TREĆA PO SNAZI U PARLAMENTU ISLANDA. EKS-JU ZAJEDNICA NA ISLANDU BROJI OKO 1000 ČLANOVA, DOVOLJNO DA IVAN BOSILJČIĆ (!) ODRŽI KONCERT, NEDELJU DANA NAKON NAŠE POSETE
Ima romana i filmova kojima se ponovo vraćate da bi ih naredni put, stariji i iskusniji, doživeli na nov način. Postoje i oni zbog kojih odete u neki grad ili zemlju. Zbog maestralnog krimića Roberta Vilsona Slepi čovek iz Sevilje putovao sam u prestonicu Andaluzije u vreme Semana Santa (Strasna sedmica) i par godina kasnije u Tanger; zbog Talentovanog gospodina Riplija išao sam na Iskiju, Hemingvej me je “poslao” u Pamplonu da posle neprospavane pijane noći u zoru trčim sa bikovima, a roman Hotel Borg Nikole Leke odveo me je prošlog novembra na Island.
Avion mađarske niskobudžetne kompanije Vizer dotakao je pistu aerodroma pored Rejkjavika i nas sedmorica uputili smo se dvama, po pristojnim cenama rentiranim automobilima ka skromnom ali čistom hostelu u islandskoj prestonici.
Ispostavilo se da se sa cenama avio-karte, rentakara i hostela završava svaka jeftinoća kada je o Islandu reč. Prvi odlazak u grad uverio nas je u to: najjeftiniji ulični fast-fud kreće se između 15 i 20 evra a pivo od pola litra posluženo u pabu – 10 evra. Pronašli smo dan kasnije pab u kojem piju lokaci, a za šankom radi Bosanac – u njemu je cena piva 599 kruna (oko 5 evra).
Reklama na aerodromu između ostalog kaže da 99 odsto energije koju koriste Islanđani dolazi iz obnovljivih izvora (uglavnom je reč o geotermalnim vodama). Pa, zašto je onda, dođavola, sve tako skupo?
“Radim u školi kao čuvar bazena i plata mi je oko 3500 evra, moj dečko je radnik kod lokalnog kamenoresca i zarađuje 4500 evra”, priča nam Dragana iz Jagodine koju smo upoznali preko Instagrama. Dragana sa dečkom i dvoje dece tinejdžera živi na Islandu već deset godina. Radna snaga je, dakle, jako skupa, porezi i doprinosi su ogromni. Jedan od razloga za tako visoke cene je i to što se gotovo sva hrana i piće uvoze na ostrvo, ako se izuzmu flaširana voda, lokalno pivo, riba i mlečni proizvodi.
Dragana nam, uz tradicionalno šumadijsko meze sa islandskim dodacima, priča i da je zajednica Poljaka najveća grupa stranaca na ostrvu, da su lokalci mirni i pitomi, pa u provodu vikendom ovdašnji momci uglavnom izvuku deblji kraj u tučama sa “nabrijanim” došljacima sa Baltika. Kaže da mala eks-Ju zajednica na Islandu broji oko 1000 članova, dovoljno da Ivan Bosiljčić (!) održi koncert, nedelju dana nakon naše posete. Cena ulaznice za koncert je, kažem u šali, verovatno 300 evra, nikakav problem.
HIPPIE EXPRESS: Kada smo kod cena, vratimo se Vizerovom niskobudžetnom letu Budimpešta–Rejkjavik koji nas je koštao 140 evra po povratnoj karti.
Istina je, naime, da je ideja niskobudžetnih avio-letova krenula upravo odavde – sa Islanda. Još 1955. godine Islandik erlajns uspostavio je redovnu liniju između SAD i Luksemburga sa jednosatnim zadržavanjem na aerodromu u Rejkjaviku. Smatra se da je Sigurdur Helgason, jedan od direktora Islandik erlajnsa, najzaslužniji za ovu strategiju, pa ga je istorija upamtila kao “pionira niskobudžetnih letova”.
Naime, Islandik erlajns nije bio u Internešenel er transport asosiejšen (IATA) koja je određivala nivo cena karata svojim članicama, što mu je omogućilo znatno niže tarife, pa im je reklamni sloga bio: “Mi smo najsporiji, ali i najjeftiniji”. To je privuklo mnoge Amerikance, a naročito hipike, da ovim putem lete do Evrope. Prilikom poseta Islandu, svojih hipi dana i letova ovom kompanijom prisetili su se i Hilari i Bil Klinton. Letovi ovom kompanijom postali su, dakle, posebno popularni tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, kada je ovaj avio-prevoznik dobio i nadimke “Hipi erlajns” i “Hipi ekspres” jer su na ovaj način stotine hiljada hipika iz Amerike jeftino putovale u Evropu. A odatle, iz Luksemburga, čuvenom “hipi rutom” preko Turske, Sirije, Iraka, Irana, Avganistana i Pakistana do “hipi rajeva” – Goe u Indiji ili Katmandua u Nepalu. Sve zemlje kojima su tada hipici prolazili a u kojima se danas proliva krv, bile su mirne, liberalne države, devojke su ulicama Teherana i Kabula hodale u mini-suknjama, marihuana se slobodno pušila gotovo svuda; mogao si bezbedno spavati pored puta u čuvenim VW-ovom kombiju, zaštitnom znaku hipika… A onda su 1979. Islamska revolucija u Iranu i potonji iransko-irački rat i sovjetska invazija Avganistana sve prekinuli, taj region je do danas ostao nestabilan pa je svaka ideja obnove “hipi rute” potpuno neizvodljiva.
UKLETA KUĆA U KOJOJ JE OKONČAN HLADNI RAT: Tih šezdesetih i sedamdesetih turisti se nisu zadržavali na Islandu, što danas nije slučaj. Broj stranih turista u 2015. prešao je jedan milion a to je dvostruko više nego 2010, deset puta više nego 1985. i čak 100 puta više nego 1960, što islandski neprekinuti turistički bum (sa malim padom 2010. kada se dogodila erupcija vulkana Ejafjalajokul) čini apsolutnim svetskim fenomenom. Na svakog Islanđanina danas dolazi troje turista.
Daleko od problema vezanih za terorizam koji muče gotovo sve evropske i mediteranske destinacije, pa i pored činjenice da je prilično skup za prosečne turiste, Island privlači milion ljubitelja prirode jer je toliki broj prirodnih lepota i fenomena – od aktivnih i ugašenih vulkana, fjordova i gejzira, preko glečera do aurore borealis – nemoguće videti bilo gde na svetu na jednom mestu. I sve to uz prilično blagu klimu, zahvaljujući toploj Golfskoj struji.
Obilazeći Rejkjavik, stižemo do elegantne bele kuće sa pogledom na okean. Kuća poznata kao “Hofdi” sagrađena je 1909. za potrebe francuskog konzulata na Islandu, tada u sastavu Kraljevine Danske.
U kući je godinama živeo islandski književnik Ejnar Benediktson, posle je dugo godina u njoj bio konzulat Velike Britanije, a svetsku slavu stekla je 1986. godine kada su se tu susreli Ronald Regan i Mihail Gorbačov. Ovaj susret, koji je istorija zapamtila kao Rejkjavik samit, ostaće zabeležen kao početak kraja Hladnog rata.
Lokalna legenda veli da je kuća ukleta i da je noću pohodi duh mlade žene. Sve to, navodno, jer je sagrađena na vikinškom groblju. Britanski konzul Džon Grinvej tražio je tako od pretpostavljenih u Londonu da se konzulat izmesti negde dalje jer su ga noćima uznemiravali “čudni zvukovi”. Kuća je 1952. prodata Vladi Islanda, koja je koristi za ceremonijalne svrhe prilikom poseta stranih delegacija.
Grad i sve njegove najznačajnije atrakcije i muzeje moguće je obići u dva dana. Ako nemate toliko vremena, preporučujem pogled sa 73 metra visoke betonske crkve Halgrimskirkja. Crkva nije dobila naziv po nekom svecu nego, tipično islandski, po tamošnjem pesniku Halgrimuru Petrusonu. Zvuci orgulja u crkvi takođe su vredni svakog minuta provedenog u njoj. Tu su i nova zgrada Opere, nekoliko muzeja i famozni art-deko Hotel Borg sa početka priče.
PIRATI U NAJSTARIJEM PARLAMENTU NA SVETU: Koliko se ova zemlja razlikuje od većine evropskih država govori i podatak da je na poslednjim izborima Piratska partija bila treća po snazi u Parlamentu Islanda (inače, najstarijem aktivnom parlamentu na svetu, koji vuče korene iz 930. godine). Piratska partija, koju su pre četiri godine osnovale različite grupe političkih aktivista i zagovornika slobodnog interneta, utrostručila je broj dobijenih glasova i osvojila 10 od 63 mesta u islandskom parlamentu na oktobarskim izborima.
Podrška piratima naglo je porasla nakon nezadovoljstva javnosti zbog ofšor imovine bivšeg premijera Sigmundura Gunlagsona, otkrivene u procurelim dokumentima o ofšor računima, takozvanim “Panama papirima”. Gunlagson je podneo ostavku u aprilu, što je dovelo do prevremenih izbora na ostrvu.
Tokom četiri dana na Islandu uspeli smo da obiđemo samo deo prirodnih atrakcija zbog kojih turisti obično i dolaze u ovaj zabačeni kutak planete. U jednom trenutku smo se razdvojili, pa je jedna grupa uspela da vidi auroru borealis, famoznu polarnu svetlost koja se javlja tokom vedrih zimskih noći, i nas trojica uspeli smo da se ubacimo u jedan od dnevnih termina čuvene Plave lagune. Najjeftinija ulaznica za Plavu lagunu je 40 dolara, ali su svi termini nedeljama unapred bukirani, čak i u novembru koji se smatra low–season mesecom.
Međutim, ukoliko više puta u toku dana čekirate, mogu se pojaviti neki slobodni termini usled nečijeg otkazivanja. Mi smo imali tu sreću i par sati kasnije bili smo zaronjeni u toplu mlečno-belu vodu punu mineralnih soli. Ambijent je potpuno nestvaran, pa su tako producenti filma Hostel 2 samo da bi snimili scenu u Plavoj laguni sa kompletnom ekipom zapucali čak na Island.
Tekst je objavljen u magazinu “Vreme” #1361 1. februara 2017.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
