Razglednica: Brioni
“Nosorog! To je nosorog!” starom austrougarskom tvrđavom Minor na ostrvu Mali Brion odjekuju glasovi glumaca pomešani sa zvukom koji dočarava stampedo divlje zveri kamenitim pločnicima.Predstavu “Nosorog” po tekstu Ežena Joneskua u režiji Lenke Udovički novinar zagrebačkog “Jutarnjeg lista” Tomislav Čadež ocenio je najboljom koja je ovog leta premijerno prikazana u Hrvatskoj. Tema više nego aktuelna po više osnova – sa jasnim asocijacijama na širenje virusa (koji ljude pretvara u nosoroge) ali i “spontani” rast totalitarizma po modelu ljudi koji ustaju jedan za drugim u sceni “Tomorrow belongs to me” iz filma “Kabare”. Beogradski glumac Bojan Dimitrijević (regionalna publika ga najviše pamti po maestralnoj roli u seriji “Vratiće se rode”) u glavnoj ulozi, svojim karakterističnim glasom u kojem uvek tražimo Pikca – dominira scenom i govori perfektno hrvatski, osim jednog “čoveka”, ništa drugo mu se nije potkralo na prvom repriznom izvođenju koje smo mi gledali. Tokom pauze, na bedemu preko puta šanka “ukazala” su se dva jelena, prizor ne tako redak na ovim ostrvima koja uživaju status Nacionalnog parka.
U istom prostoru ranijih godina gledao sam već Šekspirovog “Kralja Lira” sa Šebedžijom u glavnoj ulozi kao i Euripidove “Bakhe”, oba komada u režiji Lenke Udovički.
U pauzi predstave zaključio sam da oko sebe imam pola Beograda i Novog Sada, ljudi koji letuju po celoj Istri do Fažane odakle ih brod dovodi pravo na tvrđavu Minor. Ni prošle godine u uslovima pandemije nije izostao ovaj festival – Rade Šerbedžija je sa prijateljima (Damir Urban, Gabi Novak, Vlatko Stefanovski…) organizovao koncert povodom 20. godina Ulyssesa tako što je bina bila na obali a publika na barkama, jahtama, gliserima i čamcima.
Prošle godine na terasi hotela “Neptun” na Velikom Brionu sreo sam Džoeli Kim Ričardson, holivudsku glumicu našoj publici poznatu kao Džuliju iz serije „Reži me“ („Nip/Tuck“). Džoeli je ćerka Vanese Redgrejv, Šerbedžije velike prijateljice i festivala Ulysses i sestra glumice Nataše Ričardson, supruge Lijama Nisona koja je 2009. tragično poginula na skijanju. Džoeli je izgledala kao da od snimanja „Reži me“ 2003. nije ostarija ni dana, pozdravila se “pandemijski” sa laktovima i prihvatila zajedničko fotografisanje “iako je upravo došla sa plaže” i nije imala na sebi ni gram šminke.
Radeta Šerbedžije ove godine nije bilo tokom našeg boravka, njegov stvaralački nemir odveo ga je sa Briona, “snima u Londonu” objašnjava Duško Ljuština. Reč je o Apple TV seriji „Slow Horses“, adaptaciji špijunskih romana Mika Herona koga nazivaju Le Kareom 21. veka. Glavnu ulogu igra Geri Oldman a pored njega i Radeta glume i Džonatan Prajs, Kristin Skot Tomas, Saskija Rivs, Džek Louden, Kristofer Čang, Olivija Kuk, Kris Rajli…
Sreo sam mnogo ljudi u poslu ali ne poznajem nikog kao što je Duško Ljuština, producent Ulysses festivala već 20 godina, čovek koji je 40 godina bio upravnik zagrebačkog pozorišta “Kerempuh” (ranije “Jazavac”), Ličanin koji sa na drugim mestima izumrlom mešavinom profesionalnosti i humora – rešava sve probleme. Od nalaženja finansija za festival preko organizacije prevoza poznate glumačke zvezde sa aerodroma Pula do pronalaženja lekara za dete koje je nagazilo na ježa ili udarilo glavu prilikom skoka u more. Sa ljubomorom gledam na njegova dobroćudna prepucavanja sa sinom Damjanom, organizatorom nekih od najuspešnijih food-festivala u Hrvatskoj, odnos otac-sin kakav ja nisam imao.
Rade nije tu ali Lenkina majka jeste. Bolivijka Nina, druga je žena španskog borca Lazara Udovičkog sa kojim ima četiri ćerke – Anu, Kori, Lenku i Lidiju. Kažu da vitalna gospođa Nina svake godine kada beogradski potomci Španski boraca proslavljaju svoj dan – ispeče i donese svoju čuvenu tortu.
Svoje biciklističko istraživanje ostrva završio sam u “Safari parku”, praktično Zoo-vrtu na otvorenom u kojem se nalaze brojne životinje, neke i iz vremena Josipa Broza Tita poput slonice Lanke koju mu je 1972. poklonila Indira Gandi.
Kafe “Safari” jedinstveno je mesto na ostrvu a možda i na celom Jadranu – naime ovde se pušta isključivo klasična muzika. Ispijanje kafe u društvu galebova sa pogledom na Vangu i “muzičkom zavesom” kao iz milanske Skale u mom slučaju trajalo je satima, svaki dan. Za konobara koji već decenijama radi u ovom kafeu priča se da je kasnih osamdesetih od Lučana Pavarotija dobio napojnicu od 1.000 dolara kada je slavni tenor video kakvu kolekciju ploča, kaseta i CD-ova klasnične muzike i opera ima jedan mali kafić na zabačenom jadranskom ostrvu.
U jednom momentu uprava Nacionalnog parka je odlučila da ga prebaci na drugo radno mesto, u hotel “Neptun” ali je on to glatko odbio zapretivši otkazom. Direktor nije imao druge nego da popularnog konobara ostavi na “najlepšem radnom mestu na svetu”. U jednom mometu u kafeu se pojavio čovek, mislili smo italijanski turista, koji je punim glasom zapevao ariju iz “Toske” (ja sam naravno, morao da uključim palikaciju Shazam da bi ustanovio o čemu je reč).
Dok sam se vraćao ka hotelu obišao me je i iznenadio legendarni “Cadillac Eldorado” iz 1953. koji je Tito je dobio na poklon od hrvatskih iseljenika iz Amerike. Automobil koji inače stoji parkiran kao muzejski eksponat ispred Galerije na Brionima, očigledno je sada u “voznom stanju”.
Automobil je 2017. godine bio na restauraciji u Krapini, u radionici Antuna Presečkog. Njegov sin Ivica Presečki s timom ljudi utrošio je 1600 sati u popravak Eldorada a delovi za njega naručivali su se iz SAD-a. Kako sam posle saznao, ovim automobilom se može provozati svako kome za sat vremena vožnje s vozačem nije puno izdvojiti vrtoglavih 10.000 kuna (oko 1.400 eura).
Eldorado je obožavao da vozi sam Tito, a u njemu su se vozile i brojne poznate svetske zvezde i tadašnji političari. Možda najpoznatija slika koja se pamti oko ovog automobila je ona kada je Josip Broz u njemu provozao glumačke dive Sofiju Loren i Elizabet Tejlor. Posljednja poznata ličnost koja se provozala u Eldoradu je glumica Salma Hajek, koja je pre nekoliko godina boravila na Brionima kada je u Hrvatskoj snimala film.
Ako ste ovde obavezno posetite Izložbu fotografija “Tito na Brijunima” koja prikazuje život Josipa Broza od prve posete ostrvima 1947. do odlaska na Samit nesvrstanih u Havani 1979. posle kojeg se više nikada nije vratio na ovo mesto.
Mislim da nijedan svetski političar iz tog perioda nema takvu kolekciju fotografija sa glumcima, pevačima, piscima, vajarima, predsednicima, premijerima, kraljevima i carevima – kao što je to slučaj sa Josipom Brozom tokom te tri decenije kako je koristio Brione kao svoju letnju rezidenciju. Elizabet Tejlor, Ričard Barton, Miroslav Krleža, Žozefina Beker, Sofija Loren, Karlo Ponti, Ivan Meštrović, Mario del Monako, kraljica Elizabeta II, grčki kralj Pavle, etiposki car Haile Selasije, nepalski kralj Birendra, Vili Brant, Nikita Hruščov, jordanski kralj Husein, Gadafi, Naser, Ho Ši Min, kamobodžanski princ Norodom Sihanuk, Indija Gandi, Fidel Kastro, Jaser Arafat… Uz to, tu su fotografije kako Tito jaše konja, igra se sa divljim životinjama, sa Jovankom orezuje orhideje, svira klavir, igra šah, druži se sa kuvaricama iz restorana.
Tokom večere na terasi “Neptuna” prepričavao sam događaj iz “Safari” kafea i nastup muzikalnog “italijanskog turiste” kada nam je prišao gost sa suzednog stola, izvinio se na srpskom što “prisluškuje” i otkrio da je nije Italijan već Makedonac, profesionalni operski pevač. Tu je u društvu jednog ruskog biznismena koga je pre par godina upoznao na Maldivima kada je za njega i još nekolicinu ruskih milijardera pevao na “privatnom koncertu”.
Popilo se te večeri dosta odličnog crnog vina “Punta Greca” vinarije “Medea” iz Vodnjana pa narednog jutra nije bilo lako ustati i pridružiti se vođenoj turi koju nisam želeo da propustim.
Dvoiposatna tura po ostrvu posvećena Paulu Kupelvizeru koju besplatno organizuje Nacionalni park Brijuni – otkriva neka manje poznata mesta na ostrvu i nepoznate detalje iz života austrijskog inženjera metalurgije i stručnjaka za čelik koji je 1893. kupio malarične Brione i preobrazio ih u mondeno letovalište i lečilište evropske i svetske aristokratije.
Pomoć u rešavanju problema malarije na ostrvoma zatražio je i dobio od velikog nemačkog naučnika Roberta Koha. Inače, i sam Paul Kupelvizer zarazio se malarijom za vreme svojih prvih poseta ostrvima. Uz pomoć labinskog šumara Alojza Čufara koga je porodica Kuplvizer angažovala – brionska ostrva su iz zarasle makije pretvorena u pravi mali raj na zemlji. Paul se i Kohu i Čufaru odužio tablama u kamenu koje se nalaze na nekim od najlepših delova Velikog Briona.
Iako je Paul Kupelvizer sagradio mauzolej (“Kupelvizerov mir”) za sebe i svoju suprugu, u njemu su svoje poslednje počivalište našli Marija i njihov sin Karl, dok je Paul Kupelvizer 1919. preminuo u Beču, gde je i sahranjen.
Rapalskim mirom posle Prvog svetskog rata Brioni su pripali Kraljevini Italiji ali su ostali u privatnom vlasništvu porodice Kupelvizer. Međutim, Paulov sin Karl je bio manje umešan biznismen od svog oca, preinvestirao se i bankrotirao 1929. kada je počela Svetska ekonomska kriza. Navodno je podigao veliki kredit za luksuzni kazino na ostrvu a u međuvremenu je italijanska država zabranila kocku. Izvršio je samoubistvo 1930.
Žena koja vodi turu, šarmanatna Istrijanka sa kratkom kosom i komadom lančića “pirsingovanim” na zadnji deo vrata – skreće nam pažnju na dve velike mermerne skulpture koja na odsojanju od par desetina metara gledaju jedna u drugu. Prva, muška, je alegorija rada a druga – majka sa dvoje dece, alegorija ljubavi i brižnosti. Zaposleni u železari u Slovačkoj koju je vodio do prelaska na Brione poklonili su mu dve bronzane stone skulpture manjih dimenzija koje su se Kupelvizeru toliko dopale pa je odlučio da naruči njihove mermerne kopije u prirodnoj veličini.
Na terasi Ulyssesa smenjuju se glumci, novinari, muzičari, pokrovitelji festivala… Dok Duško Ljuština časti glumce rakijama i jagnjetinom iz Like, za njegovim stolom sa nama sedi gospođa iz Zagreba u kasnim pedesetim, silno je zabavljaju moji glembajevski citati za probleme sa medijima jednog prisutnog prijatelja: “Treba preko svega preći sa gospodskom šutnjom!”
Kaže kako je pisala svojoj tridesetogodišnjoj ćerci da hotel “Karmen” na Brionima izgleda kako da je u njemu vreme stalno, samo se očekuje da se pojavi Herkul Poaro i da neko umre. “Da, od dosade!”, otpisuje joj ćerka, pripadnica generacije koju ovakva mesta ne privlače. Nema partijanja, nema automobila, nema glasne muzike, nema hotela od 5 zvezdica i fensi bazena.
“Karmen”, najbolji hotel sa 2 zvezdice na svetu, kako volim da ga zovem, zaista je potpuno jedinstven. Kažu neki da u kišnim popodnevima još uvek mogu da čuju glas Radmile Bakočević koja u svojoj sobi vežba pevanje. Sobe su bez klime i TV-aparata, ali ako imate sreću da dobijete neku od onih sa terasom koja gleda ka moru – osećaj je neponovljiv.
Za dobar deo nas iz kategorije “50 plus” Brioni su upravo sve što čovek može da poželi: mir, čista voda, borova šuma, biciklima ideš sa plaže na plažu, ostaci rimskih vila, vizantijskog kastruma i kasnoantičke crkve razbacani svuda po ostrvu; Kupelvizerova, Kohova i Titova zaostavština, pozorišne predstave svako veče, neki fini ljudi iz Beograda, Novog Sad i Zagreba koje ovde srećem, nisu iz one kategorije “izbegavam ih i na kopnu, samo mi još fale na odmoru” kao što je slučaj sa nekim drugim destinacijama…
“Otkrio” sam Brione dosta kasno, pre pet godina a možda i bolje, verovatno ranije i nisu bili za mene.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
