Biciklom kroz Istru: o čudima Svete Foške, Crnogorcima koje je Mletačka Republika u 17. veku naselila u Istru, misterioznim mumijama u crkvi u Vodnjanu i uzbudljivom životu i surovoj smrti baronice Barbare Hiterot, nekada vlasnice Crvenog otoka preko puta Rovinja
Šta je to zajedničko Vojvodini i Istri a u čemu su potpuno različite? Dva regiona koji su se proteklih dvadeset godina često “bratimili” imao sam prilike da obilazim na biciklu, na način na koji primećujete mnoge stvari koje se ne vide iz automobila, autobusa ili sa broda.
Sličnosti se uglavnom svode na ono što je Istrijanima i Vojvođanima ostavila istorija: multikulturalnost gradova i sela, višejezične table, ulice Maršala Tita u skoro svako mestu, spomenici partizanima, ljubazni i miroljubivi meštani. Razlike su mnogo više ovovremene: Tokom vožnje kroz istarske gradove i sela nisam video nijednu divlju deponiju smeća, usudio bih se da kažem – čak nijednu bačenu flašu ili kesu iako se okolo muvaju desetine hiljada turista. Sa druge strane u Vojvodini – divlje deponije narušavaju izgled i najidiličnijih krajolika. Zemlja je u Vojvodini plodnija nego u kamenitoj i “posnoj” Istri koja je uprkos tome danas višestruko bogatija regija. Razloga je mnogo, blizina zemljama poput Austrije i Italije jedan je od njih a ovo sa deponijama i smećem samo finalni proizvod mentalne i geografske blizine Evropi.
“Većina stranaca zaposlenih kod mene dolazi iz Srbije – od sobarica iz Niša do konobara iz Novog Sada. Svi su veoma vredni, mi smo zadovoljni njima a očigledno i oni sa nama, čim rade za nas već godinama!”, uz kafu pod maslinama vinskog hotela “Menenghetti” priča mi njegov vlasnik Miroslav Plišo.
Zagrebački advokat koji je sive hodnike sudova zamenio možda najlepšim mestom u našem regionu, svakako je jedan od najboljih sagovornika za analizu turističkih prilika na Jadranu. Čak i prošle godine kada su Dalmacija, Crna Gora, Grčka, Italija, Španija i Turska doživele potpuni sunovrat broja turista – Istra je imala zadovoljavajuću sezonu. Ove godine, priča Miroslav, i pored globalnog bauka “delta” soja koronavirusa – Istra se približava brojkama turista, noćenja i prihoda iz 2019.
Kako me bazen, maslinovo ulje i malvazija Plišovog hotela ne bi previše razmazili – odlučujem se da iznajmljenim biciklom obiđem nekoliko obližnjih sela i gradova.
Iako se iz automobila čini prilično ravnom, Istra je dosta “brdovitija” od najvećeg dela Vojvodine pa je potrebna nešto bolja kondicija, posebno na usponima do gradova koji su obično na uzvišenjima.
Nisam planirao da je posetim, niti sam ranije čuo za nju, ipak – putokaz “Sveta Foška” naveo me da između Barbarige i Peroja okrenem korman bicikla u levo i uputim se na uzbrdicu u krševitom krajoliku.
“Sveta Foška čuda more”, govore u Istri. Crkvica iz 11. veka privlači hiljade hodočasnika iz celog sveta koji veruju u njene čudotvorne moći. Crkva je bila zaključana pa sam unutrašnjost delimično fotografisao kroz uske prozore u kojima vernici ostavljaju fotografije članova porodice kojima je potrebno ozdravljenje. Pored fotografija, tu je i puno sveća, cveća, dečijih igračaka… Oko zaključane crkve vrzmale su se tri porodice sa malom decom.
Jedan meštanin sa kojim sa pričao mi kaže da dolaze ljudi iz celog sveta. Čak su i neke žene ostale u blagoslovenom stanju nakon što godinama nisu mogle da zatrudne, prema njegovim saznanjima, čak 26 žena. Pre par godina iz Rusije je u crkvu stiglo nekoliko porodica sa osmogodišnjim dečakom Aljošom.
Dete je u jednom trenutku u suzama izletelo iz crkve. Majka ga je pitala šta se dogodilo, a dečak je u šoku govorio da je video kako se Svetoj Foški odseca glava. Bilo je još takvih slučajeva ljudi koji su imali u crkvi istu tu viziju.
Crkva je na osami – pola kilometra udaljena od najbližih kuća. Do nje se dolazi makadamskim putem nakon skretanja s ceste Vodnjan – Bale, pa dalje prema Batvačima. Uprkos dislociranosti, mesto i crkva su od sredine 1970-ih destinacija mnogih vernika, ali i onih koji samo žele da osete snažnu energiju.
Sveta Foška se rodila pre 1.700 godina u Raveni u Italiji. Bilo je to vreme kad su hrišćane još proganjali i ubijali. Ali je Foška, tada 15-godišnja devojčica, odlučila da živi prema hriščanskim načelima. Bila je to tada sramota za celu familiju. Otac je se odrekao i prijavio je vlastima prokazavši je kao hrišćanku. Zajedno s ostalim hrišćanima mučili su je pokušavajući joj “krivoverje” izbiti iz glave. Odrubili su joj glavu, a telo su bacili u more. Legenda kaže da je telo doplutalo do obala severne Afrike, gde su je slavili do dolaska Arapa. Tada je neki čovek po imenu Vitale preneo mošti svete Foške na Torčelo, ostrvo u venecijanskoj laguni. Na tom ostrvu 1220 godine sagrađena je crkva njoj u čast. Sv. Foška je zaštitnica protiv glavobolje, artritisa, reumatizma, depresije i zaštitnica mladih. Sredinom februara svake godine održava se hodočašće Sv. Foški.
Spuštanje ide mnogo brže nego uspon pa sam vrlo brzo ispred table “Peroj / Peroi”. Ovaj gradić smešten je na jugozapadnoj obali Istre sa sjajnim pogledom na Fažanski kanal i Brijonski arhipelag.
Peroj je već u doba Rimljana bio poznato letovalište Praetoriolum ili Casale Petriolo. Arhitektura stare jezgre podseća na ostala istarska mesta sa starim kamenim kućama s baladurima i kamenim klupama. Još 1197. spominje se na ovom mestu naselje pod imenom Pedrol.
U 12. veku Istrom vladaju kuga i kolera koje opustošuju naselja. Mletačka Republika, koja u tom periodu vlada ovim krajevima, pokušava da naseli Istru, pa tako i Peroj u kojem su izumrli stari stanovnici. Probalo se s naseljavanjem bolonjskih seljaka i zanatlija i u dva navrata grčkim porodicama sa Kipra i Peloponeza. Ovi pokušaji bili su bezuspešni jer su se svi oni vraćali u svoje domovine. Onda su se lukavi Venecijanci setili jednog mnogo otpornijeg soja.
21. jula 1657. u Peroj se doseljuje 15 porodica iz Crne Gore. Najvažniji i jedini dokument iz toga vremena je tzv.”Perojska povelja” kojom se ovo selo, okolni pašnjaci i šume dodjeljuju doseljenicima iz Crne Gore. Crnogorcima pravoslavne vere nije dopuštena gradnja crkve već im je dodeljena crkva Sv. Nikole u Puli koja je bila grčka pravoslavna crkva. 1788. Perojci dobijaju dozvolu od Mletačke Republike za gradnju svoje crkve.
Crkva Sv. Spiridona dobiva današnji oblik 1834. Kapelica je sagrađena 1880. a zvonik 1860. Zanimljivo je da su Crnogorci u Peroju do danas, svih 350 godina, zadržali svoju pravoslavnu (Srpska pravoslavna crkva, Mitropolija zagrebačko-ljubljanska), jezik i ćirilićno pismo koje koriste na nadgrobnim spomenicima. Autohtoni Perojci njeguju svoje običaje, crkvene slave i govore perojskim govorom.
Na groblju iza crkve sam našao i neke spomenike na kojima se citira Petar Petrović Njegoš. Među spomenicima uočavam jedan na kojem piše: “U spomen na umrle i poginule Perojce u Veljem ratu 1915 – 1918”. Da, Italija je ušla u Prvi svetski rat tek 1915. nakon što su joj Londonskim ugovorom obećani Dalmacija, Istra, Trst i Južni Tirol.
Preko puta crkve spomenik stradalima u NB-u i žrtvama fašističkog terora sa imenima meštana istisanih ćirilicom i crvenom zvezdom petokrakom na vrhu. Ispred spomenika puno svežeg cveća.
Šest kilometara okretanja pedala uzbrdo i stižem u Vodnjan, sedište opštine kojoj pripadaju i Peroj i Barbariga.
“Rođena sam 1942. još za vreme Italije!”, priča mi žena ispred Crkve Sv. Blaža u centru gradića. Par minuta ranije, dok sam zaključavao bicikl razgovarala je sa mlađom Romkinjom i njenim sinom. Govorila je dečaku kako mama mora da radi kako bi mogla da mu kupi slatkiše i fudbalsku loptu.
Sa jakim italijanskim akcentom objašnjava mi da njih, Italijane, za razliku od Nemaca u Vojvodini, niko nije proterao posle rata niti slao u logore. “Ko je hteo otišao je u Italiju! Bila je velika propaganda. Moj otac je odlučio da ostanemo i nikad nismo imali nikakve probleme, imali smo uvek škole na italijanskom, govorili svoj jezik slobodno…” Kaže da i danas u Vodnjanu ima oko 100 italijanskih porodica. Dok odlazim u pravcu gradskog trga gde mi je moja sagovornica rekla da mogu da kupim sladoled, čujem je kako dovikuje nešto nekom detetu na italijanskom. Prema popisu iz 2011. u Vodnjanu živi 3.119 stanovnika, od toga su 55% Hrvati, 20% Italijani, 3% Romi, 2% Srbi, slede Bošnjaci, Crnogorci…
Lokalni list “Attinianum” koji svaki tekst objavljuje dvojezično – hrvatski i italijanski, ima zanimljivu rubriku koju bi trebalo da imaju sve lokalne novine i portali – “Lipo – Bello / Grdo – Brutto” sa fotografijama kako treba i kako ne treba (smeće, grafiti, nepropisno parkiranje…).
Par dana kasnije prebacujemo se na Crveni otok preko puta Rovinja na još par dana odmora. Sveti Andrija je, naime veštačkim zemljouzom spojen sa susednim ostrvom Maškin pa je tako nastao Crveni otok. Kako se baš brodić primakao ostrvu uočavam obrise stare crve i nečeg što liči na luksuzni letnjikovac koji izgleda “kao u literaturi iz Habsburških dana”, što bi rekli “Atomci”.
LETNJIKOVAC…RESTORAN: Nekadašni posed porodice Hiterot na Crvenom otoku
Međutim, istorija ostrva Sveti Andrija je mnogo dramatičnija od onoga što bi mogao da dočara idilični pogled sa palube broda. U 6. veku benediktinci podižu na ostrvu prvu crkvu i samostan. Osnivač im je bio ravenski nadbiskup Sveti Maksimilijan a ostaju sve do 13. veka. Iz tog razdoblja ostali su sačuvani ostaci predromaničke crkve iz 9 veka čije zidove su nekada krasile freske. Sredinom 15. veka ostrvo je predano franjevcima koji su obnovili crkvu i samostan. Oni su ostali do dolaska Francuza 1809. Od tada počinje propadanje crkve i samostana kao gotovo svuda gde je Napoleon u svom revolucionarnom i osvajačkom zanosu kročio (sa Malte je proterao Vitezove Svetog Jovana, u Veneciji ukinuo sve samostane sem jermenskog…).
Iste je godine i ovde je samostan ukinut, a 1820. objekat je prodat i pretvoren u uljaru. 1891. porodica Hiterot kupila je ostrvo. Samostan je preuredila u porodični dvorac-letnjikovac koji su opremili umetninama. Ostrvo su preuredili u park u kojem su zasadili mnogobrojne biljke iz celog sveta, njih preko 180. Zbog toga je Sveti Andrija bio omiljeno odredište gostima iz cele Austrougarske.
1892. na Svetom Andriji pokrenuta je fabrika cementa za čije je potrebe crkveni zvonik poslužio kao dimnjak. Od srednjovjekovne benediktinske crkve sačuvan je središnji deo, koji je u 19. veku uklopljen u stambenu vilu, a danas se u njemu nalazi mali pomorski muzej. Ostrvo je propadalo između dva rata. Nacionalizovano je posle 1945. Turistički kompleks sagrađen je 1969. a rovinjski TDR ga je privatizovao tokom devedesetih i danas je u sastavu Maistra hotela.
Posebno su zanimljivi buran život i tragična smrt baronice Barbare Hiterot, poslednje vlasnice Crvnog otoka. Bila je pripadnica nemačke plemićke porodice čiji se deda Georg Karl Filip Hiterot iz Kasela, nemačkoga grada u pokrajini Hesen, sredinom 19. veka doselio u Trst, tada glavnu austrijsku luku, a njen otac baron Johan Georg Hiterot nekoliko decenija kasnije skućio se u Rovinju. Barbara je suosnivačica prve istarske firme za istraživanje, nalaz i izvoz tartufa “Azienda del Tartufo – Sella, Hütterott and C. Levade” osnovane 1933. u Livadama.
Barbarin otac Johan Georg Hiterot rođen je 1852. u Trstu, a školovao se u Nemačkoj i u Antverpenu u Holandiji gde je završio trgovačku školu. Bio je vrlo uspešan preduzetnik i razgranao je poslove izvan Trsta, a zaslužan je i za uspostavljanje poslovnih veza između Austrougarske i Japana koji je posetio 1874. na svom putovanju po svetu. Japan ga je najviše nadahnuo, u toj se zemlji najduže zadržao i ostvario značajne poslovne veze pa je 1879. postao postao prvi carski japanski konzul u Europi sa sedištem u Trstu. Tada mu je bilo tek 27 godina, a iste godine kad je postao japanski konzul, Johan Georg Hiterot venčao se s Marijom Augustom i nastavio uspešno poslovati gomilajući bogatstvo.
Bio je toliko bogat da je 1890. odjednom kupio nekoliko ostrva u rovinjskom arhipelagu, a samo godinu posle postao je vlasnik i dela rovinjske obale. U njegovom vlasništvu bili su ostrva Sv. Andrija, Maškin, Šturag i Sv. Ivan na Pučini kod Rovinja kao i posedi na obali: Montauro, Monte Mulin, Monvi, Lone, Punta Korente i Škarab. Lepota Istre opčinila je Johana Georga Hiterota ali ulagao je vrlo promišljeno i za ono vreme inovativno sa idejom da otvori klimatsko lečilište. Posedi koje je kupio bili su pod nasadima maslina, smokava i vinove loze, ali Hiterot menja krajolik sadeći na površini od 115 hektra mediteransko i egzotično drveće i oblikujući park-šumu. U goste je pozivao evropsko plemstvo poput Marije Josipe, majke poslednjeg austrijskog cara Karla, a neslužbeno je ugostio i prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Dok je evropskoj plemićkoj eliti predstavljao lepote Istre, pripremao je okolinu za gradnju turističkog kompleksa “Cap Aureo”; tri hotela, kupalište, sportske terene i porodične vile.
Johan Georg je umro 1910. a postoje dve verzije o razlogu njegove smrti: prema jednoj je preminuo od moždanog udara, a prema drugoj je izvršio samoubistvo zbog dugova u koje je upao prilikom gradnje broda “Viribus Unitis” za Austrougarsku mornaricu.
Nakon očeve smrti Barbara je s majkom ostala da živi u dvorcu na ostrvu Sv. Andrija koji je bio u vlasništvu porodice. Hiterotova udovica nastavila je da vodi poslove nakon suprugove smrti ali joj nije išlo najbolje pa je morala da proda deo imovine. Tridesetih godina 20. veka poslove je preuzela Barbara koja je uspešno vodila tartufarsku firmu.
Vodila je kampanje oglašavanja u novinama, posećivala je sajmove i radila na širenju tržišta. Kako bi edukovala Istrane o vrednosti tartufa, angažiovala je iskusne tartufare iz Italije, a posebno je brinula o psima tragačima za koje je, zbog njihove velike vrednosti, uplatila polise osiguranja. Firma je uvela i novi proizovod – konzervirane tartufe koji su u tome obliku duže trajali i bili dostupniji udaljenim kupcima u Italiji.
Osim tartufima, Barbara se bavila i jedrenjem pa je 1933. u Rovinju osnovala jedriličarsko društvo “Vela Arupinum” koje je delovalo do Drugog svetskog rata, a čiji su članovi kao i Barbara učestvovali na brojnim regatama. Naterana krizom pre Drugog svetskog rata Barbara se bavila se i poljoprivredom. Na ostrvu je sa majkom uzgajala voće i povrće, a tovile su i krave muzare. U njihovom su vlasništvu bili i ribnjaci u uvalama ostrva Sv. Andrija, Maškin kao i kamenolom Montauro. Uza sve to davale su zemlju u zakup, prodavale nameštaj, umetnine, zbirke oružja i nakit. Poteškoće u poslovanju bile su sve izraženije tokom Drugog svetskog rata koji su Marija i Barbara skromno živeći provele na ostrvu. Po završetku rata, 1. juna 1945. porodica Hiterot proglašena je narodnim neprijateljem i oduzeta im je sva imovina, a Barbari i Mariji izgubio se svaki trag. Prema dokumentima OZNA-e za Istru Barbara i Marie uhapšene su iako nisu neprijateljski delovale. Pisma koja su tokom rata pisale svedoče o tome kako im nije bilo ni sasvim jasno šta se u svetu događa. Svedoci vremena posle su tvrdili da su isti oni koji su barunicu uhapsili, opljačkali njeno imanje i dragocenosti. S obzirom na to kako su kažnjavani ‘državni neprijatelji’, nije teško pretpostaviti što se Barbari i njenoj majci dogodilo.
Sudbinom Barbare i Marije Hiterot bavi se u svom romanu “Islednik” i srpski pisac Dragan Velikić: “Eh, da je tako, bila bi to laka smrt”, kaže. “Znam kako su završile Hiterotove. Mučili su ih satima, iživljavali se nad njima, na kraju su ih masakrirali toljagama. Sutradan su tela utovarili u motorni čamac, odvezli na pučinu, i bacili kod školja Banjole, tamo gde je more najdublje. Bila je to ekipa egzekutora OZNE. Predvodio ih je izvesni Pulčinović. Sa njim su još bili Baba, Spalato i rovinjac Benusi, koga su zvali Cvikeraš. Pitaš se odakle sve to znam? Od Lizete. Koliko puta je prepoznala dragocenosti Hiterotovih koje su joj dolazile na preprodaju…”
O tome kako je izgledao letnjikovac porodice Hiteroti nakon što su njegove vlasnice odvedene izvestio je akademik Branko Fučić koga je Ministarstvo prosvete iz Zagreba odmah posle oslobođenja poslalo u Istru sa zadatkom evidentiranja i popisivanja kulturnih dobara: “Bilo je nekoliko soba gde u pravom smislu reči noga nije mogla da stupi na dasku. Ostaci jela, prazne vinske boce, razbijene čaše, prazne kutijice nakita, zagađeni podovi, pa čak i onečišćeno suđe – sve je to upotpunjavalo sliku napuštenog dvorca!”
Dok vozim bicikl idiličnim krajolikom Crvenog otoka nailazim na veliki kružni mauzolej porodice Hiterot sagrađen u sredini ostrva Maškin i u koji Marija i Barbara nisu sahranjene. Razmišljam kako postoji neki usud da najlepši i najromantičnijih delovi sveta kriju najkrvavije tajne i svedočanstva nepojmljive ljudske surovosti. Ostrvo Sveti Andrija je jedno od takvih mesta.
(Objavljeno u nedeljniku “Vreme” – 05.08.2021.)
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
