Spread the love

Izašao sam iz voza na Glavnoj železničkoj stanici u Hagu i desetak metara dalje iznajmio bicikl… When in Rome… Nakon razgledanja centra grada obišao sam Mauritshuis muzej koji između ostalih dela holandskih majstora čuva i Vermerovu “Devojku sa bisernim naušnicama”. Next – stop – Sheveningen. Jedan od osam kvartova Haga, rezidencijalni deo sa puno prelepe arhitekture i sjajnom plažom na obali Severnog mora, kod nas je poznat gotovo isključivo po zatvoru i Tribunalu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji.

Na sam pomen da idem u Hag, glavni grad multikulturne Holandije, jedne od najnaprednijih zemalja Evrope i sveta – gotovo svi komentari imali su jednu asocijaciju – Haški sud. Iako nisam učestvovao ni u jednom ratu u bivšoj Jugoslaviji, moje ime se pominjalo u medijima i knjigama ali i na samom suđenju u vezi sa tri “Haška slučaja”.

Prvo me je jednog jutra u maju 2003. probudilo više desetina SMS poruka koje su govorile da uključim TV B92 na kojoj je emitovan direktan prenos suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu. Naime, jedan od zaštićenih svedoka, čiji je identitet bio sakriven grafičkom animacijom i izmenjenim glasom – ustvrdio je da je 1992. godine dobio nalog od DB-a da ozvuči moje i prostorije “Novosadskog Indexa” čiji sam bio glavni urednik (kasnije je iz njega nastao “Svet”). Naravno da sam odmah prepoznao “zaštićenog svedoka”, lika koji se početkom devedesetih muvao oko opozicionih stranaka i nezavisnih medija. Nije mi bilo iznenađenje da je radio za DB ali, iskreno, nisam znao da smo bili “ozvučeni”. Kakvo trošenje resursa kada sam ja u pitanju – dovoljno je bilo postaviti nekog za susedni kafanski sto ili pod prozor, koliko sam glasan nikave “bubice” im ne bi bile potrebne. A, uostalom, ništa specijalno “antidržavno” se nije tu ni pričalo. Da jeste, verovatno je da danas ne bi sedeo u restoranu na plaži Sheveningena i pisao ovaj tekst. Jedan naš stari glumac, blizak Miloševićevoj vlasti i DB-u ,pre godinu-dve mi je uz smešak rekao kada me je sreo na novosadskoj Ribljoj pijaci: “Znači, preživeo si!”

U svakom slučaju, nakon tog svedočenja postalo je jasnije kako je u martu 1995. DB zajedno sa carinom stigla tek par minuta nakon što je iz našeg iznajmljenog stana u Alekse Šantića 3-5 otišao g. Li, ekonomski ataše Ambasade SAD. Gospodin Li je došao u pratnji vozila sa diplomatskim tablicama koje nam je iz Budimpešte dopremilo kompjutersku opremu što nam je donirao International Media Fund u kojem sam bio godinu dana ranije u Vašingtonu. Dva “pentiuma”; tri 486-ce, jedan skener A3 i jedan štampač A3, poslednja reč tadašnje tehnike proveli su u našim prostorijama ukupno 20 minuta. Sve su odneli i još smo kažnjeni za carinski prekršaj. U to vreme nismo imali nikakvu opremu, jedan XT kompjuter smo iznajmiljivali jednom nedeljno da bi u njega ukucali tekstove i posle to na A-disketi nosili kod Marinčića na Novo naselje da tokom cele noći prelamamo broj a ujutro paus-papire nosimo u Forum na snimanje ploča i štampanje. Tih dana kada se štampalo, uglavnom se nije spavalo po 48 sati.

Milošević je sutradan tog zaštićenoj svedoka pitao “Da li se sada kajete što ste prisluškivali tog novinara, tog Čobana”, i meni je bilo jasno je u ovoj zemlji bukvalno sve moguće. Koga ne mrzi da čita, stenogram sa suđenja nalazi se na zvaničnom sajtu Suda u Hagu na stranici 19638 –

Kada je Ramuš Haradinaj završio u Haškom tribunalu aktuelizirala se informacija da smo on i ja proveli 12 meseci u JNA u istoj spavaoni jedinice LAD PVO u kasarni u Pirotu. O tome sam pisao i davao izjave više puta. Sem činjenice da je tada, u septembru 1987. par nedelja nakon ubistva u kasarni u Paraćinu Ramuš bio jedini Albanac u našoj jedinici koji se družio sa ostalima, pričao srpski i čak bio – desetar, ništa novo nisam imao da kažem.

Treća moja veza sa Hagom pojavila se u knjizi Biljane Plavšić “Svedočim” u kojem ona tvrdi da je ključni krivac za njeno procesuiranje bio intervju u listu “Svet”, koji joj je, kako je “svedočila” bio namešten sa moje strane. U tom intervjuu koji je nedelju dana kasnije zgrožena citirala Mira Marković u svojim čuvenim dnevnicima u magazinu “Duga” – Biljana Plavšić je, o čemu smo imali dokaze u vidu tonskog zapisa (novinarka Gordana Janićijević je radila intervju) – izjavila da “i da 6 miliona Srba izgine u ovom ratu, još će da ostane 6 miliona da ih osveti” i slične bisere, krajnje “društveno prihvatljive” u klimi koja je vladala 1993. kada je intervju objavljen.

Oktobarska subota popodne na plaži u Hagu – za sve koji se šetaju osunčanom obalom – pravi momenat za odmor i relaksaciju, za nas iz ex-yu, regiona sa “viškom istorije”, vreme za premeštanje kostura iz ormara u ormar.