Kakva je sudbina dve kuće u Parizu koje je svojevremeno kupio knez Pavle; gde je završio čuveni El Grekov “Laokon”; koji jezik govore tapkaroši na mostu preko Sene i kako je na ženu uličnog prodavca novina bukvalno pao voz
Ne znam da li da to pripišem famoznom “retrogradnom Merkuru”, neispavanosti (“pekarski let” za Pariz u 6.40 ujutro) ili godinama, tek – plakate za okrugli sto “Dvorci Srbije” u Kulturnom centru Srbije, ostavio sam u taksiju koji nas je doveo sa aerodroma u hotel. Mislio sam da će ih savesni taksista vratiti ali fotografija dvorca Fantast sada verovatno krasi zid sobe u nekom od alžirskih predgrađa Pariza. Natali Beljanski, nova i veoma agilna direktorka Kulturnog centra Srbije preporučila mi je Srbina koji radi digitalnu štampu, ali kako je bio praznik, morao sam da odem po plakate u kvart Sent Deni gde se štamparija nalazi. Tog dana sam iznajmio bicikl i krenuo u pravcu Sen Denija a navigacija mi je pokazivala da ću brže da stignem na dva točka nego taksijem. Naime, počele su ogromne saobraćajne gužve koje su izazvala dva sportsa događaja koji su se u Parizu dešavali u isto vreme – Finale Lige šampiona i French Open.
Bilo je to zanimljivo iskustvo: platio sam plakate u kešu našem čoveku u Sen Deniju, stavio rolnu sa plakatima u ranac na leđima, virili su pola metra iznad moje glave dok sam se vraćao u centar grada prolazeći kroz delove Pariza u kojima na ulici bukvalno nije bilo “belog čoveka”. Rasne tenzije u Parizu uvek su mi nekako bile vidljivije nego u Londonu ili Njujorku u kojima kao da je rasni “kazan za topljenje” bolje radio nego u Francuskoj.
Šetajući sa ćerkama uz Senu dan kasnije, kod prodavaca vintage plakata, magazina i ploča videli smo poster sa fotografijom voza koji je proleteo kroz stanicu Montparnas u Parizu 20. oktobra 1895. Šta se dogodilo?
Voz je prebrzo ušao u stanicu, vazdušne kočnice su bile neispravne i lokomotiva je probila barijeru i završila na ulici. Mašinovođa i nekoliko putnika su bili povređeni dok je smrtno stradala Marie-Augustine Aguilard koja je čekala svog supruga, uličnog prodavca novina da pokupi večernja izdanja.
Mašinovođa je osuđen na tri meseca zatvora i kaznu od 50 franaka jer je prebrzo ušao u stanicu a železnička kompanija se obavezala da školuje decu od stradale žene i obezbedi im posao kad porastu.
Kako je lokomotiva tako stajala danima, napravljeno je mnogo fotografija ova scene a u popularnoj kulturi korišćene su kao naslovne strane za muzičke albume “Lean Into It” američkog rok benda “Mr. Big” i “Scrabbling at the Lock”, holandskog rok bend “The Ex with Tom Cora” oba iz 1991, kao i albuma “Warranty Void If Removed”, francuskog umetnika Dial-up Jeremy u 2019. U brazilskom tematskom parku “Mundo a Vapor” napravljena je rekonstrukcija ove scene.
U Orseju pored neizostvnog poklonjenja “Vistlerovoj majci” obišli smo i izložbu koja je trenutno u toku a posvećena je Antoniju Gaudiju, tačnije njegovim magičnim radovima u drvetu (uglavnom nameštaj), staklu, kamenu i metalu. Tu su i neke Gaudijeve skice među njima i neke koje nikada nisu realizovane kao što je crkva u Parku Guelj koja je ostala nezavršena (izgađena je samo kripta).
Šetajući od Orseja ka Luvru na pešačkom mostu preko Sene – Ponts des Arts zatičemo šibicara sa trojicom “pomagača” koji kao, dobijaju u legendarnoj igri. Na pitanje “Koliki je ulog?”, dobio sam naravno odmah odgovor na srpskom. Među milionima turista koji su ponovo nagrnuli u Pariz sigurno će se naći neko pun vere u to da je sigurno video “gde se nalazi kuglica”.
Za razliku od prošlog leta kada sam u Luvr ušao posle dva minuta čekanja, redovi ispred najvećeg francuskog muzeja sada su ponovo višesatni. Stižemo u kasno popodne, sat i po pred zatvaranje, karata za danas više nema u prodaji i gužva se rasčistila. Ali, tu se pojavljuju tapkaroši sa ponudom ulaznica od 20 eura (redovna cena je 12) što je bilo sasvim prihvatljivo. Naročito ako se zna da su tapkaroši za ulaznice za Finale lige šampiona par dana kasnije uzimali i 3.000 dolara. Tragedija je što su mnoge od tih ulaznica bile falsifikovane što je izazvalo potpuni kolaps na ulazima u stadion Stade de France i kašnjenje utakmice.
Prolazimo ispred Notre Dame, radovi još uvek traju, neko je nedavno ostavi buket cveća ispred ograde. U Latinskoj četvrti nedaleko od Fontane Sen Mišel – odlazimo na obavezne puževe i fondue zalivene bordoom.
Veče uoči gorepomenutog okruglog stola, Nataša Marić, ambasadorka Srbije u Parizu organizovala je prijem za učesnike u svojoj rezidenciji čija bašta gleda na Ajfelov toranj i koja je, verovatno, najlepša i najvrednija građevina u svetu koja je u vlasništvu naše zemlje.
Zdanje Hotel de la Tremoaj, kako je zvaničan naziv rezidencije, nekada je bilo vlasništvo grofovske porodice Tremoaj. Kuću Treamoajovih je 1936. kupio diplomatski poslanik Kraljevine Jugoslavije Božidar Purić, zet srpskog političara Nikole Pašića (njegova bista se i danas nalazi u holu zgrade). Koštala je tri i po miliona franaka, a poslednja rata je isplaćena novembra 1940. kada su nemačke trupe već bile u Parizu. “Vilu je zapravo kupio moj tata!”, ispravila me je kasnije princeza Jelisaveta naglasivši da je to bila ideja Kneza Pavla da da je Purić bio samo “izvršilac”.
Zgrada u bel epok stilu delo je pariskog arhitekte Ernesta Sansoa, a gradnja je trajala od 1910. do 1924.
Okrenuta je bulevaru Deleser, a terasa ovog velelepnog zdanja gleda na Marsova polja i park Trokadero. Zbog blizine Ajfelovog tornja, čini se kao da je ovo remek- delo arhitekture smešteno u rezidencijskom vrtu koji je uredio pejzažista Emil Lisjen. Uređen je na isti način kao i vrt palate u kojoj je sedište francuske Vlade i francuskog premijera.
Pre više od 10 godina u ovom zdanju je francuska TV snimala film o predsedniku Fransoa Miteranu, jer njegova unutrašnjost neobično podseća na enterijer Jelisejske palate. Dekoracije salona radio je arhitekta Rozeti, a najlepše su njegove umetničke alegorije koje su postavljene iznad vrata. Trpezariju je dekorisao flamanski majstor Žil-Mari Openor koji je uradio reljef sa scenama iz lova u lipovom drvetu sa pozlatom.
U ulaznom foajeu dominira tapiserija izrađena u 18. veku, na kojoj je predstavljena mitska scena iz 453. godine pre nove ere. U svim odajama je originalni nameštaj rađen u stilu Luja XV i Luja XVI, ogledala sa ramovima u pozlati, vredan porcelan i raskošni kamin. Srpsku rezidenciju su posećivali istoričar i pisac Luj Aragon, pisci Andre Breton, Pol Elijar i Andre Malro, slikar Mark Šagal. Posebnu vrednost imaju slike – 55 dela najpoznatijih srpskih umetnika. Uočavam Lubardinu sliku u glavnom salonu koja tu nije bila ranije. Ambasadorka kaže da je nju i još jednu koja joj sada krasi kancelariju – pronašla na tavanu rezidencije.
Dragan Babić, suprug princeze Jelisavete na moj nagovor pričao nam je o tome kako su se njih dvoje krajem osamdesetih upoznali u Njujorku, radeći oboje kao agenti za nekretnine. Setio se i anegdote kada je 1968, mnogo pre nego što je upoznao Jelisavetu, šetajući ulicama Pariza sreo kneza Pavla.
Inače, još jednu vilu u Parizu kupio je knez Pavle ali se u nju uselio mnogo kasnije, posle Drugog svetskog rata kada su mu Britanci konačno dozvolili da se 1948. iz Južne Afrike vrati u Evropu.
Optužen za kolaboraciju sa Hitlerom zbog potpisivanja Trojnog pakta, knez Pavle je sa porodicom posle puča 27. marta prognan prvo u Atinu pa su ga Britanci odatle poslali u egzil u Kairo, odatle u Keniju i na kraju u Južnu Afriku.
Kralj Džordž ga je primio prilikom posete Južnoj Africi 1947. i dopustio mu da se vrati u Evropu u momentu kada Vinston Čerčil više nije bio premijer Ujedinjenog kraljevstva.
Sa novim pasošem i švajcarskom vizom stigao je u Ženevu krajem oktobra 1948. godine. Ubrzo mu je bilo dopušteno da poseti i Ujedinjeno Kraljevstvo. Povodom smrti kralja Džordža VI, februara 1952. godine, bio je pozvan u Vindzor i prisustvovao je sahrani odanog prijatelja. Naredne godine je, kao kraljevski srodnik, pozvan je i na krunisanje britanske kraljice Elizabete II.
Pavle se sa porodicom smestio u vili u Parizu koju je takođe kupio pre Drugog svetskog rata da bi u njoj stanovao kralj Aleksandar prilikom poseta francuskoj prestonici. Vilu je opremio nakon prodaje čuvene El Grekove slike “Laokon” iz 1610. koja je bila na evropskoj turneji kada je počeo Drugi svetski rat. Prijatelj mu je sačuvao “Laokona” a knez Pavle ga je prodao jednom američkom kolekcionaru za 40.000 dolara. “Laokon” se danas nalazi u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu a njegova vrednost se procenjuje na 100 miliona dolara. Nakon smrti kneza Pavla 1976. u vili je do odlaska u dom za stare 1990. ostala da živi njegova udovica princeza Olga. Ona je umrla 1997. u svojoj 94. godini – a vilu je kupio srpski biznismen Filip Cepter.
Dok smo sedeli u kafeu na uglu pored njihovog hotela, Jelisaveta mi je pričala kako joj je proteklih godina Filip Cepter dopuštao da prespava u vili kada boravi u Parizu pošto u njoj već dugo ne stanuje niko.
Ovog puta to nije bilo moguće jer je nekadašnja kuća kneza Pavla bila ispražnjena a voda i struja su isključeni. Spremna je za prodaju i novu promenu vlasnika.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
