Spread the love

„Koja epoha je bila najbolja i najzanimljivija?“, dilema je koja opseda junake Vudi Alenovog filma „Midnight in Paris“, i tera ih da se „sele“ iz druge decenije 21. veka u „lude dvadesete“ kada u Parizu žive Skot i Zelda Ficdžerald, Pikaso, Dali… Onda dalje – u „belle epoque“, na kraj 19. veka… Sve u potrazi za „zlatnom epohom“.

Kada smo na društvenim mrežama postavili fotografiju na kojoj smo u istoj pozi kao i Hitler sa dva saradnika na Trokaderu, sa Ajfelovim tornjem iza uz komentar„Jedni su osvojili Pariz tenkova, drugi osmehom!“ – počeli su da se nižu komentari, jedan od njih – citirao je Čerčila koji je bio „u šoku“ što su Francuzi bez otpora predali Pariz u ruke Hitleru u junu 1940.

Da su ga branili, kao Rusi Staljingrad – vrlo je verovatno da mnoge od današnjih atrakcija koje privlače 100 miliona turista godišnje – ne bi ostale čitave. Sa druge strane, stoji i argument da je isti taj Hitler branio Berlin „ulicu po ulicu“, pa je nemačka prestonica na kraju rata gotovo potpuno razorena, nakon toga podeljena pa 20 godina kasnije i „pregrađena“… Pa ipak, Berlin 21. veka je sačuvao svoj kosmopolitski duh iz „ludih dvadesetih“ i danas je jedna od glavnih turističkih meka Evrope.

Turisti. To su ona „bića“ koja hodaju za svojim vodičima, kupuju suvenire, jedu u skupim i lošim restoranima, smešno se oblače i čekaju u redovima ispred muzeja i crkava. Ako postoji mesto na planeti koje je „prenapučeno“ turistima to je svakako umetnička četvrt Pariza – Montmart, sa dominantnom pozicijom sa koje se grad vidi „kao na dlanu“. Montmartr, nekada stecište slavnih slikara, danas vrvi od prodavaca slika “proizvedenih” u Kini i „slikara“ koji samo po stajlingu liče na Tuluz Lotreka ili Dalija i koji hordama turista nude svoje „usluge“ za par desetina eura.

Kišno nedeljno popodne na Montmartru počelo je bukvalnim probijanjem od La Basilique du Sacré-Cœur de Montmartre do Trga slikara.Tu srećem svog pariskog prijatelja Mikija Ćirkovskog, jednog od retkih Srba u Parizu koji tečno govori jezik sredine, druži se sa lokalnim novinarima, piscima i intelektualcima, pije najbolja vina, jede francusku hranu i ne pati od „dijasporičarskih bolesti“. Sa njim je Fransoa, samo naoko uštogljeni engleski gospodin koji veći deo godine provodi u Parizu. Zatičem ih u jednoj od onih „Sartrovih kafana“ u koje treba sesti i pustiti da grad prođe ispred tebe. Ne stižemo da ispijemo vino jer nas Miki požuruje:„Moramo da krenemo, prijem novih članova Republike Montmartr samo što nije počeo!“.

Čemu ćemo prisustvovati postaje mi malo jasnije kada uđemo u jedini vinograd na teritoriji grada Pariza – par stotina čokota posađenih na padini sa pogledom na grad i stešnjenih među zgradama iz 18. i 19. veka. Tu, u vinogradu,odvijao se obred prijema novih članova Republike Montmartr. Reč je o lokalnim stanovnicima, starim porodicama sa domicilom u ovoj pariškoj četvrti, koji svake godine na kraju sezone berbe grožđa – primaju desetak novih članova u redove svoje „republike“. Svi su obučeni u crne odore sa crvenim šalom kakav je nosio Tuluz Lotrek. Neki od njih imaju i obojena lica, kao glumci iz renesansnih predstava. Jedan od njih ima i srpsko prezime što govori da „nacionalna pripadnost“ nije preduslov za „državljanstvo“. Samo je potrebno da živiš na Montmartru i da se ponašaš onako kako to propisuju pravila „republike“. Vino iz pomenutog vinograda prodaje se po visokoj ceni od 50 eura za bocu a sav prihod ide u humanitarne svrhe što motiviše ljude da se odluče zakupovinu ovog vina prosečnog kvaliteta. La République de Montmartre postoji od 1920. godine i humanitarnog je karaktera, sav prihod od proodaje vina i svih drugih akcija – ide za decu bez roditelja.

Nakon scene u vinogradu, praćeni limenom muzikom i pogledima znatiželjnih turista, odlazimo u lokalni restoran gde je poslužen ručak samo za „državljane“ Republike Montmart i nekolicinu gostiju među kojima smo bili i mi. Na kafani stoji tabla na kojoj na francuskom piše da je 2013. obnovljeno bratstvo Republike Monmartr i beogradske boemske četvrti Skadarlija. Obnovi “bratstva” je kumovao naš Miki i na to je sa razlogom posebno ponosan.

U međuvremenu, pridružili su nam se i Beba i Cile Marinković, posedali smo za sto do ulaza koji je jedini bio slobodan i gozba je mogla da počne. Prvo jelo koje je posluženo bila je velika a neuobičajeno lagana knedla prelivena žutim sosom od štuke. Nju smo zalili crnim vinom i nastavili dalje. Na bini su se smenjivali šansonjeri a u jednom momentu, Predsednik Republike zamolio nas je da primimo za naš sto pevačicu koja će nastupati kasnije popodne. Simpatična četrdesetogodišnjakinja, likom je neodoljivo podsećala na Edit Pjaf a uskoro ćemo otkriti da sličnost nije samo vizuelna. Uključila se u našu raspravu kojaje tekla na srpskom, engleskom i francuskom i bilo joj je jako simpatično kako (dok pričam o situaciji u Srbiji) izgovaram reč „katastrofa“, prepoznatljivuna sva tri jezika.

Uskoro je naša Edit pustila glas i za stolom otpevala „Non, je ne regrette rien“ i „La vi en Rose“ tako da se cela kafana okrenula i aplaudirala. Stizale su nove flaše vina, gozba je zavšena sladoledom a kako su neki od „starih državljana“ otišli – ponuđeni smo da se premestimo bliže centralnoj bini. Tu sam bio uprilici da bolje osmotrim državljane – uglavnom dame i gospodu u respektabilnim godinama. Dame su uglavnom lepo ostarile, onako francuski, tek je poneka odnjih „sačuvala“ mladost uz pomoć skalpela.

Nakon što je naša prijateljica otpevala jednu svoju pesmu (zove se „Narod“) i jednu pesmu od slavne Edit Pjaf, na binu se popela gospođa u svojim kasnim sedamdesetim i bez greške otpevala nekoliko šansona Šarla Azanvura. Proverio sam odmah ne netu koliko najčuveniji Jermen ima godina: ravno 90 i ove godine imao je nekoliko koncerata širom sveta od njujorškog Medison Square Gardena preko Moskve do Ženeve i Antverpena. Francuzi su čudo. Poslednja statistika govori daje očekivana starost na Francuskoj rivijeri dosegla čak 92 godine. Francusko vino, francuska kuhinja i francuski način života uz respektabilnu zdravstvenu zaštitu Pete Repubike – čine čarobnu formulu dugovečnosti.

Program je bio gotov i mi smo krenuli iz kafane. Napolju nas je dočekao jak pljusak pa smo seli za sto u bašti, tik uz zid i – naručili još malo vina i sira. Pa onda još malo. Pridružili su nam se naša Edit sa još nekoliko njenih pariških prijatelja. Pričali smo i pevali naizmenično: na srpskom, engleskom, ruskom, francuskom i hebrejskom. Uskoro su nam se pridružili i drugi do maločas „turisti“: dve Kanađanke jevrejskog porekla koje je „podigla“ naša „Hava Nagila“, grupa od desetak studentkinja iz Meksika sa susedne terase koje su nam „odgovorile“ sa „Besame Mucho“, Fransoa i ja smo naravno zapevali „Bože čuvaj Kraljicu“ („To jeprvi put da sam video da Fransoa peva!“, rekao mi je posle Miki), Edit je ponovo otpevala nekoliko čuvenih šansona, dodala i Bili Holidej… Miki je u jednom momentu ustao i zaplesao sa jednom od Kanađanki, Cile je bio najtrezveniji i u čudu nas gledao dok je Beba bistrila francusku kulturnu politiku sa prisutnim lokalcima.

Kažu, svako veče u Parizu se održava preko 200 kulturnih manifestacija – otvaranja izložbi, koncerata, pesničkih večeri, promocija knjiga… Moraš ovde zaista biti Neko da bi te zapazili, da bi dobio izložbu, da bi poslali novinara na tvoju konferenciju za štampu… Pričaju mi da je, kad je Vučić poslednji put bio u Parizu, na konferenciju za štampu došao jedan francuski novinar. Ako dolaziš u Pariz iz male zemlje – moraš da bude šveliki gospodin kao Pavle Beljanski, rođeni maher i šarmer kao Tito, lepotica kao Grejs Keli ili slikarski genije kao Vlada Veličković, francuski akademik – da bi te neko zapazio. Prosečni političari, „turisti“ i osrednji slikari – nemaju se čemu nadati na obalama Sene.

Za nas „obične ljude“, ostao je zaključak, isti onaj kao Vudi Alenov u filmu – nema „zlatne epohe“. Svaka epoha je i zlatna i bedna. Jedino što je bitno su ljudi – oni sa kojima deliš vino i sir, oni koje privlačiš ili odbijaš, sa kojima pevaš, pričaš o „katastrofi“ ili “glasno ćutiš”.