„Zar ti se ne čini da ova boja koju sam dobio sunčajući se… izgleda nekako… crvenkasto?” pitao sam svoju saputnicu posle povratka sa plaže u Bejrutu. „Istina je, nekako si… bronzano pocrneo.”. Impresioniran novodobijenom crvenosmeđom bojom, doputovao sam kući, našao članak o Feničanima, prastanovnicima Libana, i otkrio da su dobili ime „Feniki” („Crveni ljudi”) od Grka. Sve je jasno. Fenikija je Zemlja crvenih ljudi, a ja sam sada bio jedan od Crvenih ljudi. Divno.
Put od bejrutskog aerodroma vodio je kroz šiitska predgrađa puna automehaničarskih radnji, ljudi sa čudnim pogledima, slika iranskog predsednika Ahmadinedžada, siromašnih kuća naslaganih jedne na druge, i reklamama za Islamski Univerzitet. Siromaštvo stvara neobrazovanje, neobrazovanje stvara nezadovoljstvo, nezadovoljstvo skreće u fundamentalizam. Zatvoreni krug. Predgrađe ubrzo postaje bulevar i kosmopolitski velegrad. Čudesno. Doručak u obliku lepinje sa rupom, posute susamom i šafranom. Suvo, ali sjajno. Eto i hotela preporučenog u vodiču. Hm, izgleda kao da smo u ratu i da je kuću šaljivo nazvanu „hotel” zaposela vesela vojska bekpekera. Cena? Sitnica! 20 $ za spavanje na podu, na dušeku u hodniku. Da li je moguće da je Bejrut mesto bez jeftinih hotela? Kažu da jeste. Rat je uništio stotine „Bed&Breakfast” hotelčića i ostavio samo „Top End”. (Kasnije smo promenili hotel, istog dana: ipak ima i normalnih.)
BEJRUT: LIBANSKA PRIČA
Deo hrišćanskog kvarta Džemejze, gde se nalazi hotel, izgleda kao da je juče izašao iz rata: zgrade sa rupama od granata i izbušenim zidovima. Nadalje se nastavlja ušminkani hrišćanski Bejrut, mondenski i bogat, sa automobilima koje dečaci sanjaju kada imaju 14 godina. Videti „Porsche Boxter” nije nikakvo čudo. Bejrut je neka vrsta Monte Karla istočnog Sredozemlja.
Jedna uz drugu su impresivna džamija oker boje i maronitska crkva, i moguće ih je uhvatiti u jedan kadar. Čini se da je suživota ovde oduvek bilo, ali nije: nekada je grad presecala zloglasna Zelena linija i delila je hrišćanski, Istočni od muslimanskog, Zapadnog Bejruta. Danas je ta linija mnogo manje izražena, budući da je stanovništvo počelo da fluktuira: bogati hrišćani kupuju ruševine u nekadašnjem Zapadnom Bejrutu i grade fascinantne višespratnice. Bejrut, kada se uputite ka Kornišu, keju koji se pruža kilometrima, zaista liči na mešavinu Rio de Žaneira i Monaka. Centralna ulica Bejruta, potpuno renovirana, nudi restorane i kafee na otvorenom: sve je od žutog kamena i sve je mondensko, ljubazno, ispolirano. Grad vrvi od optimizma obnove. Place de l’Étoile i po imenu podseća na Pariz, i po strukturi: zvezdasti trg sa koga se račvaju brojne uličice pune crkava, džamija, i ponajviše, butika. Milano? Nema on toliko uzastopnih ulica sa najskupljom svetskom robom.
Paralelna realnost grada se sastoji u sledećem: dok u centru hrišćani žive ultraelitnim životom u bogatstvu, budući da su vešti bankari i draguljari, muslimani na obodima žive u zanatstvu i siromaštvu. Zajedno sa palestinskim izbeglicama, ova kombinacija je jednom bila eksplozivna, ali se nadam da neće biti opet. Tamo gde je bio bejrutski suk, sada je tržni centar, u oker kamenu. U centru grada se osećate kao siromah ako nemate brendiranu odeću, ako vas ne čeka „jaguar” iza ugla i ako nemate najskuplji sat i mobilni telefon. Na Place de l’Étoile nalazi se sat-kula, a sat za nju je poklonio „Rolex”. Preko puta je dvojni simbol grada: bela zgrada Generalija: njihov lavić je em simbol neuništivosti grada (nije bio uništen u ratu), em je osiguravanje omiljeni biznis Bejrućana. U knjižari su razglednice i knjige sa slikama kako je ovde bilo u vreme rata. U glavnoj ulici i na trgu raslo je drveće, ne samo trava. Kuće? Kosturi. Kad je Bejrutu svanulo, 1991. nama je smrklo.
Tražimo kej, more, i dve stene zvane „Golubije”, simbol grada. Nalazimo ih na pomenutom Kornišu, velelepnom keju sa palmama i neboderima. Stvar je prestiža sagraditi neboder ovde, kupiti stan u njemu. Mnogi ovde i ne žive, već u Sao Paulu ili New Yorku. Libanci su neka vrsta “hrišćanskih Jevreja”: bave se istim poslovima (bankarstvo, medicina, pravo, nakit), ali su imali više uspeha jer su bili prihvaćeniji, zbog svoje vere. Svejedno, Korniš izgleda impresivno. Pokušavamo da nađemo plažu, i nude nam “Beach Club” u kome je ulaz 10 €, da biste se kupali na bazenu i betonskoj plaži. Molim? Ne, hvala. Izgleda kao da je to stvar prestiža, biti viđen. Biti član. Izvin’te, “nismo odavle” i nije nam prestiž! Plaže po imenu Beli Pesak, ili Ramlet al-Bajda se sećam iz nekih džet-set filmova sa Peterom Sellersom, iz 60-ih. Možda je i Bond bio ovde. Ne bi me čudilo. Kopakabana? Liči. Kupanje je moguće skoro 365 dana u godini. Noću, hiljade ljudi na Kornišu: hrišćani džogiraju sa gelom u kosi, hrišćanke u skupoj opremi “skidaju kile”, brkati muslimani sa gabaritnim ženama u mantilima sede na klupama sa decom i duvaju nargile i piju kafu i čaj. Restorani i diskoteke trešte pored mora. Klupe na sebi imaju “gaudijevske” mozaike i – šahovske table! Gde god pogledaš – bleštavi soliter. I stotine se grade, na mestima gde su livade. Reklama na panou: “The World Is Beiruting Again”: upoređuju se “zlatne godine”, 50-e i 60-e, sa sadašnjim građevinskim i turističkim bumom. Hoći li prepoznati grad kada dođem, za… 2 godine? Verovatno ne, ali želim da dođem! Toliko optimizma! Toliko, toliko potisnute želje za životom je izbilo na površinu! Evropa mi se čini stara i umorna.
TRIPOLI: MEDITERANSKI DUH
U Tripoli smo stigli greškom. Eh? Pa Liban na mapi izgleda veliki, ali nije baš mnogo veći od Crne Gore. Ako za momenat zadremaš, promašiš svoju stanicu. Mi smo ranom zorom krenuli u Biblos, ali se ispostavilo da smo upravo prespavali stanicu Biblos, a libanski narodni običaji kažu “Ako putnik ne vikne da želi napolje, onda se na stanici ne staje”. Probudio sam se pred Tripolijem i našao u čudu. No, nema veze! Alah je tako hteo, kažem ja, i uranjamo u sunitski grad na severu Libana, vibrantan i kosmopolitski, mediteranski i arapski u isto vreme. Kulturni šok posle dolaska iz Bejruta je velik: ako je Bejrut ušminkan i trendi, Tripoli je duboko orijentalan. Retki natpisi na francuskom govore da je ovde arabizam u prednosti nad mondijalizmom. Grad, paradoksalno, liči na južnu Evropu. Moj saputnik je Španac, i kažem mu, na jednom trgu: „Zar ne misliš da bi uz jedan ili dva sloja farbe Tripoli mogao da se ubaci mirne duše u Andaluziju, Siciliju ili Kalabriju?” Španac se smeje potvrdno. A opet, sve je ovde orijentalno: sjajni slatkiši, hamami, džamije i medrese. Kada su me pitali „Da li je Liban opasna zemlja?”, moj odgovor je bio „Jeste! Slatkiši su takvi da se očas ugojiš! Opasan je po – figuru!”. Na suku jedan dečak prodaje lepinje sa začinom zvanim zatar.
Opet sjajne lepinje sa susamom. Svi ih probiraju kao kada se izvlači nagrađena koverta iz hrpe. To ne treba da vam smeta. Dečak se smeje i pita, „Odakle ste?” „Iz Srbije!” „Welcome! Bienvenue!”, ispaljuje on rafalno. Sve što fali od organizacije, Arapi nadoknađuju ljubaznošću i srcem. Osvežavajuće da neko misli da si dragocen u njegovoj zemlji, a ne uljez, kao u nekima. Tripoli ima krstašku tvrđavu Raymonda de Saint-Gilleta, avanturiste iz 12. veka, iz Tuluze. (Nalazim da je zanimljivo što ću na kraju posete imati fotografije crkava, krstaških tvrđava i sličnih stvari iz zemlje koja se kod nas doživljava dominantno muslimanskom.) Sa tvrđave, koja se renovira, puca sjajan pogled na grad, Puna je vojnika: „Lebanese Army – no Photo!”, upozorava oficir na ulazu. Tvrđava će biti na nivou Alcazabe u Malagi, recimo, kada se renovira. Na nju i liči, kao i ceo grad. Sa malo mira, i malo „šminke”, biće ovo opet mesto na kome će se ljudi zadržavati više od jednog dana. Inshallah. Gazimo po jarkocrvenoj zemlji koje su nam puni đonovi prilikom silaska u Medinu.
BIBLOS: STARIJE OD NAJSTARIJEG
Biblos je grad po kome su Grci nazvali svoje knjige. Pa je onda ceo svet po grčkoj „knjizi” nazvao „Knjigu”. Onu nad svim knjigama, Bibliju. Biblos je ovu čast, da mu se ime nalazi u svakoj biblioteci time što je ovde nastalo prvo pismo na svetu, barem prvi alfabet, ako ništa drugo. Grad je po jednoj teško proverivoj priči osnovao grčki bog Kronos lično, da bude prvi prvcijati grad u celoj Fenikiji, a bez obzira na mitologiju, stoji ovo: Biblos je, zajedno sa Damaskom i Alepom iz Sirije, pretendent na laskavu titulu najstarijeg grada na svetu.
U gradu u kome dominiraju Maroniti, oseća se duh opuštenosti: male radnje koje izgledaju nekako evropski, pa zatim istorijska četvrt koju čini jedna šarmantna uličica sa radnjicama u kojima se, kada se „odmandalje” drvena vrata, prodaju svakojaki suveniri i piju svakojake kafe i čajevi. Sve je tako malo i ušuškano, između planina, mora, palmi. Na jednom uglu reklama za knjižaru „Džihad”. Džihad? OK, „džihad” ne mora biti oružana borba protiv nevernika, može biti bilo koji od oblika borbe, a ponajviše unutrašnja borba u čoveku. Mada, izgleda egzotično, na onom putokazu napisano na francuskom. Želim da vidim dve stvari: Krstašku tvrđavu, nastalu na mestu rimske, i plaže, peščane i čarobno žutooker boje. Tvrđava je nastala u 12. veku kada je ceo ovaj kraj bio u rukama Vitezova Hristovih, ali je Saladin uspeo da je razmontira posle osvajanja – nije mu se dopala. No, krstaši su bili uporni, te su je opet osvojili i sagradili. Gubljenje među zidinama utvrde sa pogledom na more i odsjaje sunca na njegovoj površini, čarobno je. I rimski teatar je tu, malen, svedodžba o vremenu kada je pozorište bila cenjeno, pre no što su kraj preplavili razni jednobošci. Nedaleko, duž rive, nalazi se ulica nazvana po izvesnom Pepeu Abedu, „Piratu iz Biblosa”, čoveku koji je bio Meksikanac libanskog porekla i ovde držao sjajan mondenski restorančić „Pépé Fishing Club”. Pepe je bio vešt da napravi žurku i u klub su dolazili i sate gubili Brigitte Bardot i Marlon Brando, i ostali lepi džet-set ljudi. A onda je 1975. sve otišlo u nepovrat. Pepe je otišao, da bi se ponovo okušao u ugostiteljstvu na istom mestu, posle rata. Ali, kako vodiči kažu, “lepi ljudi nikada nisu bili poznati po svom pamćenju, ni lojalnosti”, pa se posleratni Biblos, a ni Pepeov kafe nisu oporavili tako brzo. Pepe se trudio do smrti, a njegov sin je posle toga od restorana napravio gotovo memorijalni centar, u kome je podjednako uživanje i u atmosferi i u specijalitetima. Na žalost, u jesen ima običaj da ne radi. Plaže su omiljeno mesto hrišćanskih izletnika iz Bejruta, zbog verskih razloga, a i zbog toga što je to jedna od najlepših plaža koju sam video, sa pogledom na zamak, planine, Bejrut u daljini, sunce koje vam zalazi pravo u oči, palme i restorančiće iza leđa. Na jednom od njih je brazilska zastava. Znam i zašto: 8 miliona libanskih hrišćana živi u Brazilu, i sada se, sa svojim bogatstvom, vraćaju i ulažu, na užas muslimana, u veoma “skaredne i svetovne stvari”: plaže, restorane, nebodere, teretane. Iznad, živopisne crkve iz srednjeg veka su pune. Oko njih je škola sa crnpurastim hrišćančićima u crno-belim uniformama. Veče pada na luku. Savršen dan. Biblos je najčarobnije mesto u Libanu. Vratiću se, ali ovaj put, na pravo letovanje. Kao Brando i Bardot.
BALBEK: HEZBOLAČENJE, KALAŠNJIKOVANJE I DREVNE RUŠEVINE
„Mister! Mister! Hezbollah T-Shirt! Hezbollah T-Shirt!“ – vikao je ulični prodavac majica za amblemom Hezbolaha, Božje partije u koju se kunu Šiiti, stanovnici Balbeka. Logo ima pesnicu koja je stegla kalašnjikov. „No, thanks!“, kažem ja. Moj saputnik, Španac Alex, koji studira u Bejrutu i živi u falangističko-hrišćansko-fundamentalističkoj čevtrti Bejruta, kaže mi sa osmehom: „Mene bi ubili u mom kvartu Bejruta kada bih imao ovu majicu na sebi. Ne šalim se!“. Ja sam se pitao da li bi mene u Srbiji samo preko pogledali ili bih doživeo linč? Da li bih u Sandžaku ili Sarajevu doživeo ovacije? U Banjaluci sigurne batine? Balkan je sličan Libanu, definitivno. Moraš da pratiš modu u odnosu na grad i kvart u kojem boraviš.
U Balbek smo stigli zbog ruševina grada koji su Feničani zvali Baalbek, da bi mu Aleksandrovi vojnici promenili ime u Heliopolis („Grad Sunca”). Arapi su mu vratili staro ime i oduzeli sjaj. Put do njega vodi kroz Dolinu Beka, zloglasnu zbog silnih borbi tokom građanskog rata i sukoba Izraela i Sirije, dvoje „nezvanih gostiju” u galimatijasu zvanom bratoubilački pokolj. Bezbrojne kontrole vojske u predelu koji je istovremeno čarobno lep i zlokoban. Danas je ovo centar proizvodnje marihuane, a taj „biznis” je počeo u vreme rata, kao i sve loše posvuda. Napetost je na svakom koraku, jer je u ratu sa Izraelom grad neugodno stradao. Od Bejruta dovde vodi doslovno jedna velika ulica, koja se „šeta”, kilometrima, kroz gradove i sela. U urbanističkom haosu nastalom posle rata, građevine su razbacane svuda unaokolo, a strastveni vozači, Libanci, jurcaju kolima u savršenom neredu koji nalikuje na video-igricu, ne sudarajući se. Hrišćanske gradove prepoznajete po širim ulicama, bankama, izlozima, travnjacima. Muslimanski gradovi redovno imaju nedovršene kuće od blokova i mnoštvo automehaničarskih radnji. Sve izgleda poput neverovatne kombinacije američkog divljeg zapada i arapske smirenosti, a fascinacija automobilima kod Arapa me je dugo mučila, dok se nisam setio da je poreklo ljubavi prema kolima u ljubavi ka individualnosti i sopstvenom prevozu, konjima i kamilama. Danas Arapi nemaju kamile i konje, bar ne u ovom delu sveta, ali su im automobili „nova svetinja”: autoperionice, auto-saloni, sve je posvećeno Nj. V. Automobilu. Kao što se da primetiti iz mog nepominjanja bilo čega drugog, ostalo je drugorazredno: fasade, travnjaci, pločnici, krovovi.
U Balbeku, je sve, ali baš sve, okrenuto ruševinama, koje su impozantne. Tokom 1. milenijuma pr. n. e. ovde je podignut hram bogu Balu, po kome je nastalo i ime. Idealno lociran na trgovačkim putevima, u zelenoj dolini i blizu pitke vode, bio je nesumnjivo dragulj u bilo čijim rukama. Ali, uprkos svom sjaju i pompeznosti, Balbek je bio, ipak, domovina čudnih Feničana, koji su obožavali, između ostalog, i ljudske žrtve i „svetu prostituciju”. Impresivne hramove, nastale u vreme rimskih careva neugodnih imena poput Nerona i Karakale, kasnije su uništili Arapi, Mongoli, zemljotresi i Turci, svojim nemarom. Teško je opisati sve lepote Jupiterovog, Bahovog i Venerinog hrama: najbolje je reći da Balbek podseća na „crveni Akropolj”, zbog boje kamena od koga je građen. Ma koliko želeli van, ne možete, jer će vas zarobiti na makar pola dana. Čarobno: plavo i crvenooker – takve su vam sve fotografije! A kada se završi poseta, tu su veseli Šiiti: falafel, šavarma i slični specijaliteti. Sve pod žuto-zelenim zastavama Hezbolaha na svakoj banderi. I Hezbolahovim simpatizerima koji pokušavaju da vas odvuku u Muzej Hezbolaha, koji obrazlaže njihovu borbu uz „dokaze” da nisu teroristi. Čini mi se da je to najredundantniji muzej koji sam video: ko veruje u Hezbolah, njemu neće trebati ovaj muzej, a ko ne veruje, neće u njega poverovati ni posle ovog PR-a. Ljupki ambijent traje samo dok ne padne noć, već u 5 po podne. Posle toga, nema više ničega! Pošto se nalazi u planinama, Balbek postaje hladan i šiban vetrom. Nema uličnog osvetljenja i vetar huji oko žica na banderama, nastalih kao posledica ilegalno priključenih stanara. Sve radnje se zatvaraju. Jedva se nađe nešto za jelo. Postaje spooky. Shvatate da ste na mestu gde je decenijama besneo rat. Nema noćnog života u gradu Hezbolaha. Na spavanje što pre. Osećam se kao na kraju sveta, i od zlokobnosti je najbolje pobeći u san. Balbek je dvojak: čaroban i jezovit.
SIDON: KRSTAŠKA TVRĐAVA I LUČKE MAČKE
Put do Sidona, starog feničanskog gradića na jugu, vijugao je kroz sela na obali mora, u sunčano i toplo popodne. To je bio izlet posle kupanja na bejrutskoj plaži i više ništa nije moglo da pokvari čaroban utisak tog dana. Liban mi se činio savršen, uprkos gužvama, taksistima koji se bore za svakog čoveka, spore autobuse, suludu infrastrukturu i nepostojeći urbanizam van velikih centara. Neki tvrde da je ime grada poteklo od reči za „ribarenje”, što bi imalo smisla, imajući u vidu ogroman broj ribarskih čamaca u luci. Praćeni pogledima mnogobrojnih mačaka, svijali su svoje mreže. Sidon ima sjajnu obalu, potencijalno divne javne plaže, ali nije turistički centar: preblizu je stare zone sukoba sa Izraelom. Mediteranska atmosfera, i sve građevine su u narandžastooker boji, koja se savršeno uliva u zelenilo urminih palmi i plavetnilo mora i neba. Urme prezrevaju i padaju na pločnik. Niko ih ne bere. Tako je to u zemlji obilja navikloj na srahote. Ali, nije uvek bilo tako: Sidon je, sa obližnjim Tirom, bio jedan od centara stare Fenikije, luka i trgovačko središte prve klase. A Feničani su bili „Kinezi starog doba”: pravili su sve za male pare, izvozili svima ono što oni žele, i postali najjači trgovci u Sredozemlju. Zbog svoje sposobnosti da svakom podiđu i imitiraju svačiji ukus, postali su besramno bogati. Zbog iste te sposobnosti, zaboravili su da stvaraju svoja autohtona dela, tako da je ostataka feničanske umetnosti srazmerno malo. I kao i u svim libanskim gradovima na obali, i ovde je centralna tvrđava – krstaška. Pogled na crvenkasti Morski zamak dok crveno sunce uranja iza horizonta i boji ceo pejzaž rumenom nijansom, je savršen kraj dana. Riblji restorani rade punom parom. Ja biram lokalne kobasice ma’ani, nastale na tako komplikovan način da niko u Libanu ne zna da mi kaže šta se sve melje da bi se smućkalo u njih. Crvene su i ukusne. Odlučujem da pomazim mačku ispred restorana, domaćini mi se smeškaju iza leđa, kao da hoće da kažu “Ludi stranac, radi ženski posao!”. Ali, ako ne ljube ljubimce, vole hamame i sapun. Muzej sapuna je odlično mesto za upoznavanje sa proizvodom koji su Arapi širili po Mediteranu u vreme kada je hrišćanski svet loše mirisao.
Palme se njišu. Toplo novembarsko veče. Dugi rukavi su nepotrebni. Urme pod nogama i slani vetar s pučine. Pesma mujezina. Levant je Mediteran koji ne poznajemo dobro. Očaravajući, uprkos svemu.
Vreme je da se vratimo u Evropu. U kišu.
(Originalni tekst objavljen je 2010. godine u časopisu „Intelligent Life“, izdanje Color Press Grupe)
Rođen 13. Maja 1970. u Sremska Mitrovica (Vojvodina, Srbija). Gimnaziju matematičkog smera završio u Sremskoj Mitrovici, a zatim diplomirao kao master Elektrotehnike i računarstva na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Od 1995. radi kao novinar – u studentskom listu “Index”, gde je od 2001. zamenik urednika. Od 2002. počinje da radi kao putopisac, a zatim i urednik beogradskog časopisa „Travel Magazine“ (do 2004.), sa kojim nastavlja saradnju do 2015. Od 2005. počinje da piše putopise i analitičke tekstove za časopise Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – „Joy“ (gde ima kolumnu koja je bila kolokvijalno nazivana „srpski Seks i grad“), „Lepota i zdravlje“, „CKM“, „Brava Casa“, „Hello“ i druge, postavši najobjavljivaniji putopisac bivše Jugoslavije. Godine 2015. urednik je portala „Nova energija“ a krajem godine postaje glavni i odgovorni urednik „The Economist: Svet u…“ i „Diplomacy & Commerce – Serbia“. Danas je urednik „The Economist: Svet u…“ i „Hello! Travel“, specijalizovanog magazina o turizmu i piše putopise, analitičke tekstove iz politike i kulture, kao i izveštaje sa muzičkih i filmskih festivala iz regije.
