„Vreme“ u Demilitarizovanoj zoni između Severne i Južne Koreje
„U momentu dok ovo govorim, Denis Rodman je u svojoj petoj poseti Severnoj Koreji! Kim Džong Un i slavni košarkaš vole jedan drugog da zovu braćom!“, priča nam vodič Han dok naš autobus mili kroz saobraćajnu gužvu Seula. Han ima i drugo „zapadnjačko“ ime – Džejson. Južnokorejanci koji su u bilo kakvom kontaku sa strancima, naime – daju sami sebi zapadna „bonus“ imena kako bi ih poslovni partneri lakše zapamtili.
Uputili smo se ka Demilitarizovanoj zoni (DMZ) koja razdvaja Severnu i Južnu Koreju. DMZ je široka 4 kilometra, po dva sa svake strane granice, proteže se celom dužinom Korejskog poluostrva – 250 kilometara i u 21. veku predstavlja poslednji živi relikt Hladnog rata. Berlinskog zida više nema, Vijetnam je ujedinjen, Amerikanci ponovo lete na Kubu, u Tandžiru više nema špijuna i trgovaca oružijem – ali na granici dve Koreje i dalje duvaju vetrovi Hladnog rata.
Trodnevnu posetu sajmu Korea Service Market u Seulu u organizaciji KOTRA (Korea Trade Organization) iskoristio sam da malo bolje upoznam ovu neobičnu zemlju na čiji pomen su prve asocijacije današnjih klinaca – video igrice, „Gangnam Style“ i „Samsung“ dok mi nešto stariji pomislimo i na Olimpijske igre 1988, Korejski rat (1950-1953), nuklearne prednje dede, oca i sina iz dinastije Kim (Kim Il Sung, Kim Džong Il, Kim Džong Un), dojučerašnju predsednicu Južne Koreje Park Geun Hje koja je u zatvoru zbog korupcije ali i kompaniju „Jura“ o kojoj su u Srbiji ispredane brojne kontroverze. Kad smo kod pesme „Gangnam Style“ – mnogi verovatno ne znaju da je Gangnam kvart u Seulu, nešto kao Novi Beograd – poslovni i komercijalni centar grada u kome je u čast prvom muzičkom hitu na planeti koji je imao više od milijardnu pregleda – podignut spomenik o obliku za spot karateristično prekršenih ruku.
„Pre Korejskog rata, severni deo zemlje je bio mnogo bogatiji od južnog!“, priča mi za ručkom u „Maderi“ dve nedelje pred put ambasador Južne Koreje u Beogradu De Džong Ju. Od sredine šezdesetih njegova zemlja juri ka neprekinutom napretku. BDP Južne Koreje je od 1960. do danas porastao sa 1.000 na 20.000 dolara po glavi stanovnika. Severna Koreja je ostala zamrznuta u pedesetim, sa BDP od jedva 1.200 dolara i svega 15% populacije koja ima pristup električnoj energiji. Zanimalo me je njegovo viđenje južnokorejskog privrednog čuda. Pored činjenice sa je 20% stanovništa protestanske i 10% katoličke veroispovesti što je uz sedam decenija prisutnosti američkih trupa bitno doprinelo vesternizaciji države, ambasador De Džong Ju kaže: „Svih ovih decenija imali smo snažnu birokratiju koja nije dozvoljavala bilo kojoj vlasti da radi na štetu naroda!“. Takvo viđenje birokratije kao „garanta stabilnosti“ države i sistema, zaista zvuči osvežavajuće u našoj otužnoj stvarnosti u kojoj partokratska birokratija igra ulogu najvećeg kočničara napretka. Čak ni 35 godišnja japanska okupacija (1910-1945) nije uspela da uništi takav odnos Korejanaca prema svojoj državi.
VOJNI ROK – 10 GODINA!
Kako se približavamo granici, bodljikava žica pored pruge ka reci Han postaje sve gušća. Na pravilnim odstojanjima na bodljikavoj žici uočavam reflektore ali i nešto što liči na zvučnike. Han nam objašnjava da je zaista reč o zvučnicima koji služe i jednoj i drugoj strani za „širenje propagande“ prema komšijama. U eri interneta ova pojava mi zazvučala prilično bizarno ali ako se uzme u obzir činjenica da većina žitelja Kim Džong Unove despotije nema ni struju a kamoli pristup internet, zvučnici iz crno-belih filmova se čine kao sasvim logično rešenje! 2004. su se obe strane dogovorile da prekinu „propagandu iz zvučnika“ ali je 2016. nakon što je potvrđeno da Kim Džong Un ima hidrogensku bombu – Južna Koreja obnovila „emitovanje“ nabavivši čak i novu stereo opremu.
Ulazimo u DMZ, u autobus se penje južnokorejski vojnik sa malo godina i puno odgledanih akcionih filmova. Kroz naočare za sunce strogo pregleda sve pasoše. Stižemo do same granice, ponovo bodljikava žica ali ovaj put „šarena“ sa jedne strane. Raznobojne trake sa porukama sa južne strane imaju istu funkciju kao nekada grafiti na zapadnoj strani Berlinskog zida – da poruče: „Mi smo cool i slobodni, oni tamo su bad guys!“
DMZ preseca ali ne prati čuvenu 38. paralelu koja je od odlaska Japanaca 1945. do izbijanja rata 1950. delila Severnu i Južnu Koreju. Nastala je zvanično 27. jula 1953. kada je potpisano primirje između trupa Severne Koreje i Kine sa jedne strane i SAD sa druge. Dve Koreje se tehnički i dalje nalaze u ratu pošto pravi mir nikada nije potpisan.
„Ono što vidite sa druge strane granice je severnokorejsko selo Kidžong-Dong! Međutim, to je lažno selo, u njemu niko ne živi! Prozori i vrata na kućama su nacrtani a vojnici ponekad dolaze da pale i gase svetla kako bi stvorili prividi da u tim objektima neko stanuje!“, priča nam Han. Kuće u Kidžong-Dongu deluju veoma sređene i moderne za severnokorejske seoske prilike. Tek pažljivim pogledom uz pomoć durbina uočava se da je selo lažno. Na južnokorejskoj strani DMZ nalazi se takođe jedno selo – Daesong-dong, ali u njemu žive „pravi ljudi“, koji, međutim, nemaju obavezu plaćanja poreza i služenja armije. U Južnoj Koreji vojni rok traje 21 mesec dok kod njihovih severnih komšija muškaci služe armiju 10 godina a žene 7 što je sasvim izvesno – svetski rekord.
„RAT ZASTAVA“
„Žitelji Severne Koreje su u proseku 15 centimetara niži od nas na Jugu. Razlog tome je oskudna ishrana!“, priča Han. Na izložbi u jednom od objekata unutar južnokorejskog dela DMZ video sam fotografiju zajedničkog ulaska na stadion sportista Severne i Južne Koreje na Olimpijskim igrama u Atini 2004. godine. Želja za ponovnim ujedinjenjem postoji kao što je postojala i kod Nemaca, mada su, navode domaćini, sve češći glasovi na Jugu kako bi ujedinjenje dva ovoliko drugačija sistema na tako drastično različitom nivou razvoja bilo preskupo i prekomplikovano. Na jednoj od fotografija na izložbi vidi se široki kadar DMZ sa zelenim obroncima planina na Jugu i gotovo potpuno golim brdima na strani Severne Koreje. Razlog tome je, kaže Han, što su žitelji Severne Koreje u oskudici i nedostatku drugih energenata posegnuli za sečom šuma kao jedinim izvorom ogreva.
Početkom osamdesetih Južna Koreja je sa svoje strane DMZ podigla jarbol visok 98 metara sa 130 kilograma teškom nacionalnom zastavom. U „ratu zastava“ kako je ovo bizarno takmičenje nazvano, Severna Koreja je kod mesta Kidžong-dong podigla 160 metara visok jarbol sa 250 kilograma teškom zastavom. Taj jarbol je inače četvrti po veličini na svetu – prva tri su, nije za čuđenje – u Saudijskoj Arabiji, Tadžikistanu i Azerbejdžanu.
U DMZ se tokom njenog 64-godišnjeg postojanja dogodio veliki broj incidenata sa ljudskim žrtvama a najviše ih je bilo između 1966. i 1969. godine kada je poginulo 397 vojnika Severne Koreje, 299 vojnika Južne Koreje i 43 Amerikanaca. Između 1977. i 1979. podignut je 5 metara visok betonski zid koji se proteže celom dužinom DMZ. Za razliku od Berlinskog zida koji su podigli Istočni Nemci da bi sprečili svoje sunarodnike da beže na Zapad, ovaj zid su podigli Amerikanci i Južna Koreja da bi zaustavili stalno preteću invaziju. Kada je o prebezima iz Severne u Južnu Koreju reč, oni su česti ali se zbog gotovo neprobojne DMZ dešavaju preko teritorije Kine sa kojom Severna Koreja ima „meku granicu“. O postojanju ovog zida Pjongjang je počeo da govori tek nakon 1989. kada je pao Berlinski zid i od kada je međunarodna percepcija „neprihvatljivosti zidova“ mogla da naudi vladi u Seulu.
EKSPLOZIJE U NOĆI
Najzanimljiviji deo DMZ su svakako četiri „inflitraciona tunela“ koje je Južna Koreja otkrila između 1974. i 1990. Reč je o tunelima koje su dinamitom na dubini od oko 150 metara ispod DMZ probijali vojnici Severne Koreje. Tuneli su trebali jednog dana da posluže kao „kanal“ za invaziju sa Severa na Jug. Treći tunel, jedini u koji posetioci mogu da uđu, dug je 1.600 metara a visok u proseku oko 1.5 metar pa osoba mog stasa celom njegovom dužinom od 1.600 metara mora da se kreće pognuto što je prilično naporno. Bez zaštitnih kaciga koje su obavezne, glava bi mi verovatno cela bila u ranama. Osobama sa srčanim problemima i klaustrofobijom ne preporučuje se ulazak u tunel. Postojanje ovog trećeg tunela vlastima u Seulu otkrio je 1978. jedan dezerter iz Severne Koreje. Vlada u Pjongjangu je u početku demantovala postojanje tunela, onda su optužili svoje južne susede da su ih oni probili da bi napokon priznali ali uz tvrdnju da je reč o „rudnicima uglja“ iako uglja nema ni u tragovima.
Cela DMZ je danas jedno veliko minsko polje, a kako ljudi na toj ogromnoj površini gotovo i da nema, ona je postala rezervat prirode za veliki broj biljnih i životinjskih vrsta koje tu mogu da se nesmetano razvijaju bez prisustva čoveka. Vojnici tvrde kako često noću čuju eksplozije mina na koje je stala neka životinja.
Dan nakon našeg povratka iz Seula, stigla je vest da je preminuo američki student Oto Varmbir koji je iz Severne Koreje pre par dana vraćen u komi.
Varmbir, 22-godišnji student Univerziteta u Virdžiniji, bio je osuđen posle jednočasovnog suđenja u martu 2016. na 15 godina zatvora uz prinudni rad zbog delovanja protiv države, pošto je u suzama priznao da je pokušao da ukrade propagandni plakat.
(Objavljeno u nedeljniku “Vreme”, jun 2017.)
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
