Adelin Loren Šiler Blek (80) iz San Dijega bila je veoma vitalna za svoje godine, često je išla na raftinge i planinarenja. Sa porodicom je provodila božićne praznike 2005. u Meksiku a posle tri nedelje odmora, odlučili su da poslednji dan pre povratka – 5. januara 2006. posete Čičen Icu čuvene ostatke civilizacije Maja na ostrvu Jukatan.
Adelin se uspešno popela uz 91 stepenik centralne piramide “El Kastiljo”. Međutim, silazak niz strme stepenice, tačno u podne po temperaturi koja je ovde i u januaru paklena – nije bio nimalo lak. Negde oko 46. stepenika, Adelin se okliznula, pokušala je da uhvati vodičev konopac, nije uspela – i skotrljala se pre očima užasnutih članova porodice i ostalih turista – sa visine od 18 metara. Hitna pomoć koja dežura na lokaciji je intervenisala momentalno – međutim, povrede su bile isuviše ozbiljne i starica je preminula četiri sata nakon pada.
Za vlasnike Čičen Ice (država je kupila ovo područje tek 2010.) bila je to poslednja kap koja je prelila čašu – penjanje uz piramidu je momentalno zabranjeno. Lokalci vele da je smrt Amerikanke bila samo povod jer je zbog oštećenja izazvanih urezivanjem i ispisivanjem grafita na stenama El Kastilja, pritisak stručne javnosti da se zabrani penjanje bio ogroman godinama unazad.
Stižemo u kompleks Čičen Ice 1. maja tačno u podne. Sunce nepodnošljivo prži i svi traže zaklon pod krošnjama drveća ili ispod velikih crnih suncobrana, koji čini se, još više privlače toplotu. Sam pogled na impresivni El Kastiljo i njegove strme stepenice, ledi krv u žilama iako sam se 19 godina ranije bez problema popeo na vrh Piramide sunca u Teotihuakanu pored Meksiko Sitija. Ako se na znatno manje strme stepenice te piramide popela Frida Kalo sa svojom povređenom nogom u društvu Lava Trockog (scena iz filma “Frida”) – što bi meni, zdravom i pravom bio problem. Na Piramidu sunca je i dalje dozvoljeno penjanje.
Vratimo se Čičen Ici, zvanično jednom od “Novih 7 čuda sveta”. Na onlajn glasanju 2001. Čičen Ica je izabrana među “top sedam” u društvu sa Petrom u Jordanu, Kineskim zidom, Koloseumom u Rimu, Tadž Mahalom u Indiji, Maču Pikčuom u Peruu i Statuom Hrista Iskupitelja u Riju. Od ovih sedam, ostala su mi još dva koje nisam posetio – Petru i Maču Pikču.
Čičen Ica je izgrađena oko 600 godine ove ere a civilizacija je počela da propada nekoliko vekova uoči dolaska Španaca. Mel Gipson je na početku filma “Apokalipto” koji vam je prva asocijacija pri dolasku na ovo mesto, upotrebio citat koji se odnosio na Rimsko carstvo: “Nijedna velika civilizacija nije mogla biti osvojena spolja ako se pre toga nije urušila izunutra!”. Iako naš vodič besno odmahuje na pomen filma “Apokalipto” i Mela Gipsona naziva rasistom, činjenica je da je civilizacija Maja ušla u svoju dekadentnu fazu pre dolaska španskih osvajača pa nije bio veliki problem srušiti je.
Sama Čičen Ica je bila napuštena pre dolaska Španaca, piramide, svetilišta i opservatorija bili su obrasli u gustu tropsku vegetaciju, slično kao Angor Vat u Kambodži.
Sredinom 16. veka, oko 1540. u blizini napuštenog majanskog grada podignuta je hacijenda iz koje se upravljalo uzgojem goveda u ovom kraju. Objekat je građen kamenjem iz hramova Čičen Ice čiji se delovi još mogu videti na zapadnoj fasadi hacijede koja je danas luksuzni hotel.
Hacijendu i zemljište oko nje, uključujući i Čičen Icu kupio je 1894. američki vice-konzul u Meksiku – Edvard Herbert Tompson. 1910. on je obelodanio da ovde planira podizanje hotela, međutim od toga je odustao, verovatno zbog Meksičke revolucije (1910-1920).
Uz pomoć Instituta Karnegi, Tomson je 1923. počeo sa prvim zvaničnim iskopavanjima ostataka civilizacije Maja na ovim prostorima. Lokalni novinar i fotograf Francisko Gomez Rul ubedio je guvernera Jukatana da napravi put od Meride do Čičen Ice a objavio je i prvi turistički vodič posvećen ovom lokalitetu kako bi privukao nove posetioce. Njegov zet Fernando Barbekano Peon, pionir turističke industije u Meksiku, počeo da je da promoviše posete Čičen-ici za putnike kruzera kompanije “Ward Line” koji su pristajali u gradić Progreso na obali Jukatana. Peon ih je ubeđivao da provedu sedam dana u Jukatanu da bi uhvatili naredni brod. U početku nije bilo puno zainteresovanih za ovu, tada se činilo, bizarnu turu, da bi broj posetilaca iz godine u godinu rastao.
1926, godine meksičke vlasti optužile su Tompsona za krađu arheološkog blaga sa ovog područja i oduzele mu hacijendu i zemljište oko nje. On je napustio Meksiko i nikad se nije vratio. Umro je 1935. a Vrhovni sud Meksika 1944. doneo je presudu da Tompson nije prekršio nikakve zakone pa je hacijenda sa Čičen Icom vraćena njegovim naslednicima koji su je vrlo brzo prodaliFernandu Peonu koji je sa svojom ženom Karmen pretvorio u porodični hotel. Njegovi praunuci i danas upravljaju hotelom dok je zemljište na kojem se nalaze iskopine Čičen Ice 2010. kupila država.
Posebno impresivno je igralište (“Great Ball Court”) na kojem su se timovi takmičili u tome ko će ubaciti loptu od sirovog kaučuka u kameni obruč protivničkog tima. Kapitenu gubitničkog tima bi na kraju igre bila odsečena glava o čemu svedoče i reljefi na zidovima. Tu je “Platforma lobanja”, nalik niškoj “Ćele kuli” samo što je ovde reč o kamenim lobanjama karakterističnim za brojne meksičke folklorne elemente.
Dok čekamo našeg vozača koji će nas odvesti na kupanje u obližnju “senote”, pažnju mi u lokalnoj suvenirnici privlači knjiga “Incidenti na putovanju po Jukatanu” Džona Lojda Stivensa.
Ovaj američki istraživač i diplomata, 1841. obišao je celo poluostrvo Jukatan u potrazi za ostacima Majanske civilizacije u to vreme obraslim u gustu vegetaciju i skrivenim od očiju javnosti. Knjiga koju je napisao uzbudljivo svedoči o tim danima. Posebno su zanimljivi opisi Čičen Ice i Tuluma, ostataka civilizacije naroda Maja koji su u tom periodu bili potpuno obrasli u vegetaciju.
U isto vreme Jukatan je pod uticajem Lojda Stivensa posetio i prvi Evropljanin koji je istražio Čičen Icu. Reč je o austrijskom baronu Emanuelu fon Fridrihsštalu koji je na lokaciji uradio i prve dagerotipije (rana verzija fotografije) ostataka civilizacije Maja. Baron Fridrihsštal poznat je i po svojim putovanjima po Srbiji i Grčkoj gde je napravio značajna botanička istraživanja koje je posle i objavio. Na putovanju u Meksiku 1841. baron je oboleo od malarije i godinu dana kasnije umro u Beču.
Prve fotografije Čičen Ice napravio 1857. je francuski istraživač Dezire Šarne koji je doputovao u Meksiko takođe inspirisan putopisom Lojda Stivensa.
Dok sam čitao Stivensovu knjigu približili smo se “senote” Ik Kil, jednu od brojnih kraških vrtača na Jukatanu koje danas privlače brojne putnike željne da se nakon višesatnog tumaranja po suncu među ruševinama – okupaju u ledenoj vodi. Skok sa visine u vodu okruženu lijanama, putniku daje finalnu satisfakciju i “Apokalipto” ugođaj prve vrste. Gutljaj “Sol” piva sa kriškom limuna nakon toga i povratak za Kankun.
Kao i kada sam ga posetio prvi put pre 19 godina, Meksiko ostavlja utisak idealne destiancije za putovanje jer jednostavno ima sve: kulturu, istoriju, velike gradove, ostatke starih civilizacija, prirodu, zabavu, egzotičnu hranu i piće… Na kafi sa ambasadorom Meksika u Beogradu par dana pre puta razgovarali smo o tome zašto je njegova zemlja i pored svih problema i teškoća, 15. ekonomija sveta i 2. ekonomija Latinske Amerika (odmah iz Brazila). Ljudi koji nisu bili u Meksiku skloni su stereotipima koji se kreću od simpatičnih debeljuškastih “marijačija” sa sombreoima i brčićima do okrutnih narko-bosova. Kada vidite korene meksičke kulture i uverite se u snagu i organizovanost njihovog društva i ekonomije, postaje vam jasno da stvarnost nije uvek ono što gledamo u serijama i filmovima.
(Objavljeno u “Dnevniku” 12.05.2019.)
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
