Dan nakon otvaranja Notr Dam, francuska ali štampa širom sveta više su komentarisali kome se Tramp srdačno javio a kome ne baš i ko je od državnika došao a ko je poslao zamenu, nego što su analizirani radovi na kamenu, drvetu i staklu u samoj katedrali. Čak su na mreže postavljani i prilično uverljivi AI-generisani “snimci” tuče Donalda Trampa i Džil Bajden u prvom redu u katedrali Notr Dam. Ali to je verovatno duh vremena u kojem živimo a koje se razlikuje bitno čak i od onog sveta u kojem je 2019. katedrala gorela
Bio sam u Libiji kada mi je stigao poziv da učestvujem u programu Ministarstva spoljnih poslova Francuske na temu zaštite kulturna baštine. Kruna pažljivo skrojenog sedmodnevnog programa za mene i još troje kolega (Argentina, Nemačka i SAD) bila je zvanična ceremonija otvaranja katedrale Notr Dam. Bio sam umoran od putovanja – ali ovakav poziv se nije mogao odbiti.
Francuzi su u tih nedelju dana želeli da nam pokažu kako bi mi eventualno preneli ta iskustva u svoja društva – način na koji u ovoj zemlji temeljno i precizno pristupaju konceptu širenja “meke moći” pre svega kroz kulturu. Kada kažem kulturu onda mislim da njen najšire postavljeni pojam – ima je u sportu (spektakularno otvaranje Letnjih olimpijskih igara u julu ove godine) ali i u vinu u Cité du Vin u Bordou, najvećem interaktivnom muzeju vina na svetu. Poziv u ovoj program usledio je kao posledica dugogodišnjeg delovanja na projektu “Dvorci Srbije – zaštita kulturna baštine” kao i javnih nastupa i tekstova na ovu temu, između ostalog i u nedeljniku “Vreme”.
Emmanuel Etienne, pomoćnik direktora zadužen za baštinu i arhitekturu pri Ministarstvu kulture pričao nam je kako država vodi računa o arhitektonskoj baštini kako u evropskom delu Francuske tako i u njenim prekomorskim departmanima, od Francuske Gvajane, Gvadelupa i Martinika u Latinskoj Americi preko ostrva Reunion u Indijskom okeanu do Francuske Polinezije (Tahiti) i Nove Kaledonije u Tihom okeanu. Kada se pogleda geografska distribucija njenih prekomorskih poseda ali i veličina nekih od njih, Francuska bi i danas mogla da nosi onaj nadimak koji je nekada imalo Britansko carstvo.
Ono što Francusku, kada je reč o čuvanju arhitektonske baštine razlikuje od većine zemalja u svetu a važno je i za shvatanje poimanja same Notr Dam – jeste da su katoličke crkve na njenoj teritoriji, kao posledica revolucionalnih dostignuća – u vlasništvu države! Manje poseduje lokalne samouprave, one veće i zanačajnije Peta Republika.
Valerije Brisset, zamenica direktora za kulturnu, obrazovnu i akademsku diplomatiju u Ministarstvu spoljni poslova govorila nam je o mreži Francuskih instituta širom sveta – postoje u 110 zemalja i zapošljavaju čak 5.000 ljudi. Samo u Kini, gde je ona ranije radila, Francuski institut ima preko 400 zaposlenih koji rade na širenju “meke moći” svoje zemlje. Veoma im je važan proces restitucije, povrata umetničkih dela koja su tokom kolonijalnog perioda završila u nekom od francuskih muzeja. Taj program je 2017. pokrenuo predsednik Makron i on se postepeno i veoma pažljivo relalizuje kroz veliki broj bilateralnih ugovora kojima se umetnička dela vraćaju pre svega u afričke i azijske zemlje koje su nekada bile deo francuskoj kolonijalnog carstva. U suprotnom pravcu putuju umetnine koje im na čuvanje daju zemlje zahvaćene ratom. Tako je nedavno u Francusku stigao veliki broj veoma vrednih ukrajinskih ikona. Francuska finansira i veliki broj arheoloških misija širom sveta, trenutno ih je čak 160.
Salon de l’Horloge prostorija je u Ministarstvu spoljnih poslova Francuske u kojem je 20. juna 1950. francuski ministar Robert Šuman obelodanio početak sprovođenja Šumanovog plana što se smatra početkom EU kakvu danas znamo. Predložio je da se proizvodnja uglja i čelika Francuske i Zapadne Nemačke stave pod jedinstvenu vlast, koja će kasnije biti otvorena za druge evropske države. Krajnji cilj bio je smirivanje odnosa, naročito između Francuske i Zapadne Nemačke, postepenom političkom integracijom, koja bi se postigla stvaranjem zajedničkih interesa. „Da bi zajednica naroda mogla da bude stvorena, pre svega je potrebno suzbiti vekovno neprijateljstvo između Francuske i Nemačke”, rekao je on. Na samom ulazu na zidovima su fotografije svih bivših ministara spoljnih poslova, među njima i Luja Bartua ubijenog zajedno sa kraljem Aleksandrom u Marselju 1934.
U jednoj od susednih prostorija poslužen nam je i ručak na kojem je domaćin bio Christophe Lemione, portparol i direktor za medije i komunikacije u Ministarstvu spoljnih poslova. Ukusni rani ručak u 12.30, sa dosta crvenog vina (Chateau le Crock, 2016) koje su konobari velikodušno dosipali u naše čaše, pretvorio se u otvorenu razmenu mišljenja o francuskoj strategiji “meke moći” posebno u atmosferi političke krize u zemlji (premijer je izgubio većinu u Parlamentu tokom našeg boravka). Ono što je možda najznačajnije je priznanje koje smo dobili od gotovo svih naših sagovornika da su budžet i koncept francuske “meke moći” nešto što se ne menja u zavisnosti od personalnih rešenja i promena vlada. I to je svakako ogromna razlika u odnosu na nas, na primer. To popodne otišli smo u Versaj, dvorac francuskih kraljeva odakle je Marija Antoaneta odvedena i kasnije giljotinirana, gde je 1919. potpisan Versajski mir a Šotru nisu pustili da snima “Aleksandra od Jugoslavije”. Dok sam prolazio kroz spavaće sobe i salone Versaja, pored vrednih umetničkih dela, razmišljao sam kako Francuzi, kroz svoju istoriju u protekla dva i po veka – kraljevstva, dva carstva i pet republika, pa čak i dve nemačke okupacije nisu dozvoljavali da im “viši interesi” zasene brigu o kulturnom nasleđu – crkvama, dvorcima, slikama, skulpturama pa čak i komadima nameštaja i garderobe.
Kada smo kod te teme, posetili smo i Le Mobilier national, instirucija koja se bavi popravkom i održavanjem istorijski vrednog nameštaja u vlasništvu države. Zadivljujuće je sa kojom pažnjom stručnjaci iz celog sveta rade na restauraciji vrednog nameštaja. Na pojedinim komadima stručnjaci svakodnevno rade i više od godinu dana.
Sličnu misiju ali širi “zahvat” ima Nacionalni instutut za baštinu (Institut Nacional du Patrimoine). Tu nas je u nekadašnjoj fabrici šibica dočekao direktor Instituta Charles Personnaz i išao sa nama strpljivo od sektora do sektora – slike, drvo, fotografija, grafička umetnost, metal gde smo razgovarali sa mladim stručnjacima koji rade na konzervaciji pojedinih predmeta. Među njima smo sreli i jednu devojku, rođenoj u Francuskoj a poreklom iz Srbije koja će ovde verovatno izrasti u stručnjaka kakav bi našoj zemlji bio preko potreban. Još samo kada bi je neko iz Srbije pozvao.
Poslednjeg dana imali smo privilegiju da zavirimo u prostorije još jednog značajnog mesta francuske kulture. Institut Francuske (fr. Institut de France); obuhvata pet akademija: Francusku akademiju (L’Académie française), Akademiju nauka (Académie des sciences), Akademiju humanističkih nauka (Académie des inscriptions et belles-lettres), Akademiju lepih umetnosti (Académie des Beaux-Arts), Akademiju moralnih i političkih nauka (Académie des Sciences Morales et Politiques). Institut je osnovan 1795. sa ciljem da okuplja naučnu, književnu i umetničku elitu, da radi na usavršavanju nauke i umetnosti, razvija nezavisno mišljenje i savetuje organe javne vlasti, na neprofitnoj osnovi. Institut je pod pokroviteljstvom Predsednika Francuske Republike. Aktuelni sekretar bira se na period od 3 godine a trenutno je na tom mestu Gzavije Darkos (fr. Xavier Darcos). Obišli smo salu u kojoj se sastaju akademici – svaki dan u nedelji druga akademija ima sesiju, kao i biblioteku. Pohvalio sam se da je ovde sedeo i Vladimir Veličković, slavni srpski slikar i francuski akademik, otac umetnika Vuka Vidora. Zanimljivo je da su francuske akademije u svoje članstvo počele da primaju žene tek posle 1970. i da je u njihovom članstvu danas manje od 10% žena. Francuska akademija je ove godine izdala Rečnik francuskog, 9. izdanje – promovisao ga je 14 novembra ove godine predsednik Makron. Prošlo, 8. izdanje objavljeno je 1935. a prvo – Le Dictionnaire de l’Académie françoise, pred-izdanje u Frankfurt na Majni 1687.
Osvanula je i subota 7. decembra, dan kada će svečano biti otvorena katedrala Notr Dam. Sve prognoze su nagoveštavale kišu pa su organizatori odlučili da im se ne ponovi baksuzluk sa otvaranja Letnjih olimpijskih igara u julu ove godine, i čitavu ceremoniju koja je trebalo da bude na otvorenom ispred katedrale, su poslednjeg dana premestili unutra, pod njene svodove.
Trebalo je više od 200 godina građenja, samo par sati da izgori i pet godina da bude renovirana. Kultna katedrala Notr Dam u Parizu je ponovo otvorila svoja vrata – prvi put nakon razornog požara 2019. godine koji je gotovo uništio ovaj simbol Pariza i Francuske i jednu od najpoznatijih crkava na svetu. Reč “merci” (“Hvala”) projektovana je na pročelju pariške katedrale u znak zahvalnosti svima koji su učestvovali u obnavljanju te 860 godina stare građevinu teško stradalu u katastrofalnom požaru pre pet godina.
Za razliku od odlične sedmodnevne ture posvećene kulturnoj baštini za nas četvoro novinara iz celog sveta (Argentina, Nemačka, SAD i Srbija) u organizaciji francuskog Ministarstva spoljnih poslova, Jelisejska palata koja je bila zadužena za ceremoniju ponovnog otvaranja Notr Dama nije se baš proslavila.
Naime, bili smo na ručku u Latinskoj četvrti, nekih pet minuta hoda od katedrale. U naznačeno vreme uputio sam se kao kontrolnim punktovima očekujući da će narukvica koju sam dan ranije dobio i “press akreditacija” sa naznačenim mesto za sedenje, biti dovoljni da bez problema prođem.
Međutim, iz dela grada južno od Sene bilo je nemoguće preći Senu i otići na mesto događaja. Slali su nas sa jednog na drugi most, policajci ne govore engleski, nema nikoga iz organizacije koga bi mogli da pitate, svi samo odmahuju glavom, uredne akredtacije i narukvice nisu pomagale. Nakon sat vremena šetanja od Pont Saint-Michel preko Pont Neuf do Petit Pont Cardinal Lustiger (bar sam im naučio imena), ne znam kako ni zašto ali jedna policajka se smiliovala i pustila me na ostrvo u Seni na kojem se nalazi čuvena katedrala.
Smestio sam se u deo određen za novinare koji je imao “nadzornike” zadužene da vas opominje da ne ustajete (kada svi ostali u crkvi ustaju), da ne snimate (kada svi ostali u crkvi snimaju) i slično. Naravno da sam pre početka zvanične manifestacije u 19.00 časova otišao iz tog “zabrana” do mesta gde su kasnije sedeli Makron, Tramp, princ Vilijem i drugi državnici.
Vatrogasci koji su pomogli da se spase remek-delo gotičke arhitekture i oni koji su je kasnije obnavljali dobili su ovacije od prisutnih nakon što je nadbiskup Pariza Loren Ulrih tri puta žezlom udario po vratima Notr Dama i tako je svečano otvorio. “Pred vama izražavam zahvalnost francuske nacije, našu zahvalnost svih koji su spasili i ponovno obnovili katedralu”, rekao je u svom kratkom govoru francuski predsednik Emanuel Makron. “Večeras zajedno možemo podeliti radost i ponos. Neka dugo živi pariška Notr Dam, neka dugo živi Republika i neka dugo živi Francuska!”
Makron je ispred katedrale dočekivao goste, uključujući novoizabranog američkog predsednika Donalda Trampa koji je došao bez supruge Melanije. Ni princ Vilijam nije poveo princezu Kejt. Francuski novinari koji su sedeli oko mene su prilično sarkastično komentarisali izraze lica Donalda Trampa dok je gledao unutrašnjost katedrale a još im je zabavniji bio milioner Ilon Mask koji je takođe bio među prisutnima a kamera ga je često “kačila” što smo mogli da gledamo na ekranima poredanim uz zidove Notr Dama.
Papa Franja je rekao da je ovo dan “radosti, slavlja i hvale”. U poruci koja je pročitana naglas, Papa je izrazio nadu da će “obnova ove zadivljujuće crkve biti proročki znak obnove Crkve u Francuskoj”. Naime, Francuska je zemlja koja se nalazi u vrhu evropskih zemalja kada je reč o procentu ateista u opštoj populaciji. Čak 51% stanovnika se izjašnjava da ne pripada ni jednoj crkvi, 29% je katolika, 10% muslimana…
Pored vatrogasaca najveći aplauz dobio je ukrajinski predsednik Vlodimir Zelenski. Dovesti Trampa i Zelenskog na otvaranje i organizovati sastanak između njih dvojice u Jelisejskoj palati uoči svečanosti otvaranja bio je veliki uspeh za Makrona, koji se kod kuće suočava s političkom krizom nakon što je parlament izglasao opoziv njegovom premijeru.
Među zvanicama bili su i italijanska premijerka Đorđa Meloni i bivši francuski predsednici Oland i Sarkozi. Srbiju koja je odmah čim se čulo za požar donirala milion eura za popravak crkve u Notr Damu je večeras predstavljao premijer Miloš Vučević dok je u ime Hrvatske na svečanom otvaranju bila ministarka kulture i medija Nina Obuljen Koržinek (iako je najavljen dolazak predsednika Zoran Milanović). Pored Trampa SAD je predastavljala i Džil Bajden, aktuelna Prva dama. Večeras nas je bilo ukupno nešto više od 1.500 u čuvenoj pariškoj katedrali.
Inače, prvi kamen Notr Dama postavljen je 1163. i gradnja je trajala veći deo narednog veka, uz značajne restauracije i dogradnje u 17. i 18. veku. Nakon požara, puno novca slilo se u obnovu Notr Dama iz celog sveta, više od 840 miliona evra što je sasvim sigurno najveća cifra prikupljena za obnovu nekog kulturnog dobra. Orgulje sa 8.000 cevi su pažljivo obnovljene i očišćene od toksične olovne prašine tokom restauracije, a na ceremoniji otvaranja svirala su četiri orguljaša. Njihov koji je ispunio unutrašnjost hrama zaista izaziva strhopoštovanje.
Sutradan, u nedelju nadbiskup Ulrih je predvodio prvu misu i osveštao novi oltar katedrale, kojeg je dizajnirao savremeni umetnik Gijom Barde, kao zamenu za u požaru uništeni oltar. Gotovo 170 biskupa iz Francuske i inostranstva prisustvovali su misi, zajedno sa sveštenicima iz svih 113 parohija pariške nadbiskupije.
Dan kasnije francuska ali štampa širom sveta više su komentarisali kome se Tramp srdačno javio a kome ne baš, ko je od državnika došao a ko je poslao zamenu, nego što su analizirani radovi na kamenu, drvetu i staklu u samoj katedrali. Čak su na mreže postavljani i prilično uverljivi AI-generisani “snimci” tuče Donalda Trampa i Džil Bajden u prvom redu u katedrali Notr Dam. Ali to je verovatno duh vremena u kojem živimo a koje se razlikuje bitno čak i od onog sveta u kojem je 2019. katedrala gorela.
U nedelju su stigle vesti da je u bivšoj francuskoj koloniji Siriji oboren Asadov režim i Notr Dam, njena zvona i zvonari – otišli su tamo gde su ranije i bili – u turističke vodiče, filmove i knjige. I tu im je verovatno i udobnije nego na naslovnim stranama i u “storijima” na društvenim mrežama.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
