MOSKVA
Kao što sam jednom pomislio, a više puta rekao, postoji nešto što se zove vizuelna esencija neke civilizacije. I nije važno da li je ta esencija tačna ili pogrešna. Recimo, za Indiju je vizuelna esencija Tadž Mahal, koji je zapravo muslimanski, a ne hinduistički spomenik, ali šta da radimo. Kod Rusije nema greške. Njena esencija je Moskva, esencija Moskve je Crveni trg, a esencija Crvenog trga je Hram Vasilija Blaženog, za gledaoce sa jeftinijim ulaznicama poznat kao „Šarena crkva“. Najbolje je odatle početi svaku priču, bila ona letnja ili zimska. A zimska je nekako, da dodam, „esencijalnije“ ruska, jer kao što retko ko zamišlja Lisabon u kišni decembarski dan, tako retko ko misli i na Rusiju bez snega.
Doduše, prvi dodir sa januarskom Moskvom i crvenim trgom desio se pod kišom, kao u inat. Pa ipak je impresivno. Crvene zidine Kremlja su toliko neodvojive od naše percepcije Crvenog trga i srednjovekovne Rusije, da je potpuno nezamisliva činjenica da su tokom istorije zapravo zidine bile – bele! Komunisti su ih ofarbali u crveno, da bi iskazali ideološku prevlast na Belom gardom i carističkom i liberaldemokratskom ideologijom, mada moram priznati da lepše izgledaju tako zagasito crvene: slažu se sa obližnjom crkvom (onom „šarenom“) i monumentalnom zgradom Istorijskog muzeja, građenom ruskoм nacionalnoм stilу. Čak je i velikom Nikiti Mihalkovu to promaklo (ili ga je mrzelo da se bavi kompjuterskom doradom) пa su mu u filmu „Sibirski berberin“ zidovi Kremlja ostali crveni, iako je carsko doba. Tek kad vidite bele zidine Sergijevog posada, Vladimira i ostalih „kremljeva“ („kremlj“ je zajednička imenica i znači „tvrđava“), vidite da su Lenjin & Co. načinili dobar vizuelni posao. Imidž brenda se popravio, što bi se današnjim jezikom reklo.
Mumije Lenjina, Staljina i ostalih su na broju, u mauzoleju. Tornjevi su na broju, kao i veličanstvena robna kuća GUM, nastala u vreme kada su robne kuće i tržni centri bili nešto više od hangara sa logotipom. Bile su to palate. Počinje da pada sneg. Počinje da pada noć. Savršenstvo počinje da se otkriva pred južnjačkim očima: polukosooka lepotica u mini-suknji sa šubarom i otkopčanom bundom prolazi pored mene. Klizalište puno dece i ogromna jelka sjaje punim sjajem, kao i Sv. Vasilije u pozadini. Vrela kafa i čaj na svakom ćošku da zagreju stotine prolaznika. Slike postaju neponovljive. Nazdravljamo votkom iz čuturice, praveći fotografije koje smatramo „arhetipskim omažom“ Krasnom trgu. Kasnije shvatamo da smo kršili zakon, jer je ispijanje žestine zabranjeno na javnom mestu u zemlji u kojoj bi, da to nije slučaj, na svakom uglu sedela po trojica sa flašom votke.
Kažu da je vodeći gradski arhitekta tokom 20-ih i 30-ih mnogo voleo da ruši crkve da bi mogle da se prave pristojne vojne parade sa sve tenkovima na Crvenom trgu. Stoga neke od građevina, poput kapije kroz koju se ulazi na trg, ili Kazanjske crkve nisu postojale do pre nekoliko godina. Sve su to danas replike, do u tančina rekonstruisane, kao i Hram Hrista Spasitelja, uostalom. Kažu i da je dotični arhitekta poželeo i da „smakne“ Vasilija Blaženog i da je u tu svrhu napravio maketu trga i pokazao je Staljinu jednog ranog sovjetskog jutra. „I vidite, druže Staljine, ja sam mislio da sklonim ovu crkvu i onda bi parade mogle da idu direktno preko trga i…“ i podigao je maketu Svetog Vasilija u vazduh. Staljin ga je mrko pogledao i rekao: „Vraćaj to dole!“. Jadni saradnici Brke nikada nisu znali da li će za svoju ideju dobiti pohvalu ili metak. Ili oba. U ovom konkretnom slučaju, Staljin je baš voleo šarenu crkvicu, začudo.
I tako je ostala i do danas, inače bismo imali i ovde repliku. Hram Hrista Spasitelja nije bio te sreće: srušili su ga da naprave Parlament SSSR, koji jeste, ruku na srce, bio fantastičan kao ideja, ali im nije išlo, po legendi, zato što je mesto bilo prokleto za svaku gradnju. Na kraju su napravili ogroman bazen. U razgovoru sa starijom Šveđankom Karen, levičarkom, koja je dolazila često u Moskvu na izlet u ono vreme, primećujem manjak oduševljenja rekonstruisanom crkvom: „Budale su opet izgradile crkvu! I srušile bazen! A bilo je fascinantno kupati se u bazenu i gledati reku Moskvu. Bio je to najsavremeniji bazen na svetu sa prečišćavanjem vode koje ne postoji nigde drugde!“. Na moju opasku da je bazen napravljen na pogrešnom mestu i da je bilo katastrofalno loše, makar iz estetskog ugla, srušiti prelepu crkvu, zarad „narodnog sporta“, baka me je presekla pogledom: „U svetu ima previše crkava, a premalo bazena!“. Sukob generacija. Levičarski šezdesetosmaši i neokonzervativna omladina sa tetovažama i pirsinzima koja se tiska na ulazu u crkvu.
Atrakcija grada u 7 primeraka su zgrade poznate kao „Sedam sestara“, jer liče kao sestra sestri, a opet su različite: 7 ogromnih solitera građenih u stilu „staljinske gotike“. Osim što liči na gotiku, ovaj stil liči i na art-deko i soc-realizam, a osmislio ga je lično drug Staljin, sa intencijom da pokaže kapitalistima da ako oni mogu da naprave Empire State Building, socijalizam može da napravi 7 komada a da se ne umori. Monumentalno. Uvek mi je bilo zanimljivo kako iza diktatora ostanu intrigantni arhitektonski stilovi: recimo, Mussolini i njegove smicalice po Rimu i Milanu. Čudno i nejednodimenzionalno za prosudu o jednom dobu. U metrou srećemo dvojnike Lenjina i Staljina sa zastavom. Čoveka koji svira Vivaldija na testeri.
Prodavnice sa Rolls-Roycevima. Postoji tržište. Restorani u kojima večera košta koliko jedna srbijanska plata, i narodske krčme sa medovinom i votkom sa medom i paprikom (južnjačka ruska stvar) za male pare. Svaka firma je ispisana umetnički, jer o tome odlučuje bord umetničkih direktora koji štiti „vizuelnu higijenu grada“. Stotine momaka i devojaka nose pivo u rukama i piju usput, kežual stajl. I najlepše devojke su ne-snobovi ako to ne žele. Ako žele, nećete ih videti van limuzina i najskupljih klubova. U ulici Stari Arbat možete napisati šta hoćete na zid, neka vrsta grafičkog Hyde Parka. Privukao mi je pogled grafit „Slava Serbii!“. Zgodna zemlja za neprestano isticanje plemenitog centralnobalkanskog porekla.
Ne zbog nacionalizma, već zbog činjenice da ako ste malo tamnijeg tena i oštrijih crta lica, ili imate akcenat, većina pomisle da ste sa Kavkaza, pa je bolje odmah skrenuti priču sa Kavkaza na Srbiju. Tada se instantno menja i izraz lica sagovornika u blaženi osmeh. Jedna druga stvar upada u oči: ogromni redovi ispred raznih galerija i muzeja, gde na -5 stepeni mladi ljudi čekaju po pola sata samo da bi ušli i gledali umetnost. Tamo se to smatra normalnim, da imaš 25 godina i da se smrzavaš, lepo obučen, ispred Muzeja Puškina ili Tretjakovske galerije, kao da ćeš dobiti nešto spektakularno unutra. A zapravo, i hoćeš.
Spremamo se za put vozom dalje. U neformalnom druženju sa Rusima, spominjem da mi se „ruska železnica jako dopada jer vozovi uopšte ne kasne pa se možeš u njih pouzdati“. Svi me gledaju kao da sam pao direktno sa Orbitalne stanice Mir. Začuđeni su. Jedan od njih konačno prekida neprijatnu ćutnju i progovara: „Pa kako mogu da kasne? To su vozovi! Oni ne kasne! Zbog čega da kasne? Autobusi i automobili i avioni mogu da kasne, jer ako je gužva u saobraćaju, mećava ili kiša ili zaleđeno, ili magla, onda idu sporije ili ne idu uopšte. A zašto bi voz zakasnio kad ide po pruzi na kojoj nema nikoga drugog?“. Zaprepašćen shvatam da, ako sam se ja na Balkanu navikao na jad i bedu, to ne znači da je to automatski postalo svetski standard.
SERGIJEV POSAD
Da bi se došlo do Sergijevog posada, potrebno je ići lokalnim vozom, koji se u narodu popularno zove „električka“. Za razliku od uobičajenog „dugoprugaškog“ voza, gde svaka osoba ima svoj zagarantovani ležaj, ovaj voz u potpunosti odgovara standardima Srbije & okoline: sedi gde ko želi, nema grejanja (suludo, ali podnošljivo ako se voz napuni i putnici ga zagreju svojim telima). Trik je odabrati pravu stanicu, jer Moskva, kao i svaki pošteni velegrad, ima pregršt železničkih stanica, za svaki pravac po neka. I sve liče na zgrade opere, naravno.
U toaletu shvatam šta je real-socijalizam: pregrade između dve WC-šolje ili dva pisoara su minimalne, pa možete da sa „kolegom“ ostvarite pristojan (ili nepristojan) kontakt u bilo kom položaju, bilo da ste u muškom ili ženskom ogranku toaleta. Veoma neprijatan osećaj. Verovatno je komesar za utrošak materijala zaključio da je „nepotrebno“ utrošiti više na pregrade i da je „realno“ dovoljno i ovoliko. Iritirajuće je shvatiti da su ljudi nalik na ove upropastili ceo sistem, koji bi, ruku na srce, sigurno bolje prošao da su „određivači standarda“ bili malo manje „realni“. U vozu, kao na pijaci na kojoj prodaju Rodney i Delboy: ulazo prvo prodavac odeće i vadi iz torbe „artikle“ i uzvikuje šta nudi i po kojoj ceni. Niko ga ne „tretira“. Poslušno vraća sve u torbu. Odlazi u sledeći vagon. Dolazi još jedna „putnica“ koja se penje na „stejdž“ na početku vagona, i deklamuje prednosti krema koje možemo da kupimo na ovoj „železničkoj pijaci“ i vadi ih iz torbe. I ona odlazi u sledeći vagon da ponovi istu priču sa zadivljujućom disciplinom. Ovo se zove direktni marketing. Ulazi jedna baka koja peva prelepu i dirljivu rusku narodnu pesmu u emigrantima koji odlaze trbuhom za kruhom, verovatno u Njujork, brodom iz Odese. Zvuči ruski, a po duhu je veoma jevrejski. Pomislim, koliko li je samo današnjih velikana u svakom mogućem području umetnosti i poslovanja u SAD imalo u porodici nekog ko je ovu pesmu pevao na palubi broda, plačući za Odesom.
Sergijev posad je prava ruska bajka. Gradić pod snegom, okružen belim kremljovskim zidinama (original, ovaj put, ne prefarban), koje čine srce mesta. Figura medveda, koji je ovde mitska životinja, kao u Srba vuk, maše sa svakog ćoška i pozdravlja namernike. Rusi me pitaju koja je naša nacionalna životinja. Ja kažem da je to Vuk, koga je i Vasko Popa ovekovečio u nizu pesama sa nacionalnim nabojem, onakvim nacionalnim nabojem kakav on treba biti (a znamo milion načina kakav ne treba biti!). Rusi me gledaju začuđeno. „Vuk? Ali to je opasna i krvoločna životinja! Medved je sladak i fini, i jede med…“ „Stvarno? Medved je pitom i fini? Vaš sistem vrednosti je malo nerealan. Ne bih voleo da se sretnem u šumu ni sa jednom od ovih zveri, ali mi se medved čini kao gora opcija.“. Da, moj pradeda se zvao Vuk. Veoma ih čudi ovaj podatak. Iako imaju prezime Volkov.
U uživamo u prizoru pahulja koje padaju svuda unaokolo dok pravite fantastične fotografije i zaljubljujemo se u rusku zimu. Lukovice tornjeva crkve obojene u plavo, sa zlatnim zvezdicama. Sveti Sergej Radonješki, koga su nam Rusi poklonili u obliku spomenika za Dunavski park u Novom Sadu, leži u centralnoj crkvi. Ući i videti mošti zahteva, kao i sve od vrednosti u ovoj zemlji, čekanje u redu na -10 u trajanju od pola sata. Unutra su i freske i ikone Andreja Rubljova. Ko ostane imun na asocijacije i lepotu, ili nema znanja, ili nema duše. U šumarcima, stare drvene kućice sa čipkastim ukrasima, takozvane „izbe“. Osvojila me je ruska unutrašnjost i severni duh.
VELIKI NOVGOROD
Novgorod, koji se od milošte naziva „Velikim“, po značaju koji ima za Rusiju, jeste definitivno najhladniji grad na putovanju. -28°C možda i ne zvuči preterano, ali sama činjenica da svaki udah izaziva osećaj kao da vam je neko zabio ledene klinove kroz nos, sinuse, oči i mozak, jeste neponovljiv. Gradski autobus je potpuno zamrznutih stakala, a „smrzotine“ se ne mogu sastrugati rukama. Sve neverovatno škripi, jer se mašinsko ulje stvrdlo i ležajevi su kruti. Ljudi izgledaju kao da su loptice naduvene od ogromne količine odeće. Svuda su u 6 ujutro otvorene cvećare, ali pekare nisu. Ne možete kupiti kiflu, ali možete cveće da odnesete koleginici ili devojci, ženi. Hostel? Avantura! Čovek nam otvara vrata i uzima pasoše. Zapisuje podatke da bi nam izdao sobu, a u tom se pojavljuje neka namrgođena žena. “Ko ste vi?” “Turisti.” “Imate li rezervisano?” “Pa imamo mejlom.” “Jeste platili avans?” “Ne.” (Konverzacija se vodi na ruskom.) “E, onda ne znam da li ima mesta, sad ću da zovem upravnika da vidim šta on kaže.” Uplašeni idejom da nas ne izbace na -28°C, počinjemo da razgovaramo na srpskom između sebe. Žena gleda naše pasoše na ćirilici i sluša razumljivo-nerazumljivi jezik. Pita nas “Ma odakle ste vi?” “Iz Srbije!”. Naglo se menja izraz lica “šefice”: “Pa naravno da ima mesta! Što ne kažete da ste iz Srbije! Ja sam mislila da ste neki Holanđani ili tako neki zapadnjački bašibozuk, pa da vas malo stresem! Ne treba da zovemo upravnika! Eto sad će ključevi, sad će čaj na račun kuće, sad ćemo dodatne radijatore i grejanje da unesemo u sobe, bez brige!” Eto, baš lepo da nismo iz neke “zabiti” kao što je Holandija, Norveška ili SAD, inače bismo gadno nastradali u ovoj zemlji.
Moj pokušaj da se umijem prolazi u znaku šoka: na putu za kupatilo pored mene prolazi devojka sa Daunovim sindromom i kaže mi nežno “Zdravooo!”. I ja otpozdravim. U glavnoj prostoriji mnogo njih, svako na neki način očigledno ometen u razvoju, u skupini sa vaspitačem. Dobacuju se, pomalo nespretno loptom veličine one za pilates. Svi mi simultano kažu: „Zdravooo!”, sa osmehom iskrenih bića koja ne znaju za zlo. Njihova dobrota me je dirnula. Kao malena dečica su, ne pomišljaju na zlo, fini su i mirni. Ispostavlja se da su naši domaćini od jutros vaspitači, a ovi mladi ljudi su štićenici Doma za ometene u razvoju, koji izdaje polovinu svojih soba kao hostel, da bi se finansirao sam za sebe. Odlazim u kupatilo, a za mnom ulazi simpatičan mladić, gotovo neprimetno ometen u razvoju, kao Forrest Gump. „Ja sam čuo da ste vi iz Srbije?” Kažem, jesam. “A vi ste Srbin?” Ja kažem, jesam. Ne znači automatski, nisu svi tamo Srbi, ali eto, ja slučajno jesam. One će, sa osmehom i klimanjem glavom: “Aaa, razumljivo, razumljivo. A vaša devojka, je li i ona iz Srbije?” Jeste. “Je l’ i ona Srpkinja”. Jeste. “Aaa, razumljivo, razumljivo.” I dok se umivam, on me sa osmehom gleda i smišlja još pitanja, a ja ga blago i sa osmehom upitam, da li bi izašao napolje, ja bih da budem malo sam u kupatilu? “Aaa, razumljivo, razumljivo”, kaže on, sa stidljivim osmehom i izlazi uz izvinjenje.
Razgledanje? Na solidnih, toplih -22°C, sada već u sred dana. Sve izgleda kao da je apsolutno ukočeno i zamrznuto. Belo je i prepuno svetlosti. Kao bajka, kao kraj sveta. Vadim digitalni fotoaparat, i ustanovim da je privremeno preminuo. Ta elektronika i nije predviđena da radi na toliko niskim temperaturama, valjda. Srećom, imam i rezervni, analogni, koji nema ništa elektronsko, osim blica. Iz nekog razloga na ekstremne lokacije nosim i rezervnu varijantu. Nikad se ne zna. Slike? Toliko bele i svetle da se skoro ništa ne prepoznaje, ali bar postoji svedočanstvo o tome. Zaslepljujuća belina Severa.
Novgorod je bio oduvek prkosan i republikanski. Oni su ovde imali i Novgorodsku Republiku, i sami su sebi birali kneževe i ljude na funkcijama, a titule se nisu nasleđivale. Imali su prve parlamente, koje su zvali Veće (kao na srpskom!), i parlament je mogao da razreši knjaza dužnosti. Vredi videti freske Teofana Grka. On je bio nešto kao srednjovekovni ekspresionista. Kada ovaj inovator naslika Hrista Sudiju, poželiš da više ne napraviš nijedan greh! Mnogo popreko gledaju njegovi Hristosi. Volhov, veličine Save ili Dunava, je potpuno zaleđen. Liči na livadu. Nebo je svetloplavo, sve je prepuno svetlosti. Gledamo dve žene koje buše rupe u ledu i kupaju se. Jedna je debeljuškasta gospoja srednjih godina, a druga je mlada sportistkinja, mišićava kao Jelena Isinbajeva. Njih dve se i sunčaju. Jer je supersunčan dan. Rusija. Neko prodaje sladoled na ulici. Ja se pitam ko ga jede. Ali, ljudi kupuju! Kupujemo i mi i slikamo se. Ja shvatam da je zamrzivač u kome je sladoled na ulici u stvari grejač, jer mora da zagreje sladoled sa -28 na -5°C! Pokušavam da osposobim digitalni aparat. Moja saputnica viče, „Hajde požuri, topi mi se sladoled u ruci!“ Ja odgovaram, evo, evo, a onda iz njenog smeha svatam da je sve to ironija. Topi se, haha. Nije nego.
SANKT PETERBURG
Kraj puta u Severnoj prestonici. Ali, opet se ponavlja ista priča: reka Neva je zamrznuta, samo sante leda škripuću i vetar fijuče. Samo je Petar Veliki mogao da u ovoj nedođiji, naseljenoj finskim plemenima, dobije viziju velegrada i da ga i zagradi, u močvarama, na stubovima. I da bude jedan od najlepših na svetu. I opet redovi za Ermitaž. 500 metara reda, mladih ljudi, lepih ljudi, lepo obučenih. Kod nas bi tako čekali samo za koncert neke estradne zvezde, eventualno.
Odlazimo do Baltičkog mora. Zamrzuta livada. Sjajno. Možda Rusima i nije neki prizor, ali nama koji smo navikli da gledamo mora uglavnom u tečnom stanju, ovo je spektakl, iako je… zaista obična snežna livada. Gradom hodaju duhovi Raskoljnikova i Dostojevskog, Oktobarske revolucije i dekabrista, sva ruska književnost se sliva u Nevski prospekt. Neopisivo. Neka ostane Piter, kako ga zovu Rusi od milja, za neki drugi opis za bele noći juna, kada se hiljade kafea ne zatvara ni noću, jer noći ni nema. U zemlji gde ljudi čekaju u redu za umetnost kao za hleb, i ne može nikada biti noći. I ako padne, iz nje se pre ili kasnije izađe.
(Originalni tekst objavljen je 2010. godine u časopisu „Intelligent Life“, izdanje Color Press Grupe)
Rođen 13. Maja 1970. u Sremska Mitrovica (Vojvodina, Srbija). Gimnaziju matematičkog smera završio u Sremskoj Mitrovici, a zatim diplomirao kao master Elektrotehnike i računarstva na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Od 1995. radi kao novinar – u studentskom listu “Index”, gde je od 2001. zamenik urednika. Od 2002. počinje da radi kao putopisac, a zatim i urednik beogradskog časopisa „Travel Magazine“ (do 2004.), sa kojim nastavlja saradnju do 2015. Od 2005. počinje da piše putopise i analitičke tekstove za časopise Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – „Joy“ (gde ima kolumnu koja je bila kolokvijalno nazivana „srpski Seks i grad“), „Lepota i zdravlje“, „CKM“, „Brava Casa“, „Hello“ i druge, postavši najobjavljivaniji putopisac bivše Jugoslavije. Godine 2015. urednik je portala „Nova energija“ a krajem godine postaje glavni i odgovorni urednik „The Economist: Svet u…“ i „Diplomacy & Commerce – Serbia“. Danas je urednik „The Economist: Svet u…“ i „Hello! Travel“, specijalizovanog magazina o turizmu i piše putopise, analitičke tekstove iz politike i kulture, kao i izveštaje sa muzičkih i filmskih festivala iz regije.
