Spread the love

Parafraza naziva kultnog filma ali i naslova Miličinog posta na ovom blogu pre par nedelja bila je nužna da istakne poseban doživljaj nekog mesta kada u njega putujete u raznim životnim dobima i “ulogama”.

U Parizu sam prva tri puta bio sa društvom, prošlog puta sa Sandrom na godišnjici braka a proteklog vikenda sa nama je bila i naša starija kćerka Elena. Prva tri puta legali smo u pet ujutro, mahom “pod gasom”, nakon noći provedene u restoranima i noćnim barovima francuske prestonice. Pre dve godine, sa ženom sam večerao na Ajfelovoj kuli, išli smo u “Mulin Rouge” i radili uobičajene stvari koje rade milioni turista koji godišnje posete Pariz (zvanični podatak – njih 80 miliona u 2006. godini).

Ovog puta legali smo rano, oko 22,00h u vreme kada je nebo nad Parizom u julu još potpuno svetlo, kao kod nas u predvečerje. Jedini gastronomsko-kafanski ritual koji sam i ovog puta ponovio bio je “fondue” sa sirom, izvorni švajcarski specijalitet koji je postao zaštitni znak francuske gastronomije i jedan od bitnih razloga zbog kojih dolazim u Pariz. Francuzi uz fondue sa sirom piju belo vino ali meni savršeno prija crno. Miki Ćirkovski naš dopisnik iz Pariza priča mi da je trenutno apsolutni hit u ovdašnjim mondenim krugovima specijalni fondue sa čokoladom koji izgleda kao vodopad od nekoliko spratova sa kojih se sliva istopljena najfinija crna čokolada u koju se onda umaču komadići raznog voća (jagode, jabuke, dinje…).

Dok jedemo fondue sa sirom u restoranu u ulici koja nosi ime po zloglasnom kardinalu Rišeljeu, Miki mi priča kako površni utisak većine stranaca u Parizu o Francuzima kao hladnoj, samoljubivoj i uobraženoj naciji – zapravo ne stoji. To je, zaista, stereotip koji ćete sresti od američke kinematografije preko engleske književnosti do priča turista sa Balkana. U poslednje dve epizode serije “Seks i grad” kada Keri Bredšo dolazi u Pariz – to je na najplastičniji način opisano.

Miki mi priča kako je na priredbi povodom kraja školske godine za njegovu osmogodišnju kćerku – prvo išla predstava sa vijetnamskim motivima (u kojoj su obučeni u male Vijetnamce glumila i “bela” i “crna” i “žuta” deca), nakon toga svi su glumili obučeni u male Alžirce u dečijoj predstavi sa afričkom tematikom a na kraju su svi pevali “Marseljezu”, himnu države u kojoj žive.

Ako ih poredite sa savremenim Nemcima i Engelzima, Francuzi se zaista mogu doimati hladno i prepotentno. Pokušali smo to da objasnimo i “kolektivnim stanjima nacija”. Englezi i Amerikanci čiji su jezik i kultura “pokorili” svet – osećaju se samouvereno i suviše lagodno da bi iskazivali neku prepotentnost. Na ulicama američkih i britanskih gradova većina slučajnih prolaznika će biti jako ljubazna što u Parizu baš neće uvek biti slučaj. Sa druge strane imamo Nemce, koji kao kolektivitet zbog dva izazvana i izgubljena rata u XX veku imaju potrebu da dokažu svoju civilizovanost, ljubaznost i toleranciju. Francuzi za razliku od Engleza i Amerikanaca nisu uspeli da nametnu svoj jezik izvan tradicionalno frankofonskog područja njihovih bivših kolonija, dok za razliku od Nemaca nemaju potrebu da bilo kome dokazuju da nisu ksenofobični i netolerantni. To je sve izrodilo čudnu mešavinu nacionalnog ponosa naroda sa ogromnom kulturom i tradicijom koja nije na adekvatan način valoriovana u globalnoj podeli “kolača”. Francuski prezir prema engleskom jeziku, “mekdonalds kulturi” i ostalim reliktima anglosaksonskog sistema vrednosti srešćete gotovo na svakom ćošku. Međutim, kada se ima u vidu činjenica da je nacija sa takvim kulturnim nasleđem i liderskom pozicijom na globalnom nivou u prvoj polovini XIX veka – danas u poziciji da deli 6. i 7. mesto po uticaju u savremenom svetu, neke stvari postaju jasnije.

 

Da se sad vratimo Parizu i tome da se u njemu može lepo provesti i u društvu trogodišnje kćerke. U subotu smo Elena i ja (dok je Sandra bila u šopingu) krenuli od Jelisejskih polja ka muzeju Orsej. Prvo smo na početku Avenije Montaigne naleteli na otvaranje izložbe posvećene hrani kao motivu umetničkih dela (“La Gastronomie Dans L’Art”). Stotinak slika, skulptura i instalacija od flamanskih majstora do Endija Vorhola – predstavljeno je u reprezentativnom zdanju “Hotela Dassault” iz 1844. godine, dok su zvanice čašćene potocima šampanjca i najrazličitijim delikatesima, veoma “jestivim” za razliku od oglodanih koski i ogrizaka od jabuka u nekim od instalacija na izložbi.

Odatle smo produžili niz pomenutu aveniju poznatu i po najvećem broju prodavnica luksuznih brendova (tu su “Gucci”, “Dior”, “D&G”, “Cavalli”, “Fere”, “Armani”, “Fendi”…). Zanimljivo je posmatrati prolaznike u toj ulici koji se potpuno razlikuju od onih koje možete sresti u Latinskoj četvrti ili na Jelisejskim poljima: tu su besprekorno odeveni muškarci u strukiranim odelima, previše feminizirani čak i za francuske standarde. Zatim, žene u “najboljim godinama” na čijim licima i telima se ocrtavaju tragovi višestrukih pokušaja “zaustavljanja vremena” – botoksirana čela i obrazi, usne nadaute od kolagena, silikonske grudi kao “conditio sine qua non”…

  

Negde na sredini Avenije Montaigne stigosmo i do legendarnog hotela “Plaza Athenee”, svakako jednog od najluksuznijih i najskupljih u Parizu (cene soba se prema zvaničnom sajtu hotela kreću od 970 za običnu sobu do 2.100 za deluxe apartman) koji je čest motiv u filmovima i serijama čija je radnja u Parizu. Viši spratovi hotela “Plaza Athenee” imaju fenomenalan pogled na Ajfelov toranj, neke sobe su dekorisane u stilu Luja XV a druge u “ar dekou”…

Elena i ja smo se zadovoljili kafom, vodom, đusom i desertom (kolač sa rastopljenom vrelom crnom čokoladom unutra koji pliva u sladoledu) i 45 minuta uživali u decentnom ambijentu hotelskog bara “Plaze Athenee”.

Produžili smo dalje uz Senu do muzeja Orsej (Musee d’Orsay) usput naletevši na paradu oldtajmera od kojih su neki izgledali poput automobila iz Eleninog omiljenog mjuzikla “Chitty, chitty, bang, bang”.

   

Dete odraslo u sredini u kojoj se retko sreću pripadnici drugih rasa nekoliko puta se okrenulo u pravcu dečaka i devojčica crne boje kože koji su se vraćali iz škole sa komentarom: “Tata, vidi, Cigančići!”. Ona ima tri godine i “nije joj za zameriti”, ali bi slično (odnosno još gore!) reagovala verovatno većina naše dece školskog uzrasta. Kada bi na kraju školske godine poput Mikijeve kćerke imali predstave sa motivim bajki drugih naroda, vera i rasa, to se verovatno ne bi dešavalo.

Stigli smo na kraju i u Orsej u kome je pored stlne postavke u toku bila i izložba “From Cézanne to Picasso, Masterpieces from the Vollard Gallery“. Orsej je pored svoje bogate kolekcije poznati i počinjenici da je smešten u nekašanjoj železničkoj stanici. Posmatram grupe dece predškolskog uzrasta kako sede na podu muzeja ispred remek dela umetnosti XIX i XX veka i crtaju ono što vide pred sobom. Identične scene viđao sam u muzejima i galerijama Njujorka, Londona, Madrida i drugih gradova “zapadne civilizacije”. Nikada u nijednom našem muzeju nisam zatekao ništa slično. Mogao bih se čak opkladiti da 95% Novosađana nema bi najgrublju sliku o tome kakva blaga sve kriju recimo Galerija Matice Srpske ili Spomen zbirka Pavla Beljanskog. U Galeriji Matice, recimo, portir (!) redovno pođe za mnom kako bi upalio svetla na drugom spratu u velikoj sali u kojoj su izložena remekdela srpskog slikarstva XX veka. Ne treba pojađnjavati da je to zbog toga što štede struju ali i zato što sam uvek bio – jedini posetilac! Novosadske kafane, barovi i pabovi, međutim, ne zaostaju mnogo za pariskim – ni po ponudi ni po poseti. Dakle, problem je u našem odnosu prema kulturnom i istorijskom nasleđu, u tome da strance radije vodimo na fiš-paprikaš, špricere, roštilj i tamburaše nego da gledaju Šumanovića ili Šerbana.

Posle ove serije neizbežnih digresija koje su razbile koncept mog kratkog zapisa iz francuske prestonice, ostaje mi da se vratim na temu sa početka priče i zaključim da je sjajno biti otac u Novom Sadu ili Parizu, svejedno. Moje dete ima sreću da sa tri godine vidi gradove u kojima sam ja prvi put bio u 30.

Boriću se da je ta činjenica za 20 godina ne pretvori u “razmaženo-gradsko-tatino-i-mamino-derište-kome-je-sve-pruženo-na-tacni-i-ni-za-šta-ne-mora-da-se-bori”. I već znam da će to biti jedna od najtežih bitaka mog života.