Spread the love

BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Neradin

Na izlasku iz Iriga prema Krušedolu nailazim na napuštenu vojnu osmatračnicu. Iako smo par dana ranije gledali američki triler “Pad” čija se radnja dešava na sličnom, samo mnogo višem objektu, a inače ne volim visine, ipak – nisam odoleo. Popeo sam se trošnim metalnim lotrama do vrha i svuda oko mene pucao je pogled na Srem – “vinski” ka severu i “svinjski” ka jugu.
Nastavljam dalje, prolazim pored jedne neobične vikendice sa dugačkim kosim krovom od drveta. Sa druge strane puta tu je i veliki drveni krst koji je u čast Svetog Trifuna 2006. podigao meštanin Đorđe Marić. Nešto dalje od puta, u ataru ugledao sam još jednu neobičnu vikendicu. Stižem do nje i shvatam da princip gradnje “kuća na kući” nije specifičnost samo Beograda devedesetih. Ova vikendica na ravnom krovu ima nadograđenu još jednu “kućicu”. Danas je sve napušteno i obraslo u šaš. Snegovi se čekaju a svadbarskog ruzmarina ovde još zadugo biti neće.
Spuštam se kroz jedan surduk i skrećem levo ka Neradinu. Pre ulaza u selo – idilična scena stada ovaca koje kao da je naslikao Čarls Džons, britanski slikar iz 19. veka. Na tabli ispod natpisa “Neradin” piše “Patlidžanijada – 5. i 6. septembar” i desno od njega nalepljen je oglas u kojem bunardžija Miroslavu nudi usluge “bušenja i produbljivanja svih vrsta bunara mašinskim pute i ugradnju betonski cevi svih profila”.

Na jednoj od prvih kuća na ulazu u selu, sa desne strane stoji umrlica. Vlasnica – Mileva Janković umrla je prošlog leta u 84. godini. Na tremu ispred zaključanih vrata spava mačka koja je očigledno nadživela svoju vlasnicu i kao da se nada njenom povratu. U tarabu je udenut i račun za struju koji izgleda nema ko da plati.

Nastavljam dalje kroz selo, sa leve strane druma, putokaz upućuje na čuveni “Perkov salaš”. Nadimak jednog od predaka porodice Ivanić postao je naziv za ovaj salaš. Tu je i velika zbirka starina od kojih su jarmovi, taljige, plugovi kao i razboji za tkanje drveni kreveti i madraci, ogledala i ručno rađena posteljina stara oko dva veka daju posebnu lepotu ovom salašu. Većinu ljudi ovde privlači odlična domaća sremačka kuhinja, na jelovniku su najčešće pileći ili juneći paprikaš s domaćim mešanim rezancima, paradajz čorba s tikvicama, supa, štrudla s makom ili orasima, domaća rakija, vino i prirodni sokovi. A od slatkiša tu su starinski kolači i slatke pite, ali i pekmez od šljiva, drenjina ili šipaka, slatko od lubenice, kupina, šumskih jagoda. Umesto industrijskih likera, toče se rakija višnjevača i orahovača.

Zainteresovani posetioci mogu da nauče kako se prave domaći džemovi, slatko i sokovi, ali i da pođu u šetnju okolnim predelima, sakupljaju lekovito bilje. Radnim danima salaš je otvoren za grupne posete, a vikedom za grupne posete i individualne posetioce.

Prolazim pored nekoliko sačuvanih autentičnih sremačkih kuća sa originalnim prozorima. To je, na žalost, postala prava retkost posebno od kada je državala vlasnicima ponudila subvencije za zamenu stolarije pa je većina objekata koji nisu pod zaštitom države (ali i nemalo njih koji jesu) ostala bez originalnih prozora. Za zadnje strane jedne gazdaške kuće video sam ogromno dvorište puno domaćih životinja, bala slame, poljoprivrednih mašina, jednom reči – života. Scena takođe veoma retka u današnje vreme u ovim krajevima.

U centru Neradina, sa leve strane jednospratna zgrada škole koja je nekada bila puna đaka što, na žalost više nije slučaj. Na fasadi tabla u spomen meštana stradalih u NOB-u, nezaobilazni detalj iz svih sremskih sela.

Prema popisu iz 2011. u selu je bilo 475 stanovnika. Prema popisu iz 1991. bilo je 625 stanovnika, 1953. čak 1.071 žitelj a meštani tvrde da ih trenutno “na spavanju” nema više od 300. Videćemo tačne rezultate ovogodišnje popisa ali je tužna istina da je selo na padinama Fruške gore u jednom od najlepših delova Srema, na pola sata od Novog Sada i 45 minuta od Beograda – za 70 godina izgubilo 70% svojih stanovnika i nalazi se pred nestajanjem.

Selo se pominje prvi put 1247. Godine 1727. Marija, kćerka Hadži Komnena Georgijevića je u Budimu zvanično pismom na nemačkom jeziku tražila od države “milost za sebe i svoju porodicu”. Pozivala se ona na su njeni preci kao i otac, bili zaslužni za Austriju. Carevi, Ferdinad Treći a kasnije i Leopold Prvi su im dali plemstvo i posede u Sremu, među kojima i spahiluk Neradin.
Neradin se nalazi u dolini Neradinskog potoka, izvorisnog kraka potoka Kalinjak.

U Krušedolskom pomeniku zabeleženo je kao Meradin. Tu piše i da je 1702. imalo 24 doma, a 1734. već 82 doma. Kuga poznata kao “iriska” nije zaobišla ni ovo naselje. Od ukupnog broja žitelja iz 1795. kojih je bilo 968, obolelo je od ove bolesti više od polovine stanovništva, odnosno 562, a umrlo 425 lica.

Prva škola je podignuta je 1799. zahvaljujuci pomoći Crkvene opštine Neradin. Nova škola sagradjena je 1873. godine uz pomoć meštana i budžeta opštine. Bila je jedna od retkih u Sremu koja je imala svoju biblioteku.

Selom Neradin su tokom 18-19. veka (od 1691) gospodarili kaluđeri manastira Grgetega. Tu se na mestu zvanom “Grabovac” nalazio njihov “majdan krečnog kamena”, iz kojeg se crpeo i prodavao kvalitetan kreč. Svake godine duhovnici su izdavali manastirsku krčmu i zemlju u arendu. Prihod od Neradina i pustare Bankovci iznosio je 5.000 forinti godišnje. Prema istorijskim spisima 1831. “jednu srpsku poučnu knjigu” kupili su brojni pismeni ugledni meštani: pop Vasilije Popadić, knez neradinski Evtimije Bizumić, učitelj Petar Petrović, arendator Nikolaj Dimitrijević, crkveni tutor Nestor Kunić, crkveni pojac Aksentije Stojanović, advokat i kurator manastirskog dobra u Neradinu Jovan Popovski, te tri zemljedelca Jovan Jovanović, Gavril Jevtić i Grigorije Živković “za njihovu decu”.
Preko puta škole nalazi se Crkva Svetog Nikole, jedna od najstarijih u Vojvodini, sagrađena još 1732. Zatičem majstore koji rade na eksterijeru crkve. Goran Savković, vlasnik firme koja radi na sanaciji crkve a specijalizovala se za konzervatorske radove na objektima kulturne baštine, posebno sakrale, pokazuje mi kako je crkva bila zapuštena pre početka radova. U dvorištu nadrealna scena – vreme je u ovom selu stalo, ali bukvano – sat sa tornja je skinut i stoji naslonjen na drvo.

Oltarsku pregradu ranobaroknog stila rezbario je nepoznati majstor druge polovine 18. veka. Ikone se pripisuju novosadskom slikaru Vasiliju Ostojiću i njegovom pomoćniku Jovanu Popoviću, a natpisom su datovane u 1760. Ukoliko su autori ikona zaista Ostojić i Popović, to bi značilo da je neradinski ikonostas nastao u ranom periodu njihove karijere. Ostojić je prihvatio stil svog ukrajinskog učitelja Jova Vasilijeviča i do kraja života se držao svojih umetničkih veza sa tradicijom ranobarokne epohe, što je naručiocima njegovih radova potpuno odgovaralo, sudeći po popularnosti koju je imao i imetku koje je stekao.

Na arhijerejskom tronu nalazi se ikona Hrista. Nekoliko celivajućih prazničnih ikona malog formata radio je majstor Jefrem Isailović 1778. Zidne slike nepoznatog autora predstavljaju biblijske svete ličnosti i događaje kao i srpske svetitelje.

Nastavljam ka Grgetegu. Primećujem nekoliko – lepim drvenim ogradama ukrašenih bunara – danas sasvim napuštenih i obraslih u korov. Pored jednog od njih drvo sa šarenom dečijom ljuljaškom – znak da su rode možda ipak rešile da se vrate u ovom selo.

Sremac koji je “ošišao svet”

Pronalazač koji je prvi izumeo ručnu mašinicu za šišanje, popularnu nularicu zvao se Nikola Bizumić (1823−1906) i rođen je u Neradinu u siromašnoj porodici. Berberski zanat učio je u Irigu i Rumi. Šišajući mušterije makazama, došao je na ideju da konstruiše mašinu koja bi ubrzala postupak prilikom šišanja. Kod svog majstora nije naišao na razumevanje, pa ga je napustio i prešao u Rumu, gde je 1836. položio ispit za kalfu. Ni tu nije uspeo da pribavi 100 forinti da bi napravio i patentirao svoju zamisao. Gotovo praznog novčanika, napustio je zavičaj 1855. i otišao u London, gde je našao finansijere za svoj izum koji je ubrzo počeo da se proizvodi i izvozi.

Englezi su odmah prepoznali moguću korist od njegove mašinice, koju su i ostvarili. Za samo deset godina cela Evropa šišala se njom. Uspeh je bio ogroman, Bizumić je čak dobio i prestižnu titulu “Ser” a kako bi lakše uspeo u svetu biznisa, uzeo je tipično englesko ime – Džon Smit. Umro je 1906. godine kao veoma bogat čovek. Nakon smrti njegova imovina procenjena je na 22 miliona funti. U priči o njegovom izumu može da se ode i korak dalje, jer su na osnovu njegove mašinice za šišanje kasnije napravljeni dodaci za kombajne, kosilice koje rade na istom principu.

Imajući u vidu da se Bizumić nije ženio niti imao dece, pitanje nasleđa ostalo je nerazjašnjeno. Cela priča nosi dozu misterije, a čak ima i elemenata zavere. U Neradinu, rodnom selu Nikole Bizumića i danas postoji priča da Engleska neće da isplati novac naslednicima i da se radi o sumi od nekoliko stotina miliona funti.