Fabrički muzej u ostacima nekadašnje “Goše” i izložba “Muzika prijateljevih koraka” u Narodnom muzeju u Smederevskoj Palanci svedoče o vremenima kada je naša veza sa Evropom bila ako ne bliža a ono svakako iskrenija nego danas
Jun je 1926, nepunih osam godina od kraja Velikog rata u kojem su se Srbi i Francuzi borili rame uz rame jedni sa drugima. Voz sa 286 gostiju iz Grenobla, Liona i Šamberija uputio se ka Istoku u posetu prijateljima u dalekoj Palanci u Kraljevini Slovenaca, Hrvata i Srba.
U vagonima voza u najvećem broju bili su članovi horova „Orfeon“ iz Grenobla i „Harmonija“ iz Liona, te nekoliko članova Opere Komik iz Pariza. Delegaciju su predvodili politički predstavnici oblasti Rona-Alpi: gradonačelnici tri grada i predstavnici Narodne skupštine i Vlade Republike Francuske.
Domaćini su bili Društvo prijatelja Francuske, Kolo Srpskih sestara, horovi „Obilić“ i „Stanković“… Na političkom nivou francusku delegaciju su dočekali predsednik Suda Opštine beogradske Miloš Bobić, predsednik Narodne skupštine Kraljevine SHS Marko Trifković, te članovi Vlade i, preko predstavnika, kralj Aleksandar Karađorđević.
Izložba o ovom događaju otvorena nedavno u Narodnom muzeju u Smederevskoj Palanci svedoči o jednom vremenu kada su naše kulturne, privredne i političke veze sa Evropom bile ako ne jače a ono svakako iskrenije nego što se to danas čini.
Dok od njegove kancelarije pešačimo ka Narodnom muzeju, Nikola Vučen, mladi predsednik opštine Smederevska Palanka javlja se sugrađanima na ulici, čini se da je veoma popularan. Planira organizaciju posete ambasadora Francuske i obnavljanje bratskih veza sa Grenoblom.
Kustos i autor izložbe etnolog i antropolog Petar Dekić govori nam o narodnom raspoloženju povodom dolaska francuske delegacije: na svečano ukrašenim ulicama Beograda dočekale hiljade ljudi.
“Gde god da su se upućivali, oni su, kao se kaže ondašnjim rečnikom „manifestovali“ hodali u povorci noseći zastave a muzika (Orkestar Kraljeve garde) ih je predvodio dok su brojni građani Beograda i Palanke ‘sa poštovanjem i radošću’, kako je pisala tadašnja štampa, pratili prolaske. Intoniranje državnih himni, svečani govori francuskih i srpskih političara i muzika bili su obavezni sadržaji svakog dešavanja!”, priča Dekić.
Autor izložbe objašnjava da je Francuzima ponuđen izbor od 35 mesta u Srbiji. Nema pouzdanih podataka zasto su odabralu Palanku a veruje se da je presudilo nekoliko faktora: blizina Beogradu i mogucnost putovanja vozom, rustični ambijent a svakako je moralo biti važno i to što je u Palanci bila francuska fabrika “Jasenica”.
Neposredna svedočanstva koja su ostala iza ove posete su „Knjiga uspomena na posetu dragih prijatelja iz Francuske“ (zbirka više od 50 novinskih članaka sa prostora Kraljevine SHS koji prate putovanje i događaje iz sata u sat i od događaja do događaja) i knjiga „Iz Grenobla u Srbiju sa gradskim Orfeonom iz Grenobla“ Ogista Bovreja. Tu su i fotografije iz privatnog vlasništva i arhiva koje neposredno svedoče o događanjima i njihovoj predistoriji.
Osim originalnih svedočanstava, tu su i fotografije na dvojezičnim srpsko – francuskim panoima kao i interaktivna sredstva poput QR kodova sa vezama na određene zvučne i muzičke zapise, te video-radove koji na još bolji način oslikavaju sam događaj i atmosferu tog vremena.
6. juna u prepodnevnim časovima gostima je priređena vožnja Savom i Dunavom na Brodu „Sveti Nikola“ a nakon govora i ručka svi su plesali “moderne okretne igre”. Tramvajima su, nakon ovoga Francuci u pratnji svojih domaćina otišli u obilazak Košutnjaka i Topčidera, gde su na stadionu Soko priredili koncert za široku publiku.
U 20 časova za njih je priređen koncert u Narodnom pozorištu gde su izvedeni deo Hristićeve opere „Suton“ a balet je izveo „Žizelu“.
Sutradan voz iz Beograda kreće na drugu stanicu njihove posete. Ovako to opisuje novinar „Novosti“: “U Palanci apoteoza. Cela varoš, seljaci i seljanke iz okolnih sela, u živopisnoj narodnoj nošnji, zvanično i nezvanično, staro i mlado, veliko i malo, muško i žensko, sve se to sleglo na stanicu. Prizor je bio veličanstven. Uz frenetične i oduševljene uzvike ‘Vive la France!’ voz ulazi u stanicu. Odjednom tišina. Gospodin Aćim Banković, inžinjer agronomije, probranim rečima želi gostima dobrodošlicu: ‘Vi ste u sredini, koja vas odavno poznaje. Iz tegobnih dana strašne 1915. god. Tada ste nam pružili ruku, izbavili nas iz bede. Vama dugujemo našu slobodu. Danas je najsvečaniji dan u našem životu. Danas smo u mogućnosti da Vam pokažemo koliko silno naše srce bije za Francuskom. Zanatlija je ostavio svoj posao, seljak je za trenutak ostavio svoj plug, da Vam ovde otvori svoje srce, svoju dušu, kao što ste Vi to nama učinili u najcrnjim našim danima!'”
Najdirljiviji momenat je bio, kada je mala Ljubica Hajdukovićeva, učenica petog razreda gimnazije, u originalnom nacionalnom kostimu poželela gostima dobrodošlicu na francuskom jezi ku. Ona je u glavnom rekla: „Mi nemamo palata i parkova, ali imamo srce koje će trajno kucati za našu milu i slatku Francusku.“
Prostor iza stanice bio je posut cvećem. Prolazilo se kroz špalir devojaka i muškaraca, odevenim u svečanom narodnom ruhu. Povorka se otegla u beskraj. Sa balkona kuća bacalo cveće, slali se poljupci…
U dva popodne bio je priređen gostima veliki banket u Palanačkom kiseljaku. Bilo je oko 500 zvanica. “Opština se pobrinula da niko – izuzev novinara – ne ostane gladan i žedan. Jaganjci i prasići okretali su se na ražnjevima. Pivo se točilo kao o izborima. A da bi sve funkcionisalo kao što treba, vojska služila. Najinteresantniji momenat je bio, kad su se uparadila 72 vojnika sa istim tolikim brojem tepsija gibanica. I sve po vojničkim propisima, defidovali su sa gibanicama u korak. Njihov dolazak izazvao je burno pljeskanje i veseli Francuzi dovikivali su: ‘Živela gibanica!’ Raspoloženje je bilo divno. A za vreme jela, lepim arijama je muzika uveseljavala goste! Posle ručka bezbroj govora. A nestrpljiv narod jedva čeka kolo da zaigra. Najzad, dolazi i taj trenutak. Zagrljeni, izmešani Francuzi i Srpkinje, Srbi i Francuskinje, huskali su, da se zemlja pod njima tresla!”, pisale su “Novosti”.
Kao uspomena na ovo bratimljenje, jedna od glavnih ulica u Smederevskoj Palanci dobila je ime Francuska. Zanimljivo je da se u Francuskoj 7 nalazi prelepa vila, slična onoj na identičnoj adresi u Beogradu.
U Grenoblu Srbija i Jugoslavija su dobile čak tri ulice: to su Palanačka, Beogradska i Jugoslovenska koje se i danas tako zovu.
Posle izložbe u Narodnom muzeju odlazimo u kompleks nekadašnjeg industrijskog kompleksa “Goša”. Od nekadašnjeg giganta koji je zapošljavao 12.000 ljudi ostala je samo “Goša FOM” deo koncerna koji su privatizovali bivši menadžeri fabrike i u kojem sada radi 700 ljudi. Rade širom sveta od Kostolca do Sibira.Zahvalj
ujući njima je preživeo i fabrički muzej kojeg smo posetili i za čije postojanje malo ko u Srbiji uopšte i zna.
Akcionarsko društvo “Jasenica”, od kog je počela priča o Goši i industrijalizaciji Smederevske Palanke, nazvano je po imenu reke koja ovuda protiče. Osnovano je 1923. francusko-srpskim kapitalom. Fabrika je ime “Goša” dobila 1950. po partizanskom heroju iz ovih krajeva, Dragoslavu Đorđeviću Goši. Vagoni, autobusi, priključna vozila, elektrooprema, konstrukcije za mostove – samo su neki od proizvoda koji su izlazili iz hala koje danas stoje prazne.
Majstori Goše su oduvek važili za vrhunske, a ovde se priča da je među njima bio i Josip Broz Tito. Pisani tragovi za ovu legendu, nastalu verovatno na osnovu Titove autobiografije i govora koje je držao tokom tri posete Goši, ne postoje. Ipak, u Palanci se veruje da je baš tu krajem 1926. i 1927. Tito živeo i radio u “Jasenici”. Razgledamo stare fotografije iz fabričkih hala, prizore radničkih uranaka, makete vozova, vagona i tramvaja, akcijske papire iz vremena kada su Francuzi gazdovali fabrikom…
Pridružuje nam se žena koja je decenijama radila kao kustos fabričkoj muzeja u “Goši” koja se zvanično prigodno zvala Spomen-radionica “Josip Broz Tito”. Pitam je – kako je raspad počeo, odmahuje rukom i kaže: “Znali smo da neće biti dobro kada su posle 2000. došli Mlađanovi ljudi sa onim likovima iz revizorskih kuća u skupim odelima sa laptopovima u rukama i po dve strane reči u svakoj rečenici!” Završni udarac “Goši” je zadao Slovak Ivan Hemšild čija je firma „Žos Trnava” preko noći prodala kompaniju kiparskoj kompaniji „Lisnart holdings limited” posle čega su ostale samo ljušture nekadašnjih fabričkih hala između kojih se danas može sresti tek po neki pas lutalica.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
