Ovdašnja “Voda besmrtnosti” učinila je da 1953. Chaltubo postao važno banjsko lečilište a iste godine ga je posetio i Staljin lično. U to vreme izgrađeno je 19 sanatorija i pansiona, devet kupališta, odmaralište… Posle raspada SSSR-a većinu ovih objekata je napuštena obrasla u bršljan i rastinje a u nekima žive izbeglice iz Abhazije
Još je bila noć kada smo sleteli na aerodrom u Tbilisiju, glavnom gradu Gruzije i sat vremena kasnije ušli u lobi hotela “Stamba” (“Štampa”) koji se nalazi u nekadašnjoj zgradi štamparije iz sovjetskog perioda. Ovo je jedan od projekata Adjara Group, kompanije koja ne gradi ništa novo nego isključivo radi adaptacije prostora industrijske i kulturne baštine. Odmah sam pomislio kako bi takav građevinski preduzetnik bio neophodan Srbiji u kojoj se samo ruši i zida novo. Ovde su sačuvane nekadašnje električne instalacije, trake koje nose odštampane novine, liftovi i dalje izgledaju kao fabrički, a reč je o luksuznom hotelu sa cenama od preko 300 eura po dvokrevetnoj sobi za noć. Hotel ima svoju “vertikalnu baštu”, sve je posvećeno održivosti sa jedne i “medijskoj” temi sa druge – svaka soba ima gramofon i kolekciju vinila, svuda su knjige, magazini i ploče.
Prvi dan boravka u Gruziji posvetili smo razgledanju Nacionalnog muzeja. Krećemo od poslednjeg sprata na kojem se nalazi nešto što se zove Muzej sovjetske okupacije i govori o teroru nad gruzijskim sveštenicima, intelektualcima i ostalima za vreme SSSR-a posebno u vreme dok je na njegovom čelu bio Gruzijac – Staljin, koji je, kažu domaćini, bio dvostruko suroviji prema njima da mu se nebi prigovaralo kako je popustljiv prema svojima. Poslednji eksponat je mapa sa označenim gruzijskim teritorijama koje su danas okupirane od strane Rusije.
Gruzini nemaju iskustvo sa nacističkom okupacijom jer je grad Vladikavkaz sa druge strane Kavkaza – najdalja tačka do koje je Hitler došao u bezuspešnom pokušaju da zauzme naftna polja u okolini Bakua u susednom Azerbejdžanu.
Zbog toga je za njih, za razliku od nekih drugih bivših sovjetskih republika koje su bile tri godine pod Nemcima (Ukrajina, Belorusija, Estonija, Letonija, Litvanija i deo Rusije) – komunistički režim najveća trauma 20. veka. Tako bar kažu.
Gruzijci sa pravom sebe zovu “najstarijim Evropljanima” jer su upravo ovde, na lokalitetu Dmanisi pronađeni ostaci prvog “belog čoveka” – stari 1.6 miliona godina pa se iz tog razloga “bela rasa” često zove i “kavkaska” (Caucasian). Istraživanja na ovom lokalitetu su počela 1936. i traju do danas a Nacionalnom muzeju Gruzije nalazi se veliki broj lobanja praistorijskih ljudi.
Čuli ste za legendu o “zlatnom runu”. E, pa ona ima veze sa Gruzijom a i većina zlatnih eksponata izloženih u Nacionalnom muzeju – upravo je iz tog perioda.
Atamant, kralj grada Orhomena u Beotiji, regiji na jugoistoku Grčke, uzeo je za svoju prvu ženu boginju oblaka Nefelu s kojom je imao dvoje dece, sina Friksa i ćerku Helu.
Atamant je ostavio Nefelu i oženio se Kadmovom kćeri Inom. Ino je bila ljubomorna na muževljevu decu iz prvog braka pa je smislila kako da ih ubije.
Prema nekim verzijama, uverila je Atamanta da žrtvuje Friksa jer je to bio jedini način da zaustavi glad u Orhomenu. Nefela, ili njezin duh, ukazao se deci zajedno s krilatim ovnom čije je runo bilo svo od zlata. Na ovnu su deca pobegla preko mora, ali je Hela pala i utopila se u prolazu koji je nazvan po njoj, Helespont. Ovan je odveo Friksa u sigurnost Kolhide (današnja Gruzija) na udaljenoj (istočnoj) obali Euksinskog (Crnog) mora.
Friks je tada žrtvovao ovna i obesio je njegovo zlatno runo na stablo hrasta u lugu posvećenom Aresu gde ga je čuvao zmaj. Tu je runo ostalo sve dok ga Jazon nije uzeo. Ovan je tada postao istoimeno sazvežđe na nebu.
Sutradan napuštamo Tbilisi i idemo na sever u pravcu Kutaisija, drugog po veličini grada u zemlji.
Na izlazu iz prestonice nalazi se katedrala Svetichoveli u mestu Mcheta i prema predanju u njoj je ukopan pokrov Isusa Hrista a ovde su sahranjeni i brojni gruzijski kraljevi. Sahranjivanje članova kraljevske porodice u katedrali je nastavljeno i u 19. i 20. veku nakon što je Gruzija 1801. ušla u sastav Ruskog carstva.
Rusko carstvopriznalo je porodici Bagration status plemića i oni su nastavili da žive u Gruziji sve do Oktobarske revolucije 1917. kada ih je većina izbegla u Zapadnu Evropu, najviše u Španiju.
Pre 10 godina u Beogradu je bio princ David Bagration-Muhranski Batonišvili, naslednik kraljevske loze Bagration koja je Gruzijom vladala od 9. veka sve do ranog 19. veka. Tada se se susreo sa tadašnjim srpskim patrijarhom Irinejom i obišao, kako je rekao, veliki broj svetinja.
Princ David je poglavar najstarije pravoslavne kraljevske dinastije na svetu, pošto je nakon usvajanja hrišćanstva 327. Gruzija (posle Jermenije) postala druga zemlja na svetu koja je ovoj religiji dala državni status.
Mcheta je bila prestonica gruzijske kraljevine Iverije od III do V veka. Ovde su Gruzini 317. prihvatili hrišćanstvo, tako da je i danas tu sedište gruzijske pravoslavne crkve.
U Mcheti su i najznačajniji gruzijski hrišćanski arhitektonski spomenici katedralna crkva Svetichoveli (gde su sahranjivani gruzijski kraljevi) i manastir Džvari (11. vek). Pored navedenih u Mcheti se nalaze i tvrđava Armazcihe (III vek pre Hrista), Armazcihe akropolj (s kraja I milenijuma p. n. ere), ostaci kraljevske palate (od I do III veka n. e.), grobnica (I vek n. e.) nedaleko od grada, crkvica iz IV veka, manastir Samtavro (XI vek), tvrđava Bebris Cihe (XIV vek). Grad je danas sedište oblasti Mcheta-Mtijaneti.
Bio sam ovde sa Žikom i Raletom u avgustu 2017. kada smo probali kafu u vrelom pesku (turska kafa kuvana u vrelom pesku). Sada smo bili u 8.30 ujutro pa sem čipovanih pasa lutalica jedva da je nekoga bilo na ulicama.
Lokalni čobani sa stadom ovaca su nas usporili na ulazu u grad Zemo Alvani, u centru mesta se nalazi spomenik poginulima 1941-1945. kao i zanimljivo oslikana čekaonica lokalnog busa…
U ovom gradiću posetili smo lokalni muzej i radionicu za izradu narodnih rukotvorina. Socijalizam i tranzicija su u unutrašnjosti zemlje ostavili slične tragove kao i kod nas na Balkanu. Sa druge strane, privatne vinarije i hoteli izgledaju kao u zapadnoevropskim zemljama.
Idemo dalje na severi i stižemo u Čuburkhinji – “administrativni prelaz” između Gruzije i njene otcepljene pokrajine Abhazije. Njihovo Jarinje. Starice u crnini vuku kese, policajac opominje da ne fotkamo.
Abhazija je proglasila svoju nezavisnost od Gruzije nakon rata vođenog 1992. – 1993. Do danas su je kao nezavisnu Republiku Abhaziju priznale Rusija, Nikaragva, Venezuela i Nauru, te Južna Osetija i Pridnjestrovlje.
Međunarodne organizacije kao što su UN, Evropska komisija, OEBS, NATO, Svetska trgovinska organizacija, Veće Evrope i većina suverenih država priznaje Abhaziju kao deo Gruzije.
Stižemo u Kutaisti i prvo što smo ugledali je ogromna savremena zgrada Parlamenta Gruzije koja je danas napuštena. Predsednik Sakašvili je 2012. u želji da decentralizuje vlast u zemlji premestio najvišu zakonodavnu vlast iz prestonice Tbilisija u drugi po veličini grad u Gruziji. Spektakularnu zgradu Parlamenta je dizajnirao španski arhitekta Alberto Domingo iz Valensije pa je uočljiv uticaj Kalatrave.
Nakon pada Sakašvilija, vlasti su procenile da su troškovi prevoza i boravka poslanika u Kutaistiju preveliki a još uvek nema autoputa između Tbilisija i tog grada – pa su 2019. vratili Parlament nazad u prestonicu.
Prometejeva nalazi se nedaleko od Kutaisija, drugog po veličini grada u Gruziji. Ova 1.6 kilometara duga spilja otkrivena je 1984. Pred raspad SSSR-a 1989. otvorena je za posetioce ali je godinu dana kasnije zatvorena zbog nedostatka sredstava u nezavisnoj Gruziji. Do 2007. kada je ponovo otvorena – pećinu je od vandala i uništenja čuvala grupa meštana. Umetnik David Monavaradisašvili napravio je skulpturu jednog od meštana Giorgia Tkabladzea i njegovog psa koji su 17 godina brinuli o pećini.
Godine 2010. spilju je posetio tadašnji gruzijski predsednik Mihail Sakašvil. Ime Prometejeva pećina odabrao je predsednik lično jer postoji verovanje da je mitološki junak Prometej okovan negde u okolnim planinama. Prema predanju, Prometej je uspeo da razbesni Zevsa tako što je ukrao vatru bogova koju je nameravao da iskoristi za stvaranje čoveka i zbog odbijanja da kaže Zevsu koje njegovo dete će ga svrgnuti. Zevs je zbog toga naredno svojim slugama da odvedu Prometeja na Kavkaz gde će ga vezati za stene i ostaviti džinovskim pticama da mu kljucaju jetru.
Katedrala Bagrati (gruzijski: Bagratis tadzari, što znači “Katedrala smrti Bogorodice”) sagrađena je u 11. veku. Katedrala se smatra remek-delom srednjovjekovne iberijske arhitekture, zbog čega je, zajedno s obližnjim samostanom Gelati, upisana na UNESCO-v popis mesta svetske baštine u 1994.
Nalazi se na vrhu brda koje dominira središtem Kutisija. Izgrađena je za vreme vladavine Bagrata III (975-1014), osnivača Bagratijske dinastije, oko 1003. (prema natpisu na severnom zidu), po kojemu je dobila ime.
Nedaleko od crkve, na severozapadnom uglu kompleksa, u 11. veku za vreme vladavine Davida Graditelja (1073– 1125), ujedinitelja Gruzije, je podignut i trospratni odvojeni zvonik za koji se veruje da je bio i biskupska rezidencija. Crkva je dugo služila kao versko središte gruzijskog kraljevstva, ali i simbol ujedinjenja Gruzijaca.
1691. uništena je u eksploziji kada su Osmanlije izvršile invaziju na gruzijsko Kraljevstvo Imereti. Od tada je katedrala bila bez kupole i svoda. Njeni raskošno ukrašeni kapiteli i delovi stupova i svodova bili su razasuti po unutrašnjosti.
Njena obnova je počela još 1952. ali još uvek traje i bilo je zamerki na nedoslednost izvornoj arhitekturi. Od 2001. katedrala je vraćena gruzijskoj Crkvi i u njoj se povremeno održavaju verske službe.
“Voda besmrtnosti” u gruzijskom gradiću Chaltubu nedaleko od Kutaisija bila je poznate već u 7. veku od kada datiraju najstariji istorijski zapisi. Od 18. veka nekoliko je stranih istraživača izvestilo je o lekovitosti ovih izvora: Berlinsko društvo prijatelja prirodnih nauka (1782); J. Klaproth (1815); A. Jolenberg (1897). Do 1920, nakon što je hemijskom analizom otkrivena jedinstvenost vode, Chaltubo je službeno proglašen lečilištem a status grada je dobio 1953.
1920. cela teritorija Chaltubo je postala državno vlasništvo i dobila je funkciju banjskog odmarališta. Izgradnja hotela i banja započela je 1926.
1950-1951, arhitekti I. Zališvili i V. Kedia pripremili su projektni plan grada u kojem sanatoriji čine krug oko parka, rekreacijskih i banjskih objekata. Crno-bele fotografije su iz lokalnog muzeja i prikazuju uživanje komunističke elite SSSR-a tokom četrdesetih i pedesetih.
1953. Chaltubo je postao važno banjsko lečilište a iste godine ga je posetio i Staljin lično. U to vreme izgrađeno je 19 sanatorija i pansiona, devet kupališta, odmaralište… Zanimljivo je da su objekti građeni u stilovima koji nisu bili karakteristični za sovjestku socrealističku arhitekturu – ovde vidimo sve od klasicizma, preko secesije do moderne, samo ne brutalizam kakav odlikuje recimo, betonski hotel “Thermal” sagrađen 1969. u piktoresknim Karlovim Varima.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza, broj posetitelja Chaltuba se smanjio na par stotina posetioca godišnje. Od 1993. mnogi sanatorijumski kompleksi bili su posvećeni smeštaju oko 9.000 izbeglica, prvenstveno žena i dece, raseljenih iz svojih domova zbog sukoba u obližnjoj Abhaziji. Mnogi luksuzni hoteli su zaključani i zapušteni, dok su neki potpuno poharani o čemu je reportažu objavio i “Conde Nast Traveler”. Proteklih 10 godina počelo je sređivanje hotela i “Tskaltubo Spa Resort” iz 1947. u kojem je 1953. spavao Staljin – danas je potpuno renoviran. Ovaj hotel izgleda kao da ga je sredinom 19. veka gradio ruski car Aleksandar II a u njemu spavao njegov unuk Nikolaj II, poslednji ruski car. A izgrađen je 1947. i u njemu je spavao Staljin. Pre samo 20 godina bio je zaključan i zapušten. Danas je sređen i prima goste. Na recepciji nemaju nikakav prospekt ali booking.com kaže da bi vas da ste se večeras čekirali jednokrevetna soba ovde koštala 59 eura, dvokrevetna 70, trokrevetna 96 i četvorokrevrtna 123 eura. Predsedničkog apartmana u ponudi nema, takav tip gostiju se očigledno ne očekuje. Hotel ima dva bazena i spa centar.
Pri povratku u Tbilisi obilazimo Signahi, grad na steni u istočnoj Gruziji podigao je 1762. kralj Erakle II – da bi se tu iza visokih zidina sklonilo 100 porodica iz okolnih sela koja su stalno bila pod napadima Persije sa Juga i plemena iz Dagestana sa Severa. 1801. zajedno sa ostatkom Gruzije grad je postao deo Ruskog carstva. Od 1975. je pod posebnom zaštitom države, a nakon raspada SSSR-a nezavisnoa Gruzija ulaže velike napore da ga pretvori u atraktivnu turističku destinaciju.
Nedaleko od grada nalazi se Manastir Sv. Nine, 15-godišnje devojčice koja je u 4. veku donela hrišćanstvo u Gruziju. Svetica je ovde i sahranjena a mi smo morali da sačekamo pola sata da kaluđerice operu kameni pod hrama od ranijih posetilaca kako bi mogli da uđemo, vidimo raskošni ikonostas, grob Sv. Nine i kupimo po ikonu.
Stižemo nazad u Tbilisi i popodne provodimo obilazeći vinarije i restorane ovog sjajnog grada do kojeg će uskoro biti otvorena direktna avionska linija iz Beograda pa će biti mnogo jednostavnije uveriti se u sve prirodne lepote i bisere kulturne i gastronomske baštine Gruzije.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
