Deset godina od revolucije na Trgu Tahrir kojom se Egipat priključio buđenju Arapskog proleća, pandemija koronavirusa kao da je zaledila zemlju koja je krenula putem ubrzanog razvoja. U 2021. očekuju povratak turista i konačno otvaranje Velikog egipatskog muzeja, najvećeg te vrste na svetu koji je koštao čak 795 miliona dolara
Žan je Kopt, egipatski hrišćanin i nestrpljivo me požuruje i odvraća od daljeg lutanja među fascinantnim porodičnim grobnicama i kapelama na pravoslavnom groblju pored Crkve Svetog Đorđa u Kairu. Govori sedam jezika, između ostalog i srpski, sve ih je naučio vodeći turiste proteklih desetak godina po egipatskom glavnom gradu. Kaže mi da je „bolje nakon revolucije“ ali je plata i dalje mala, u proseku oko 150 dolara mesečno.
Koptsko groblje sa natpisima na grčkom, arapskom, koptskom i francuskom – prava je oaza u centru grada, sakrivena visokim zidovima od nepodnošljive kairske gradske vreve. Odmah do njega je i pećina u kojoj su Isus i Bogorodica prema predanju proveli tri meseca tokom svog izgnanstva u Egiptu. Na njoj je podignuta Crkva Sergija i Vakha, poznata i kao Abu Serga.
Sergije i Vakh (takođe Sarkis i Bahus, lat. Sergius et Bacchus) bili su rimski vojnici 4. veka koji su bili poštovani kao mučenici i sveti ratnici od strane hrišćanskih crkava. Prema njihovoj hagiografiji, oni su bili oficiri u vojsci cara Galerija i bili su na visokim položajima zbog svoje službe caru sve dok nisu otkrili da su u tajnosti bili hrišćani. Vakh preminuo za vreme mučenja, a Sergije je na kraju pogubljen odsecanjem glave.
Pored ove dve – posebno me intrigira Bogorodičina crkva iz 4. veka. U njenom holu su fotografije patrijarha Koptske pravoslavne patrijaršije Aleksandrije, raznobojne figure koje predstavljaju scenu Hristovog rođena u Vitlejemskoj štali i Kancelarija Patrijahra kroz čija otvorena vrata se vidi u zapadnjačkom maniru okićena jelka i sto za kojim sedi sekretar Patrijaršije koji nas uz osmeh pozdravlja. Žan kaže da je nakon svih previranja tokom Arapskog proleća i napada na koptske svetinje – položaj pravoslavaca u Egiptu danas sasvim dobar.
Crkva Svetog Đorđa ima i pećinu u porumu sa desetinama ikona na kojima se prikazuje ovaj svetac u karakterističnoj pozi na konju dok probada aždahu. U predvoju – na zidovima kamene ploče sa natpisima, uglavnom na arapskom, na kojima se hrišćani ali i muslimani zahvaljuju svecu zbog čudotvornih ozdravljenja koja su se desila nakon posete ovoj crkvi.
“STARI KAIRO JE NEMOGUĆE POPRAVITI”
Polusatna vožnja brodicom po glatkoj površini Nila tek da se uverim šta je sve izgrađeno na njegovim obalama u glavnom gradu Egipta od kako sam ove poslednji put bio 2010, pola godine pred revoluciju. Dominiraju betonske zgrade poznatih hotela koje su obali proteklih decenija oduzele autentičnost i da nije jedne od palata kralja Faruka i još svega nekoliko građevina starijih od 40 godina, ovo bi mogla da bude bilo koja reka u nekom megapolisu Azije ili Afrike.
Pomenuti kralj Faruk I svrgnut je u revoluciji 1952. posle čega je pobegao iz zemlje. Živeo je u egzilu u Maroku, Rimu, na Kapriju i na Francuskoj rivijeri. Umro je u 1965. u 45. godini u restoranu u Rimu, nakon obilnog obroka. Pola veka kasnije njegovu vilu na Francuskoj rivijeri kupio čuveni „srpski kralj šerpi i lonaca“ Filip Cepter. Posle kralja Faruka formalno je Egiptom vladao njegov jednogodišnji sin Fuad II, koji je takođe sa ocem i porodicom bio u egziju.
Godinu dana kasnije proglašena je republika i na vlast je došao general Muhamad Nagib a još godinu kasnije i Gamal Abdel Naser zbog čijeg prijateljstva sa Titom i danas ljudi iz država nastalih raspadom Jugoslavije u Egiptu uživaju neku vrstu „posebnog tretmana“.
Široki, savremeni auto-put sa po četiri trake u oba pravca pred ulazak u egiparski glavni grad iz pravca Hurgade, kilometrima nas vodi uz visoki betonski zid sa kapijama poput onih iz futurističkih filmova ali i osmatračnicama koje izgedaju kao da ih je Tramp gradio da meksičkoj granici, da ne idemo dalje u istoriju.
„To je Novi Kairo! Tu će da žive bogataši. Zid je tu da razdvoji sirotinju od bogatih!“ priča nam vozač i pojašnjava da je na hiljade stanova ovde sagrađeno ali nijedan još nije useljen; da će se tu nalaziti najveća džamija na Bliskom istoku i najveća koptska crkva u Egiptu. I u ovom slučaju pandemija je odložila planove za useljavanje i svečano otvaranje Novog Kaira se očekuje 2022. godine.
“Stari Kairo je nemoguće ‘popraviti’, zato je odlučeno da se pravi potpuno novi grad!”, kažu moji domaćini. Grad će imati oblakodere i spomenike, Central park, veštačka jezera, 663 bolnice, 2.000 škola, 1.250 džamija i crkava, stadion od 90.000 mesta, 40.000 hotelskih soba, veliki tematski park poput Diznilenda, 90 kvadratnih kilometara solarnih panela i električni voz koji će ga spajati sa Kairom i novim međunarodnim aerodromom koji se gradi na mestu sadašnjeg vojnog. Kada se sve završi koštaće 45 milijardi dolara.
Iako Žan sa početka priče tvrdi da je u Egiptu mnogo bolje nakon revolucije, a u prilog tome idu i godišnje stope rasta egipatskog BDP-a od u proseku 5% proteklih desetak godina, ima onih koji poput pisca Ala al-Asvanija tvrde da se ljudi i dalje hapse i da “sloboda nije umela da peva kao što su sužni pevali o njoj”.
Iz egzila u Njujorku on u razgovoru za DW ipak kaže da je 65 procenata Egipćana mlađe od 40 godina i da će oni biti garant da će ideje revolucije na kraju pobediti. Inače, uzroci revolucije 2011. bili su gotovo identični onima koji su 1952. srušili kralja Faruka: veliki broj mladih i nezaposlenih ljudi, privilegije vladajuće kaste, korupcija, gušenje sloboda. Pisac kaže da trenutno ima samo nekoliko prijatelja u Egiptu koji nisu u zatvoru. Njegova poslednja knjiga “Takozvana Republika” nije izdata u Egiptu zbog zabrane, nego u Libanu, pa se ovde prodaje ilegalno.
ČEKAJUĆI POVRATAK “AIDE”
Ispred Sfinge u Gizi nalazi se veliki audotorijum sa više stotina stolica koje čekaju neka srećnija vremena, svi se nadaju već ove godine, kada će se ponovo igrati opera „Aida“ sa pogledom na osvetljene piramide i Sfingu. Inače, Đuzepe Verdi nije komponovao „Aidu“ u čast otvaranja Sueckog kanala 1869, kako se obično misli. Ali jeste premijerno izvođenje bilo u Kraljevskoj operi u Kairu 1871. pošto u Parizu premijera nije mogla da se održi zbog Francusko-pruskog rata.
Pandemija je odložila i otvaranje Velikog egiparskog muzeja ili Muzeja Gize. Kada bude otvoren, očekuje se u toku ove godine, biće to najveći arheološki muzej na svetu koji će se prostirati na 81.000 metara kvadratnih, njegova izgradnja koštala je 795 miliona dolara. Među 50.000 atefakata u muzeju će se nalaziti i globalno najpoznatija egipatska kolekcija – ona iz grobnice faraona Tutankamona.
U prošloj godini, neposredno pred pandemiju otvoren je i Hurganda muzej ogroman kompleks od 12.000 metara kvadratnih nastao kao saradnja između Ministarstva turizma i antikviteta, Provincije Crveno more i privatnog sektora. Muzej radi do deset uveče ali je prilikom naše posete zbog nedostatka turista u Hurgadi bio je sablasno prazan. Kolekcija je prilično skromna mada obuhvata više različitih perioda – Faraonsku eru, Grčko-rimsku eru, Islamsku eru, Koptsku eru i Moderni Egipat. Izložba najavljena kao “Tutankamon” ne sadrži čuvenu masku “King Tuta” koja je prošle godine u ovo vreme bila izložena u Saatchi Gallery u Londonu, već samo nekoliko drugih predmeta nađenih u grobnici slavnog faraona.
U okviru muzeja je i veliki broj prodavnica i restorana, takođe potpuno praznih, verujem da će se to promeniti kada se nakon vakcinacije u zemljama Zapadne Evrope – turisti vrate u Egipat.
REVOLUCIJA, TERORISTI…KORONA
Kao i gotovo sve destinacije širom sveta i Egipat se trudi da 2020. što pre zaboravi. Trenutno je popunjenost u hotelima oko 10%, mnogi od njih i ne rade a jedini turisti koji se uz par individualnih izuzetaka iz Zapadne Evrope mogu sresti su – Srbi i Ukrajinci. Da li činjenica su i jedni i drugi donedavno imali i „mnogo veće muke“ ili nešto drugo – tek građani ove dve države jedini ne strahuju od virusa kao što, pre nekoliko godina kada su bili učestali teroristički napadi, jedino Srbi nisu prekidali svoje godišnje odmore u Egiptu i Tunisu.
Basem Gres, Egipćanin, srpski je zet koji već 20 godina živi u Beogradu i vodi kompaniju “Way Out” koja godinama unazad šalje najviše srpskih putnika u ovu zemlju. Dok sedimo na terasi hotela “Sunrise Crystal Bay” priča mi kako je preboleo koronu i sada provodi nekoliko nedelja u Hurgadi jer su mu doktori preporučili morsku klimu za opravak.
Egipatski turizam tokom protekle decenije imao je nekoliko kriznih momenata. Prvi je bio tokom Arapskog proleća 2011. kada je, iako nije bilo nemira u Hurgadi, bilo potrebno evakuisati putnike koji su se tog januara zatekli u Egiptu.
U narednih nekoliko godina bilo je više terorističkih napada širom Egipta ali oni nisu bili usmereni protiv turista već su bili napadani vojnici i policajci. Onda je 2014. napadnut turistički autobus u Tabi, poginuo je vozač i troje južnokorejskih putnika.
31. oktobra 2015. odmah po poletanju eksplodirao ruski putnički avion na letu Šarm el Šeik – Sankt Peterburg. Poginulo je svih 224 putnika i članova posade. Nakon toga je usledila Putinova zabrana direktnih letova iz Rusije za Egipat koju su mnogi Rusi kršili tako što su putovali preko Belorusije, Poljske, Ukrajine ili Nemačke.
13.6 MILIONA TURISTA U 2019.
8. januara 2016. dvojica pripadnika Islamske države upali su u hotel Bella Vista hotel u Hurgadi i ubili dvojicu turista, Austrijanca i Šveđanina. Taj događaj je uslovio da cela 2016. za Egipat bude veoma problematična kada je o turizmu reč. Godinu i po dana kasnije, 14. jula 2017. jedan 29-godišnji islamista napao je nožem turiste na hotelskog plaži u Hurgadi uzvukujući: “Vi nevernici!”. Ubio je dve Nemice i jednu Čehinju.
Zbog svih ovih događaja prihod od turizma u Egiptu pao je sa 12 milijardi dolara u 2010. na gotovo polovinu te sume šest godina kasnije.
Protekle tri godine terorističkih napada gotovo i da nema, Rusi su polako počeli da se vraćaju i 2019. je zabeležena poseta čak 13.6 miliona turista uz sjajan skok od čak 21% u odnosu na prethodnu godinu.
Pandemija je, naravno, kao i u drugim državama, ove cifre u 2020. desetkovala i Basem očekuje da će 2021. biti godina oporavka jer Egipat ima dosta prednosti u odnosu na druge slične destinacije: znatno je jeftiniji od Turske i Dubaija, ima mnogo više dodatnih sadržaja (piramide i drugi arheološki lokaliteti, ronjenje) a i nivo usluge u hotelima se znatno poboljšao proteklih desetak godina.
“Da mogu nedgde da budem na miru u Egiptu, to bi mi se više svidelo!”, kaže gospođa Alerton u romanu “Smrt na Nilu” Agate Kristi, pa zaključuje: “Ali ovde nikada niste sami. Uvek vam neko nešto nudi, magarce da ih jašete, perle, ekpedicije u rodna sela ili pucanje u patke!”. Dok čitam ove redove u potpunom miru svoje plaže u Hurgadi i zalivam ih lokalnim “Stella” pivom, shvatam da je upravo to razlog zašto volim ovu zemlju.
(Objavljeno u nedeljniku “Vreme”, 21.01.2021. )
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
