TANDŽIR, RIGA, PAMPLONA, KENDI I LUANG PRABANG, UMESTO LONDONA, PARIZA, RIMA ILI NJUJORKA. ZAŠTO IĆI STALNO U GRČKU, TURSKU ILI EGIPAT, KADA ZA ISTE PARE IMA TOLIKO DRUGAČIJIH, SENZACIONALNIH DESTINACIJA
Prošli tekst koji sam napisao za “Vreme” objavljen je u septembru 1991. godine pod naslovom “Pogrešno mitraljirana deca”, a reč je bila o reportaži iz mesta Bač u Vojvodini, koje je 15. septembra 1991. avion JNA “greškom bombardovao”. Kasnije se ispostavilo – pilot je mislio da je reč o “onoj strani Dunava”, o Vukovaru – i tom prilikom ubio nekoliko ljudi u lokalnoj fabrici i mitraljirao decu koja su se igrala u Ulici bratstva i jedinstva.
Dvadeset tri godine kasnije, ponovo pišem za “Vreme”. Ovog puta, od istog urednika kao i te 1991, naručeni tekst o low-cost putovanjima. Da li smo mi, u međuvremenu, postali normalna, “dosadna” zemlja ili je reč o tome da sam ja danas autor koji se bavi manje ozbiljnim temama – ostaje na čitaocima da procene.
Sve donedavno, na destinacije koje ne ulaze u četvorougao Crna Gora–Grčka–Turska–Egipat putovao je iz Srbije samo veoma mali procenat populacije. U velikoj meri, srpska elita i danas preferira destinacije koje sam jednom nazvao “putovanjima bez mozga”. “Treba ići na Kubu dok je još Kastro živ”, reći će vam On dok Supruga dodaje: “I na Maldive dok još nisu potonuli!”. Tu su, naravno, i neizostavni Dubai, te šoping-ture za London, Rim, Milano ili Njujork. Svakako, obavezne su i posete sinovima i kćerima koji studiraju po zapadnim prestonicama dok mama i tata u Beogradu navijaju za Putina i pričaju o skoroj propasti Evropske unije i Amerike.
U međuvremenu, low–cost koncept putovanja sa jeftinim letovima i smeštajem, koji je u proteklih nekoliko godina preplavio svet – otvorio je čitavu paletu novih destinacija za koje se naši ljudi odlučuju ne baš tako često. U proteklih nekoliko godina sa sestrićem Stefanom (‘88. godište) i još nekolicinom prijatelja obišao sam desetak destinacija na koje verovatno ne bih išao sa ženom i decom. Ipak, svaka od njih pruža “putniku sa mozgom” mnogo više od svih gore nabrojanih.
Tandžir: Pusti grad da prođe ispred tebe
“Ako dođeš u neki grad na samo jedan dan, nemoj juriti da sve vidiš! Samo sedi u najbolju kafanu i pusti da grad prođe ispred tebe!”, praktično je primetio Sartr i tog njegovog saveta držim se već godinama.
Kafe “Tingis” na malom trgu Petit Socco u Tandžiru jedno je od takvih mesta. Grad na krajnjem severozapadu Afrike sa privilegovanim pogledom na Atlanski okean, bio je poslednja tačka našeg puta po Maroku. Videli smo pre toga ono što većina turista u Maroku obilazi: zamršenu srednjovekovnu medinu u Fesu, grandiozni trg u Meknesu, gigantsku džamiju na obali okeana u Kazablanci, koloritni stari grad u Rabatu, magične pijace Marakeša i filmski ambijent Uzarzata sa one strane Atlasa. Tandžir je ostao za kraj.
Grad je svoje slavne dane imao u periodu između 1923. i 1956, kada je uživao status “internacionalne zone” pod udruženim protektoratom velikih kolonijalnih sila. Od 40.000 stanovnika na početku 20. veka – 10.000 su bili Jevreji, 10.000 Evropljani (uglavnom Španci) i 20.000 Marokanci. Takva mešavina obezbeđivala je atmosferu kosmopolitskog grada i pre uvođenja internacionalnog statusa kada Tandžir postaje stecište pisaca, slikara, špijuna, holivudskih glumica, trgovaca oružjem i drugih živopisnih likova epohe. Svi oni sretali su se u senovitim salonima hotela Continental, jednog od onih mesta “sa viškom istorije”.
TRAGOVI STARE SLAVE: Danas je Continental prilično loše održavan hotel sa tri zvezdice u kojem možete prenoćiti za 30 evra i tek uporniji putnik pronaći će tragove stare slave. Jedan od njih je i ogromna antikvarnica koja poseduje sve što ovakva mesta na Orijentu obično imaju – i Džimija, vlasnika, voljnog da priča. Tu su potpisi i fotografije Džona Malkoviča, koji je ovde snimao Čaj u Sahari, kao i velikog broja drugih međunarodnih selebritija. “Prenoćio je pre par godina ovde i vaš ministar inostranih poslova Vuk Jeremić”, priča nam Džimi i pokazuje njegov “trag” u knjizi utisaka. Ostaje nam da nagađamo šta je potonji predsednik Generalne skupštine UN-a radio u hotelu sa 3 zvezdice u Tandžiru.
Pomenuti “Tingis” od 1924, kada je otvoren, svakako pamti i bolja vremena. Njegovi gosti pored retkih turista i danas su prilično opskurni “relikti stare slave” Tandžira – čitava galerija neobičnih likova svih boja kože. Jedan od njih dobacuje nam sa susednog stola na engleskom: “Koji je to jezik kojim govorite? Srpski? Hrvatski?” Sićušni starac plamenih očiju predstavlja nam se kao Ričard, lokalni slikar, bivši džez-muzičar iz Njujorka. Nudi nam obilazak svoje galerije i posetu “Herkulovim pećinama” nedaleko od grada. Pitamo ga za novac – kaže da to radi volonterski, “voli da se druži”, samo treba da platimo vožnju njegovom prijatelju taksisti. Stefan, Rale i ja odlazimo sa Ričardom ka “Herkulovim pećinama”, on usput sasvim solidno peva As time goes by i prepričava anegdote iz njujorških džez-klubova. Vodi nas u restoran sa odličnom ribom, verovatno opet kod nekog njegovog prijatelja. Malo smo zatečeni scenom: gosti do nas odlaze i istog sekunda najmanje 20 mačaka skače na sto i potpuno “eliminiše” sve ostatke hrane, do te mere da je posle njih jedva i pranje tanjira potrebno. To se, naravno, desilo i sa našim stolom nakon što smo otišli. Ričard nas po povratku u grad vodi do prodavnice licencirane za prodaju alkohola da kupimo vino i pokušava da iskamči neku napojnicu za svoje usluge.
Dok smo posle u hostelu pili vino i prepričavali impresije iz grada, Stefan je pretragom na Guglu pronašao Ričarda i to u tekstu iz 2003. godine – “A Guide to ‘Guide’ in Tangier” na washingtonpost.com. Tamo je pisalo da je Ričard bio gostujući učitelj muzičkog. U Tandžir je navodno došao iz Šefilda, Engleska, da predaje alt-saksofon.
U eri internet-pretraživača nije lako više obavljati ni posao lažnog vodiča / sitnog prevaranta.
Riga: Uvek slušaj Ligu
Na recepciji savršeno čistog i organizovanog australijskog hostela u centru letonske prestonice pozdravlja nas plavokosa Liga: “Dobro došli u Rigu! Uživajte u provodu, ali zapamtite – nikako nemojte da pijete na ulici! Policija će vas odmah uhapsiti!”
Zašto bismo pili na ulici, svašta – pa velika krigla piva u baštama restorana i kafea košta jedan evro, a sunce u maju sija do 11 sati uveče, pomislio sam nešto kasnije. Idealna evropska low–cost destinacija: prelepa nacija – devojke visoke, lepe i svetlosmeđe, pivo jeftino, smeštaj takođe – grad ima jednu od najbolje očuvanih art nouveau četvrti u Evropi sa više stotina fantastičnih zgrada iz perioda secesije.
Ako se izuzme susret u jednoj od bašta sa srpskim biznismenom koji se predstavio kao Joca Ajkula (!?), sve je ličilo na odlično alkoholno veče na evropskom Istoku. Onda sam ja u jednom od kafića otišao iz bašte ka toaletu koji se nalazi desetak metara dalje u pasažu. Za stolom kod Stefana i Žike ostala mi je jakna sa novčanikom.
U MARICI: Po povratku nazad, u tami pasaža presrela su me dva policajca, odoka su konstatovali da sam popio i naložili mi da ih pratim do “marice”. Bezuspešni su bili pokušaji da objasnim kako sam gost kafića i kako su mi stvari ostale za stolom u bašti. Ušao sam u maricu i seo. Motor se upalio i policajci su mi naredili da stojim dok je vozilo u pokretu. Počeli su da viču nešto na mešavini letonskog, ruskog i engleskog. Kroz glavu su mi proletele scene iz filma Hostel i šta mi je trebalo da se potucam po ovakvim mestima i kako imam decu i sve u tom pravcu. Setio sam se i Lige i njenog upozorenja. U toj gužvi pokazao sam im karticu našeg hostela. Za nekoliko minuta bili smo ispred istog: policajci su me ljubazno ispratili do vrata, opomenuli da ne smem da budem pijan na ulici “jer neko može da me opljačka” i poželeli mi laku noć. Pozvao sam Stefana i Žiku kojima nije bilo jasno gde sam se toliko zadržao. Priča o besplatnom prevozu do hostela zvučala im je potpuno suludo. I meni bi, da je nisam preživeo.
Pored Letonije, u tih sedam dana stigli smo do Estonije, Litvanije, ferijem iz Talina do Helsinkija pa čak i do Minska u Belorusiji. Sve prestonice su živopisne i arhitektonski zanimljive: Talin je srednji vek, Viljnus – barok, Riga – secesija. U autobusu između Rige i Talina bio je besplatni wi-fi. Tog proleća 2010. Air Baltic je uveo direktni low–costlet na liniji Riga – Beograd, što je i bio konkretni povod našeg putovanja. Žitelji Srbije i regiona očigledno nisu pokazali očekivano interesovanje za zanimljive baltičke prestonice – i direktni let je godinu dana kasnije ukinut.
Pamplona: Trka sa bikovima
Dok je naš autobus ulazio u Pamplonu, a pored mene promicale stotine ljudi u belim košuljama sa crvenim maramama, bivalo mi je sve jasnije da ću teško ispuniti obećanje dato sestri da Stefanu nikako ne dopustim da trči sa bikovima.
Festival San Fermin u Pamploni, koji je postao poznat nakon što ga je Ernest Hemingvej opisao u romanu Sunce se ponovo rađa, bio je samo jedna od tačaka našeg puta po Baskiji i Navari. Kasnije smo išli do Bilbaoa da pogledamo fascinantni Gugenhajm muzej, u mestu Gernika pričali sa dedom koji je kao učenik u podrumu škole preživeo bombardovanje ovekovečeno na Pikasovom platnu koje se danas nalazi u Muzeju “Kraljice Sofije” u Madridu… Obišli smo i San Sebastijan, prešli granicu i kupali se u talasima Atlantskog okeana ispred magičnog “Hotel du Palais” u Bijaricu, pili čaj u salonu u kojem je Kraljica Natalija Obrenović provodila dane daleko od Srbije i razvratnog supruga…
San Fermin, dakle. Svako ko je čitao Hemingveja, verovatno je poželeo da bude u Pamploni bar te dve nedelje dok traje festival ako ne i da trči sa bikovima. Svake godine, tim povodom Pamplonu poseti milion turista.
Iskreno, nisam planirao da trčim sa bikovima, lud jesam, ali ne baš toliko. Mislio sam da je za to potrebna nekakva formalna prijava, psihofizički test pre početka trke… Otišli smo na večeru i popili nekoliko buteljki odlične “rijohe” po restoranskoj ceni od 8 evra (za flašu) i priključili se razdraganoj masi koja je na ulicama Pamplone pila “kalimočo” (mešavina vina i koka-kole, kod nas znana kao “bambus”). Negde iza ponoći neko nam je rekao da nema nikakvih prijava, nikakve specijalne garderobe i da svi koji se u sedam ujutro zateknu u toj ulici – trče trku sa bikovima, na španskom – “encierro”!
U ARENI: U sedam ujutro radnici su počeli da zatvaraju 825 metara dugu ulicu u staroj gradskoj jezgri Pamplone, postavljajući drvene pregrade na ulaze u sve pasaže i bočne ulice. Ko je tu – trči – hteo to ili ne, jer ne može više da izađe, ko nije tu – ne može više da uđe. A tu je gomila od nekoliko stotina “kalimočom” ohrabrenih učesnika – lokalaca i turista – spremnih da se suoče sa bikovima i sopstvenim strahom. U osam sati ispaljivanje rakete označava izlazak prvih šest bikova koji su se sjurili niz klizave kamene pločnike. Zauzeli smo poziciju u drugoj polovini ulice, bliže areni u kojoj se trka završava. Utrčali smo pred bikove u arenu za koridu, zajedno sa još pedesetak drugih koji su bili brzi ili poput nas, strateški dobro postavljeni. Za nama, uletelo je još šest bikova – sve životinje su odjednom nestale iz arene i činilo se da je to – to. U tom momentu video sam da su tribine pune publike koja očigledno nešto iščekuje. Tada su u razmaku od po nekoliko minuta počeli da puštaju jednog po jednog bika u arenu – na “goloruke” učesnike trke. Neki su ih izazivali, neki padali, bilo je i povređenih. “Preživeli” smo svih 12 “udara” i zadovoljni odšetali do hotela šutirajući usput neku praznu plastičnu flašu.
Kada smo po dolasku u hostel na Fejsbuku obznanili da je “encierro odrađen”, moja sestra je u komentarima pominjala dato obećanje, žena me je ponovo podsećala da imam decu, i tu smo nekako i zaspali.
Kendi: Na stazi slonova
Otkako je Fly Dubai uveo redovnu liniju za Beograd, put do Šri Lanke postao je relativno jednostavan, a cena avionske karte je razumna (520 evra) s obzirom na to da je reč o dva leta od po četiri i po sata: Beograd – Dubai, Dubai – Kolombo. Na letu se sve sem vode naplaćuje, čak i gledanje filmova – ali zlata vredi USB utičnica ispred svakog sedišta koja omogućuje neprekidno punjenje praznih telefonskih baterija, moj večiti problem na svim putovanjima.
Građanski rat između vladinih snaga i Tamilskih tigrova trajao je punih 26 godina od 1983. do 2009. Rat se vodio na severu ostrva, ali su terorističke akcije izvođene širom zemlje, što je uticalo na nestabilnost države i samim tim i na to da Šri Lanku zaobiđe turistički bum koji je tokom te tri decenije zahvatio Tajland, Maleziju pa i Indiju. Na Šri Lanci još uvek nema luksuznih stranih hotelskih lanaca, nema bučne komercijalne turističke industrije koja odlikuje Tajland, što je uticalo na to da cene ostanu niske a priroda gotovo netaknuta.
A Šri Lanka ima sve: bogatu istoriju, palate, hramove, kolonijalne zgrade, sjajne peščane plaže, plantaže čaja, planine, prašume, nacionalne parkove, portugalske lučke gradove, jeftinu hranu i ljubazne stanovnike. Jedino čega nema svuda i dosta je skupo – jeste pivo koje se prodaje samo u specijalizovanim prodavnicama i po cenama od 1,50 do 2,50 evra za limenku što je u poređenju sa hranom, voćem i ostalim namirnicama ekstremno skupo.
Voz od Kolomba do Polonarue (Polonnaruwa) putuje šest sati, a karta za udobno sedište sa ventilatorom iznad glave košta 2,5 evra. Deprimira istina da i pored činjenice da su deo Trećeg sveta i da su imali 26-godišnji građanski rat do pre samo pet godina – žitelji Šri Lanke imaju 2014. bolje puteve i bolju železnicu od evropske Srbije.
U vagone na svakoj stanici ulaze na desetine prodavaca različite vrste jeftine hrane i pića: od komadića svežeg ananasa i papaje, preko kuvanog kukuruza i pikantnog “rotija” (neka vrsta male trouglaste pite sa povrćem) do kesica sa indijskim orasima. Stižemo napokon u podne u Polonaruu koja je odlična baza sa istraživanje unutrašnjosti ostrva – pre svega Singirije i Dambule. Ljubiteljima pop-muzike osamdesetih ova mesta će biti zanimljiva zbog spotova grupe Duran Duran koji su 1982. godine, uoči izbijanja građanskog rata, ovde snimani (Save a Prayer i Hungry Like a Wolf).
BUDIN ZUB: Dva dana kasnije, evo nas u autobusu za Kendi (Kandy), nekadašnju prestonicu Kraljevstva Kendi, jedne od najdugovečnijih monarhija u Aziji (1469–1815). Tek su zauzimanjem Kendija 1815. Britanci uspeli u potpunosti da ovladaju ostrvom. Prvo na šta nailazite su Kraljevska palata i budistički hram u kojem se čuva sveta relikvija – Budin zub – ispred kojeg su Tamilski tigrovi 1998. detonirali 400 kilograma eksploziva kojom prilikom je poginulo 16, a ranjeno 25 ljudi), odmah pored Crkve Sv. Pavla. Tu su i veliko veštačko jezero usred grada, ogromna botanička bašta (sa stablom koje je 1959. zasadio Tito, statua Belog Bude, koja dominira na brdu iznad grada – atrakcije za koje će vam trebati dva puna dana. U pauzama ćete uživati u sjajnoj i jeftinoj hrani u Muslim hotelu preko puta pijace (obilan ručak za četiri osobe – osam evra).
Dok smo bili u Kendiju, ponovo sam na internetu pogledao film Staza slonova iz 1954, sa Elizabet Tejlor i Piterom Finčom u glavnim ulogama. U filmu je sjajno opisan jaz posleratne Britanije opterećene posledicama bombardovanja i racionalizacijom hrane i neumerene raskoši u kojoj su živeli engleski latifundristi u kolonijama. Trag britanske kolonijalne prošlosti prisutan je ne samo u arhitekturi i u besprekornoj uređenosti polja čaja kroz koje prolaze beračice sa korpama – na identičan način kao i pre 100 godina.
Posle Kendija, autobus za Haton – četiri sata vožnje, karta 1,5 evra. U bus sa 50 sedišta, vozač je primio sigurno više od 100 putnika. Sva vrata i prozori autobusa su otvoreni pa se lakše diše, a kondukter sve vreme u hodu “nahvatava” nove putnike u tako pretrpanom vozilu. Usput viđamo budističke, hindu, muslimanske, katoličke i anglikanske bogomolje, budističke sveštenike i “pokrivene” žene i čini se da svi žive u savršenoj koegzistenciji. Sjajno je videti kako tako dugotrajan građanski rat između manjinskih Tamila i većinskih Sinhaleza nije “zapalio” ostatak ostrva i izazvao lančane reakcije etničkih čišćenja, što bi u “civilizovanoj” Evropi bilo gotovo pravilo.
ADAMOVO STOPALO: Iz Hatona – pravac – Adam’s Peak – poznat i kao Sri Pada; na sinhaleskom Samanalakanda – “planina leptirova”, na tamilskom – Sivanolipatha Malai, 2243 metra visok vrh u srcu Šri Lanke uglavnom se “osvaja” noću. 5200 stepenica duga strma staza do vrha lakše je “svarljiva” po mraku iz dva razloga – sveže je i mrak čini razdaljine relativnima, pa se oni koji se penju ne demorališu, što bi svakako bio slučaj danju pri pogledu na visinu i strmost. Mi smo krenuli u dva ujutru i došli pre svitanja. Udubljenje u steni dugačko 1,8 metara po verovanjima budista je otisak stopala Bude, hinduisti veruju da se tu spustio Šiva, a muslimani i hrišćani da je u pitanju Adamovo stopalo po čemu je vrh i dobio ime… Dodatni entuzijazam na zaista strmoj i teškoj stazi daju starice, roditelji sa malom decom, pa čak i invalidi koji se penju ka vrhu. Skloništa u kojima služe topao čaj, roti i puštaju budističke mantre takođe pomažu da se savlada naporna staza. U svakom slučaju, izlazak sunca i spuštanje pod prvim zracima jutra, osećaj je koji se ne zaboravlja i briše sav napor penjanja. Lokalci kažu da je svako ko dođe na Šri Lanku i ne popne se na Adamov vrh – idiot, a da je onaj koji to uradi više od jednog puta – takođe idiot! Posle svega – povratak u naš hostel u dolini, kratkotrajni odmor i popodnevno “otpadanje” na krovnoj terasi sa pogledom na polja čaja, vratili su nas u život.
Za kraj putovanja – peščane plaže u Hikadui (Hikkaduwa) i Unavatuni, te portugalski kolonijalni grad Gol (Galle).
Šri Lanka je verovatno value–for–money – br. 1 destinacija u Aziji danas. Da citiram “putnike” sa početka teksta – požurite dok je još tako!
Laos: Shangri–La ispod srpa i čekića
“Evropljani koji dođu da žive ovde vrlo brzo poprime neke prepoznatljive manire – glas im se utiša i postanu diskretniji i mekši u izražavanju!”, napisao je Norman Luis u knjizi A Dragon Apparent: Travels in Cambodia, Laos and Vietnam, nastaloj tokom njegovog putovanja po Francuskoj Indokini 1952. godine, uoči izbijanja rata. Zaista, prvo što upada u oči (i uši) je mirnoća i “nizak volumen” u izražavanju žitelja Laosa (za razliku od znatno glasnijih i ekspresivnijih Tajlanđana i Vijetnamaca), koji posebno dolazi do izražaja u sudaru sa ovako bučnim nacijama kakva je naša i primercima kakvi smo mi.
Ulazak u Laos kopnenim putem preko “Mosta prijateljstva” na reci Mekong nije nimalo jednostavan i brz. Granica se može preći samo peške. U redu za vize, pored naše petočlane grupe, tu je i nekoliko nekadašnjih žitelja Laosa sa američkim pasošima (više od 150.000 ljudi napustilo je zemlju nakon pada monarhije 1975, većina je otišla u SAD); dvojica vidno pripitih Rusa, jedna časna sestra, par mladih australijskih bekpekera… Pasoška procedura na aerodromu u Hanoju nekoliko dana kasnije dokazala nam je da su komplikacije na granici Laosa čista dečja igra za to što vas čeka na ulasku u Vijetnam.
Nakon što smo dobili vizu, drugi autobus nas je prevezao preko “Mosta prijateljstva” i dovezao u Vijentijen, prestonicu Narodne Republike Laos. Prvo što na ulasku u grad primetite su partijske zastave sa žutim srpom i čekićem na crvenoj pozadini, koje se vijore tik uz državne. Kao nekad u SFRJ. Na obali Mekonga – spomenik kolosalnih razmera, muškarac koji pruža ruku ka reci. Prva pomisao – neki od komunističkih lidera zemlje. Iznenađenje: u pitanju je džinovski spomenik kralju Čaou Anouvongu (podignut 2010. povodom 450 godišnjice njegove vladavine) koji pruža ruku prijateljstva ka susednom Tajlandu. Redak primer u svetu, posebno kada je reč o Balkanu, da najveći spomenik u prestonici ne pruža sablju ili stisnutu pesnicu u pravcu “neprijatelja” nego ruku pomirenja prvim komšijama, koje su, uzgred, bile i dugogodišnji porobljivači Laosa pre nego što su ih krajem 19. veka zamenili Francuzi. Takođe, nije čest slučaj ni da komunistička vlast kao najveći u gradu podiže spomenik jednom monarhu, pa makar i iz davne prošlosti.
Ispred spomenika su tezge sa suvenirima – dominiraju fotografije komunističkih lidera i ideologa – od Karla Marksa i V.I. Lenjina do vijetnamskog Ho Ši Mina.
“Funky Monkey” je bekpekerski hostel za četiri evra za noć po krevetu, sličan stotinama takvih širom sveta, pun mladih Evropljana, Australijanaca i Amerikanaca koji ispijaju lokalno pivo od 0,9 evra (8000 kipa), sviraju gitare i pevaju… Posle ukusnog ručka u lokalnom restorančiću na obali Mekonga, sedamo u tuk-tuk koji nas vozi u 25 kilometara udaljen Sjeng Khuan, poznatiji kao Buddha Park. Reč je o bizarnom parku budističkih i hindu skulptura koje je 1958. izgradio sveštenik-jogin-šaman Luang Pu Bunleua Sulilat. Pomalo nalik parkovima statua komunističkih vođa u zapadnoj Evropi, Sjeng Khuan “ugošćuje” više desetina betonskih statua Bude, Višnua, Šive, Arjune i drugih božanstava obe religije. Vlaga koja u tropima brzo prekrije patinom sve građevine, od katedrala i hramova od cigle do betonskih spomenika, doprinela je da se i Buddha Park posetiocima čini mnogo starijim nego što zaista jeste. Posle revolucije 1975. Luang Pu je pobegao na Tajland gde je u gradu Nong Khani podigao gotovo identičan park – Wat Khaek.
TRAKTORSKA GUMA, OPIJUM I SOK OD LIMETE: Očekujući rigidnu komunističku diktaturu sa primesama budističke mistike – dok smo se kasnije šetali novim delom grada – od Vijentijena smo dobili sliku dinamične prestonice u kojoj na svakom koraku niču nove zgrade, a vozni park na ulicama skuplji je od onog u većini evropskih gradova. Kineski kapital je preplavio i Laos kao što je slučaj i sa mnogim drugim azijskim, ali i afričkim i latinoameričkim zemljama. Po sličnom principu kao i Kina – država jednopartijska, a privreda tržišna – Laos poslednjih godina beleži dvocifrene stope rasta BDP-a. S druge strane, utisak je i naše grupe, kao i novinara koji su pisali o ovoj temi, da zbog ranije pominjane specifičnosti njegovih stanovnika i dalje deluje kao ostrvo u moru konzumerizma, betona i TV-rijalitija koje je preplavilo ostatak Indokine. Za razliku od Vijetnama, policije gotovo i da nema po ulicama, ljudi deluju opušteno i prilično raspoloženo. Svi lokali se zatvaraju već oko 23 sata, a gotovo celokupno stanovništvo ustaje pre šest sati ujutro.
S druge strane, program na zvaničnoj državnoj televiziji ponovo odudara od stvarnosti koju smo zatekli – neprekidni niz spotova revolucionarnih pesama koje izvodi neki muško-ženski duet dok promiču kadrovi vojnih parada, sletova na stadionu, ali i antiterorističkih vežbi policije Laosa (!?).
Još jedna stvar koju je nemoguće videti u ostatku nekadašnje Francuske Indokine – desetine francuskih restorana i vinarija gotovo na svakom koraku. Odličan ručak u francuskom restoranu koji bi u Parizu koštao bar 150 evra ovde nije više od 15.
Posle Vijentijena, put nas vodi na sever u Vang Vjeng – popularnu i kontroverznu turističku meku za bekpekere, naročito one iz Australije kojima je ovo odlazak kao Britancima do Ibice ili Aja Nape. Vang Vjeng je proteklih 15 godina postao popularan zbog ogromnog broja mogućnosti za rekreaciju i zabavu – od vožnje biciklom po idiličnom okruženju, preko hajkinga, istraživanja neke od desetina pećina, do kupanja u hladnim, smaragdnozelenim izvorima i najzad – tjubinga.
Ovaj poslednji vid “rekreacije” je najpopularniji, ali se pokazalo i najopasniji – donedavno, svake godine je u tjubingu život gubilo između 20 i 30 mladih, uglavnom Australijanaca. Kada su vlasti u Kanberi intervenisale kod Vlade Laosa, stvar je donekle stavljena pod kontrolu. O čemu je reč? Tjubing je spuštanje u naduvanim traktorskim gumama niz brzake reke Nam Song. Problem je bio što prilikom tog spuštanja u većini slučajeva nisu samo gume bile “naduvane”. Uz zvuke trens-muzike i posle žurki po barovima na obali i rečnim ostrvima, pod uticajem najrazličitijih narkotika (posebno je opasna smrtonosna kombinacija opijuma i soka od limete) mladi su divljali po reci i ginuli kao muve… Proteklih nekoliko godina od kako su kontrole pooštrene, tjubing se i dalje sprovodi, ali sa mnogo manje žrtava.
Mi smo se opredelili za višesatnu vožnju biciklima na plus 40 i – kao nagradu – osvežavajuće kupanje u ledenoj “Plavoj laguni”. Uveče smo seli u jedan od malih restorana u glavnoj ulici Vang Vjenga i večerali (nas petorica) za ukupno 15 evra. Na stolu do nas ležao je pas. Posle smo stopala i noge izmučene celodnevnim okretanjem pedala častili polusatnom masažom po ceni od 3 evra.
Ako se imaju u vidu ove cene (hrane, pića, smeštaja, masaže…) koje su i za srpske prilike smešne, lako je zamisliti kako su Vang Vjeng i ceo Laos postali meka za turiste iz Australije, ali i daljih zemalja.
KROASANI I FRANCUSKA VINA NA OBALI MEKONGA: Sutradan, vozimo se mini-busom ka Luang Prabangu, staroj kraljevskog prestonici Laosa. Sa nama je stariji Amerikanac, Čak, dobrano zagazio u sedmu deceniju života. Biolog u penziji koji obilazi ceo svet: “Imam novca da odsedam u skupim hotelima, ali uvek idem u hostele ili guesthouse, jer je tu pravi život. U hotelu sa pet zvezdica ništa nećete naučiti o svetu!” Čak je, naravno, kao i većina ostalih, mislio da smo Rusi. Kasnije, nakon nekoliko sati razgovora – napravio je zanimljivu paralelu: “U odnosu na Ruse, vi iz Srbije ste kao Kanađani u odnosu na Amerikance – slični, ali bolji i manje bahati.”
Posle šestosatne vožnje uskim i na momente gotovo uništenim planinskim putem, stižemo u Luang Prabang, nekadašnju prestonicu Kraljevine Laos. Nakon što se ispostavilo da onlajn rezervacije ovde ne uzimaju baš previše ozbiljno, našli smo drugi hostel par metara od obale Mekonga. Grad koji danas nema više od 60.000 stanovnika nalazi se na poluostrvu na ušću reke Nam Khan u Mekong i čini ga fantastična mešavina neverovatno očuvanih kuća i vila u kolonijalnom stilu iz prve polovine 20. veka i – više desetina spektakularnih budističkih hramova. Na momente, čini se da je grad doživeo sudbinu Venecije – da gotovo i nema svojih “običnih stanovnika”, da u njemu obitavaju samo turisti, prodavci suvenira, maserke, konobari, kuvari i budistički monasi. Desetine francuskih restorana, vinarija i pekara, ovde deluju još impresivnije nego u Vijentijenu, jer ambijent nije narušen ni gustim saobraćajem ni betonskim poslovnim zgradama.
POSLEDNJI KRALJ LAOSA: Gradom dominira nekadašnja Kraljevska palata koja je danas pretvorena u Nacionalni muzej. Poslednjeg kralja Laosa Savanga Vatanu i njegovu porodicu revolucionari su 1975. zbacili sa prestola i dve godine kasnije proterali u zarobljenički kamp na severu zemlje, gde je zajedno sa kraljicom navodno umro od malarije, tačan datum je ostao nepoznat. O njihovoj sudbini Kristofer Kremer dvadeset godina kasnije napisao je knjigu Bamboo Palace: Discovering the Lost Dinasty of Laos. Kraljevska palata pored portreta monarha, poklona koje su dobijali od državnika i gostiju iz celog sveta – ima i kolekciju oldtajmera iz voznog parka nekadašnjeg vladara, gotovo sve poklonjene pedesetih i šezdesetih od strane Vlade SAD koja je obilato pomagala vladare Laosa u cilju sprečavanja širenja komunizma i na ovu izolovanu kraljevinu.
Kasnije tokom Drugog indokineskog rata (1960–1975) Amerikanci su istresli na tone bombi na teritoriju Laosa u želji da unište komunističke gerilce pokreta Pathen Lao kao i trupe Severnog Vijetnama koje su im došle u pomoć. Zahvaljujući tome Laos je postao neslavni svetski rekorder kao zemlja sa najviše izručenih bombi po glavi stanovnika, što je ostavilo posledice do današnjih dana – u vidu neeksplodiranih projektila razasutih naročito po severu zemlje.
Jedan od najznačajnijih rituala koji se svako jutro u šest obavlja na ulicama Luang Prabanga je deljenje hrane monasima. Stanovnici, a poslednju deceniju i turisti, stoje u redu i dele “sticky rice” (tvrdo kuvani, kompaktni pirinač) desetinama monaha koji dolaze sa svojim posudama.
Razlika u prirodi stanovnika Laosa pokazala se i nakon što je posle 1975. cela nekadašnja Francuska Indokina došla pod vlast komunista. U Kambodži su tako Crveni Kmeri Pola Pota u svojoj sumanutoj politici deurbanizacije (proterivanje žitelja gradova na sela) izvršili masakr nad gotovo dva miliona ljudi, a na stotine monaha prebeglo je u Laos, čiji je komunistički režim bio mnogo “mekši” u odnosu na vijetnamski i kambodžanski, nešto kao jugoslovenski u odnosu na ostale zemlje Istočne Evrope.
Dok odlazimo iz Laosa, na malom aerodromu u Luang Prabangu, do kojeg se može doći i pešice jer je smešten gotovo u samom gradu, razmišljam o tome kako žitelji ove zemlje koja je mnogo propatila od suseda i bombardera SAD danas ne mrze ni Tajlanđane, ni Vijetnamce, ni Amerikance. Setio sam se rečenice taksiste iz Andore oženjenog Kambodžankom koji mi je pre mesec i po dana rekao: “Tajlanđani su ljubazni, ali u sebi samo razmišljaju kako da iskoriste turistu, dok žitelji Laosa i Kambodže – kada ti se nasmeju – oni to zaista i misle!”
Shangri-La, fiktivna “rajska dolina”, koju je u svojoj noveli iz 1933. godine Lost Horizont opisao britanski pisac Džejms Hilton – “otkrivana” je kasnije širom Azije. Sa Luang Prabangom kao poslednjom stanicom puta po ovoj sjajnoj zemlji, čini se da je od svih mesta zahvaćenih pošastima 21. veka upravo Laos danas najbliži tome da bude savremeni Shangri-La.
Tekst je objavljen u magazinu “Vreme” #1216-1217 / 24. april 2014.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
