MESTO BROJNIH LEGENDI: Šlos u centru sela

MESTO BROJNIH LEGENDI: Šlos u centru sela

Spread the love

BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Golubinci

“Nekada kafana nije mogla da postoji ako nema svoju kuglanu!”, kažu mi “Kod Ćire” u Golubincima. Dragana Zoric iz TO Stara Pazova nas dočekuje sa Stevanom Vidovićem Bricom, lokalnim paore, bricom, kočijašem i pesnikom u društvu još dvojice meštana. Brica nam čita svoju pesmu o kafani “Kod Ćire” koju je napisao povodom njenog 35. rođendana, uskoro će kaže i 50. Ćira drži nogu na stolici, povređen je, udario ga konj. Kažu da je jako veliki problem radna snaga, nema konobara i kuvara ni za leka, to je problem i u Staroj Pazovi i ostalim mestima u opštini, blizu je Beograd pa odu da rade za veće pare.

U kafanu ulazi Romkinja sa malim detetom, prose. Kaže Brica kako svake godine kada je sezona branja duvana Golubince preplavi više stotina Roma, radnika sa juga Srbije. Kažu da je to jako težak posao.

Jedan od od ljudi za stololom, golubinački glumac amater Milan Mića Dudić potvrđuje kako je reč o mukotrpnom poslu kojeg gotovo niko od meštana više neće da se lati i recituje mi pesmu Koste Racina: “Tutunoberačite”:

“Na kantaru hladnom tučem da ga mjere,
a mogu li da izmere.
naš duhan, našu muku,
naš slani znoj!
Od rane zore u jutrima letnjim
do kasno doba u večeri zimske
on gladno pije tugu našu
i znoj i krv i snagu svu.
Žut ‒ žutim pravi naša lica bleda
i žutu nam gošću u grudi nosi.
(…)
Kantar odnosi lišće zlatno
a u grudima ljuto talasi besne
od žute muke ‒ žutog duvana
i žutog znoja sa ruku naših!”

Iz kafane “Kod Ćire” odšetali smo do obližnjeg Šlosa, najveće znamenitosti ovog sela. Ovaj dvorac je podignut u Golubincima u drugoj polovini 18. veka, prema projektu iz 1767. Zgradu su podigle vlasti Vojne granice za potrebe graničarskih posada, kao „Upravnu zgradu u Golubincima“ kako je zapisano na planu. Građevina kao nepokretno kulturno dobro ima status spomenika kulture od velikog značaja. Tabla na kojoj je to pisalo bila je od bakra i odnesli su se lokalni skupljači sekundarnih sirovina.

Pored arhitektonske vrednosti izražene u skladnim proporcijama, naglašenoj simetričnosti i pravilnom ritmu otvora, objekat poseduje i istorijsku vrednost, jer je u njemu kratko vreme, 1813. boravio Karađorđe. Takođe, prva ljubav Ludviga van Betovena Žanet d’Hontar (1770). se posle udaje preselila u dvorac Šlos. Betoven je, prema priči. pao u očajanje. Betovenov muzej u Bonu čuva ljubavnu prepisku između ljubavnika među kojima se nalazi i Žanetino pismo Betovenu sa detaljnim nacrtom puta do Golubinaca i izgledom dvorca Šlos, a na osnovu koga se pretpostavlja da je Betoven bar jednom dolazio u posetu.

Tim povodom u unutrašnjosti dvorca RTS je 2020. snimala specijalnu emisiju posvećenu 250. rođendanu Betovena. Takođe, lokalni poslastičar Nikola Gašparović – Maestro Nikola napravi je kolač po imenu “Žanet”.

Ovaj dvorac je pun tajni, misterija, a neki ga nazivaju i ukletim zamkom. U trenutku kad se u njemu začuje ječanje, u Golubincima se pale sveće koje se stavljaju u okvir prozora da bi se, kako kažu, posvetili jauci mučenika. Naime, ovaj zamak je tokom dva veka postojanja, nakon smrti prvog vlastelina, najčešće služio kao mučionica. Poslednji mučenici su urezali svoja priznanja u zidove zamka krajem Drugog svetskog rata. Zato nije ni čudo što Šlos prate priče o prokletstvima, neverstvima i kaznama.

Legenda o pauku, koja je prilično jeziva, kaže da je prvi vlasnik zamka jedne noći se, nakon dugog puta, iznenada vratio i našao svoju mladu suprugu u zagrljaju sluge. Slugu je odmah ubio, a nju je potpuno nagu vezao za severni stub zamka, rekavši joj da će tu ostati sve dok je pauci paučinom ne premreže. Nakon nedelju dana žena je od studeni, žeđi i gladi umrla, a da joj paučina nije došla ni do brade. Prvi vlasnik zamka je, nakon neverstva i smrti svoje žene, od tuge prestao da jede i pije. Sedeo je sam za sofrom i molio za oproštaj. Ali spahija je bio snažan čovek, nije umro brzo kao njegova žena, te je stigao da bude umotan u paučinu. Pauka se, po predanju, ne sme ubiti. Paukova smrt će ti u narednim godinama doneti nesreću i muk za sofrom, a ljudi će te pamtiti jedino po zlu. Stariji meštani takođe govore da se svakih deset godina u nekim vetrovitim i sipljivim jesenjim noćima pojavljuje čovek obučen u pohabano plemićko odelo i dugo se moli nad razrušenim zamkom.

Zgrada je skoro rekonstruisana ali je oluja polomila deo crepova na krovu koji sada prokišnjava pa su neophodni novi radovi na sanaciji i osmišljavanje buduće namene Šlosa. Ideja Turističke organizacije Stare Pazove je da u dvorcu bude jedna spomen soba, posvećena istorijatu Šlosa a da ostatak služi za iznajmljivanje za svadbe, snimanje filmova, serija i emisija, kako bi ceo objekt bio samoodrživ što je dobar model i za druge slične kaštele i palate širom zemlje.

Ispred Šlosa Brica visoko podiže štaku u vazduh i pokazuje u pravcu drveta prepunog divljih golubova. “Selo je dobilo ime po šumi koja se tako zvala jer je u njoj bilo jako puno divljih golubova kojih i sada ima po krošnjama drveća na golubinačkim ulicama”, kaže Brica.
Medicinska sestra ispred lokalne ambulante začikava naše domaćine: “Nemojte da pokvarite momke! Trebalo je da ih dovedete na tamburaše prošle nedelje!”

Preko puta Pravoslavne crkve nalazi se spomen-ploča sa imenima preko 200 meštana Golubinaca (uglavnom Srba i Jevreja) koji su poginuli u NOB-u ili od strane fašitičkog terora NDH.

Dragana nam pokazuje žbun ruzmarina ispred jedne od kuća i objašnjava da postoji tri Srema: “Vinski Srem” na obroncima Fruške gore, “Svinjski Srem”, uz reku Savu i – “Ruzmarinski Srem” – koji se prostire uz Dunav, od Golubinaca do Surduka.
Prema poslednjem popisu iz 2011. u selu je živelo 4.700 stanovnika.

Uključivanjem Golubinaca u lanac Vojne Krajine 1756. od Požege iz šijačke oblasti doselila se grupa hrvatskih porodica, a zatim dolazi i nekoliko hrvatskih – šokačkih porodica iz Bačke. One su u selu po tome i dobile svoje nazive Šijaci i Šokci. Tako je šor u koji su se naselili bio poznat kao Šokački šor. Prvi katolici u Golubincima pripadali su komandnom kadru Regimente na čiji zahtev dolazi do formiranja rimokatoličke župe u Golubincima sa pripadajućim selima Popinci, Vojka i Šimanovci. Naseljavanje 17 hrvatskih porodica sa nuštarskog vlastelinstva bana Kuena Hedervarija iz Jarmine i Opojevaca odobrio je Dvorski savet 1775. U Golubincima je za 150-tak godina službovalo 25 katoličkih sveštenika.

Rimokatolička crkva Svetog Jurja u ulici Đurđevska br. 6 u Golubincima izgrađena je 1885. za vreme župnika dr. Jose Pausa (1876 – 1885). Visoka vlada iz Zagreba je 1883. dala potporu od 3.000 forinti i dozvolu za gradnju nove crkve. U sačuvanim zapisima navodi se, da se 1885. katoličko – hrvatsko stanovništvo dobrovoljno odreklo na nekoliko godina korišćenja svoje zemlje, na potezu Mali Žarkovci u korist izgradnje svoje crkve, uz sve ostale priloge i pomoć. Graditelj iz Zemuna Josip Uari primio se tog velikog posla, te je iste godine crkva bila pod krovom. Po dolasku na župu župnika Ivana Šabarića 22. 12. 1885. na svečan način je obavljen blagoslov novosagrađene crkve po inđijskom župniku i dekanu Šimi Čizmareviću.

Iznad glavnog portala crkve stoji natpis na beloj mermernoj ploči: “Kralju Tomislavu o hiljadogodišnjici kraljevstva hrvatskog, 925–1925., podigoše golubinački Hrvati”. Župska opština je prve orgulje iz 1868. godine kupila za 300 forinti od župne crkve u Zemunu, a postavio ih je graditelj orgulja Hessa iz Beča. Unutrašnjost današnje crkve krase orgulje nabavljene 1885. a 20. 12. 1886. montirao ih je majstor Ljuboje Hubman iz Kutjeva.

Krst ispred crkve koji je bio drveni 1904. se srušio, a novi je postavljen od šleskog kamena sa poslaćenim korpusom. Sam krst koštao je 840 kruna, a nabavio ga je kamenorezac iz Novog Sada Ivan Schomann.

Na Đurđevo 1934. golubinački katolici uveli su električnu struju u svoju crkvu, prilogom župnika i župljana. Svetog Antuna mnogi Golubinčani poštuju i s malo praznoverja. Naročito mu posvećuju konje i više nego sebe, koje vode na Antunovo oko crkve. Kad obiđu oko crkve i dođu pred vrata, povuku konja za ular, da se i on pokloni kao i Antunov magarac.

Interesantan je podatak da je šezdesetih godina 19. veka u župnom dvoru bila i prava egipatska mumija, nazvana u narodu „Golubinačka mumija“. Mesni župnik Ilija Barić nasledio je mumiju od svog brata, strastvenog kolekcionara koju je poklonio narodnom muzeju u Zagrebu 1862. Na kraju Đurđevskog šora podignut je o trošku crkvene blagajne od 13 forinti krst sa lepim korpusom 1896.

Stari izvori i narod u selu govore “Sv. Đurđa” po njemu je nazvan Đurđevski šor a i crkveni god (seoska crkvena slava katolika „Đurđeva“), a sadašnji naziv župe i crkve Sv. Jurja je ime koje je isto što i Đurđe.Tako su danas u upotrebi oba imena, Sv. Juraj i Sv. Đurađ. Tokom devedesetih godina 20. veka jedan broj vernika otišao je iz sela u Hrvatsku, tako da ih danas u selu ima oko 900. Zajednica je ipak veoma aktivna i okupljena je oko HKPD Tomislav koje organizuje brojne manifestacije i druženja tokom cele godine.

Pred kraj naše posete, pozdravio nas je i sveštenik Zdravko Čabrajac, rođeni Osječanin. Priča mi kako je ranije službovao i u Beočinu.

Na drugom kraju sela nalazi se pravoslavna crkva. U drugoj polovini 16. veka Golubinci se pominju kao naselje pod zemljom od kojeg se vide samo dimnjaci. Vizitaciona komisija Karlovačke mitropolije u svom izveštaju od 1733. pominje malu crkvu od pletera sa krovnim pokrivačem od trske i trpezom od kamena. Do danas je sačuvan crkveni “antimonos” sa beleškom da ga je 22. avgusta 1731. posvetio beogradski arhiepiskop Vikentije i poslao na poklon novosagrađenoj crkvi. Ikonostas se sastojao od 1 velike i 10 malih ikona. Malu crkvu od pletera zamenila je drvena crkva 1751. koju je 23. aprila 1752. osvetio episkop Partenije. Drvena crkva u Golubincima postojala je sve do početka devete decenije 18. veka. Crkva je verovatno obnavljana tokom sedme decenije istog veka, jer austrijske vlasti u vremenu od 1760. do 1770. nisu dozvoljavale Srbima gradnju novih crkava, a često su obustavljale i završretak već započetih građevina.

Današnja crkva Vavedenja Presvete Bogorodice u ulici Šimanovačka br. 1 sagrađena je između 1784. i 1788. u baroknom stilu. Zapisano je da zasluge za izgradnju ove crkve, pored meštana, imaju arhiepiskop karlovački Mojsej Putnik, grof Nikolaj Orlović i sveštenik Mihal Miličević. U crkvu se ulazi se u pripratu, sa leve strane u uglu nalaze se spiralne stepnice od kovanog gvožđa, koje vode na gornji deo – hor i zvonaru. Ovakva vrsta stepenica potiče iz 19. veka. Horski deo ima jednostavnu izvedenu mesinganu ogradu. Sa zapadne strane su vrata koja vode u zvonik i tavan tornja. Iz priprate se silazi uz jedan stepenik u centralni deo crkve – naos, u tom delu crkve nalazi se sa južne strane vrata ulaz u crkvu. Severni ulaz, u crkvu je zazidan. Dvospratni zvonik prizidan je uz zapadnu fasadu.Pravoslavna crkvena opština u Golubincima posle izgradnje nove crkve verovatno nije imala dovoljno sredstava da odmah dekoriše i njenu unutrašnjost stoga je uz trpezu prenet i ikonostas iz prethodne crkve. Stari ikonostas nije odgovarao novim i većim dimenzijama nove crkve i verovatno je bio kombinovan sa nekim još starijim ikonama. Između 1815. i 1820. ikonostas golubinačke crkve dobio je današnji izgled. Tada je načinjena nova drvena konstrukcija i rezbarija prve dve zone ikonostasa. Klasicističku ornamentalnu dekoraciju u ovim zonama rezao je Marko Vujatović (poznati karlovački umetnik) 1815. a Stefan Subotić je od 1817 – 1820. (rođen 1766. u Martincima a umetničku akademiju završio je u Beču kao stipendista mitropolita Stefana Stratimirovića) obnovio stare delove ikonostasa, dopunio novim ikonama, naslikao pevnice i episkopski presto.

Golubinci su poznati po nekoliko veoma vrednih autentičnih kotobanja. Za podizanje jedne bogato ukrašene kotobanje trebalo je više decenija rada, zbog čega su one bile veoma skupe i u izvesnom smislu postajale simbol lokalnog prestiža. To ilustruje primer gradnje Lepšanovićeve kotobanje. Kompleks ekonomskih zgrada u Pazovačkoj ulici br. 42 u Golubincima koji dominira ovim seoskim dvorištem građen je u periodu od 1888. do 1921. Gradnju je započeo domaćin Nićifor-Nića (1840-1918) i majstor Petar Štrapajević 1888. a završio je njegov sin Boža i majstor Petar Dešić 1921. Lepšanovićeve kotobanje građene su punih 35 godina, gradio ju je kapital dve generacije. Po kazivanju Nikole Lepšanovića, Božinog sina, otac je platio izradu kotobanje tri godine rane za celu familiju, al da majstori ne žure da bude što lepša. Kotobanja je bila dugačka 32 metera. Međutim Nićin sin Boža je pri deobi podelio kotobanju sinovima Stevi i Cveji da nose na svoje gruntove, a Nikoli-Lali je ostala kotobanja od 16 meteri po kojoj se Golubinci danas prepoznaju. Gradnja objekta započeta je zidanom i omalterisanom devojačkom sobom na koju se nastavlja kotobanja sa tremom i ambar sa ugaonim tremom na kraju celine. Na to ukazuje godina gradnje 1888. i ime majstora, urezani na zabatne grede ambara, koje usled njegovog položaja, u produžetku kotobanje, nisu uočljive na prvi pogled.

Ambar sa kotobanjom u Pazovačkoj ulici br. 64 spada među najrazvijenije i najlepše zgrade ove namene. Sagradio ga je majstor Petar Dešić, iz poznate golubinačke majstorske porodice Dešića, 1913. Postavljen je na visoki, opekom zidani sokl, iskorišćen za podrum i komoru između kojih je slobodan prostor šupe, sa čeonom stranom na uličnoj liniji. Ambar je građen od uspravno nizanih dasaka u stubove konstrukcije, koje po sredini imaju motiv kruga sa urezanim hrastovim listom. U produžetku ambara za kukuruz, iznad šupe, je skladišteni prostor na koji se nastavlja i kotobanja sa tremom ograđenim profilisanim letvama i rezanim drvenim ukrasima uz stubove trema.

Kada mu je kuća na Korčuli “zaradila” novu kuću sa lokalom u Golubincima, Nikola Gašparović svoj je stari lokal tačno preko puta kafane “Kod Ćire” prodao golubinačkom mesaru Davoru Neraliću. Pričam sa čika Davorom na ulaznim vratima njegove mesarske radnje, meso je poskupilo, ali kaže, narod kupuje, kad prođe Uskršnji post biće još bolje, nada se.

Slatko carstvo maestra Nikole

Na NALED-ovom ručku u jednoj vinariji u Surduku pre više od mesec dana probao sam slatkiš kakav nisam sretao nigde u Vojvodini, pecivo nalik na štapić punjen makom, orasima ili rogačem: “To je pajgla! Može da bude sa orasima ili sa makom! Pravi je maestro Nikola Gašparović, čuveni poslastičar iz Golubinaca”, kaže mi Dragana Zorić iz TO Stara Pazova i dogovaramo odmah da ga posetimo kad budemo vozili bicikl u tom kraju. Evo nas kod Nikole Gašparovića i degustiramo razne poslatice – od pomenutih pajgli preko pomenutoog kolača koji nosi ime “Žanet” po Betovenovoj prvoj ljubavi iz dvorca Šlos i sjajnih mafina sa šljivama do kolačića od kestena prelivenih čokoladom.

Nikola za skoro sve kolače koristi svoje ili druge lokalne namirnice. Priča kako je od kitnikeza kojim je snabdevao dve beogradske poslastičarnice – napravio kuću na Korčuli a od izdavanja te kuće – ovu novu zgradu poslastičarnice u Golubincima. Sin će nastaviti njegov zanat koji je on započeo iz ljubavi iako je bio paorsko dete.

Drug iz škole mu je Tomislav Marčinko, još jedan čuveni Golubinčanin druzio se sa tatom koleginice Ane Lalić – puno zajedničkih prijatelja i tema, kao da se znamo ceo život. Drago mi je što vidim da ga lokalna Turistička organizacije Stare Pazove jako podržava i promoviše njegove poslastice na svim događajima. Dok ga slikamo za pultom punim delikatesa, u pozadini se vide dva para vrednih ženskih ruku koje mese kolače.