BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Vojka
Ljubinko Lazić, šef sekcije kontrabasa u Beogradskoj filharmoniji sa porodicom živi u Vojki, iako su mu otvorena vrata njujorškog Karnegi Hola. Zahvaljujući talentu, radu i profesoru Klausu Trumfu, sa kvartetom kontrabasa “Bassiona Amorosa” Ljubinko je nastupao na nekim od najvećih svetskih muzičkih pozornica. Sa drugim ansamblom muzičara sa tri kontinenta, “Beltangom” nastupa uspešno širom Evrope kao i na festivalima u Južnoj Americi, Argentini, Brazilu…
Zahvaljujući Ljubinku Laziću postoji muzička škola koju pohađaju deca iz okolnih mesta, priređuju se koncerti, zbog kojih je prepuna mala muzička sala, a neretko za žitelje Vojke, Golubinaca, Stare Pazove i Inđije sviraju svetski poznati, gorepomenuti svetki poznati ansambli.
Uvek sam se divio retkim ljudima koji su ostali da žive u malim sredinama u kojima su rođeni iako bi mogli da žive i rade u bilo kojoj svetskoj metropoli. Ljubinko je jedan od njih, nasmejan, prijatan u komunikaciji i velika je sreća za malo selo poput Vojke što je uspelo da ga zadrži.
Malo izvan sela nalazi se Vazduhoplovni klub “Vihor” koji je osnovan u jesen 2003. godine. Nikola Lovrić, mladi bratanac od vlasnika pokazuje nam šest njihovih aviona marke “Pipistrel” koje proizvodi slovenačka fabrika, laureat NASA-ine nagrade za najbolji avion u kategoriji ultralakih aviona. Cena jednog novog dvoseda je 180.000 eura.
Kompaniju “Pipistrel” osnovao je još 1989. Ivo Boscarol. Nalazi se u Ajdovčini, ima preko 250 zaposlenih i do sada je proizvela više od 2.000 aviona. U aprilu ove godine Boscarol je prodao većinsko vlasništvo u kompaniji “Pipistrel” američkoj kompaniji “Textron” po ceni od 235 miliona dolara.
Nešto kasnije stiže i Milan Lovrić, vlasnik Vazduhoplovnog kluba “Vihor” i otvara nam drugi hangar u kojem se nalazi avion koji je po modelu britanske letelice iz Prvog svetskog rata počeo da gradi jedan od Milanovih sinova. “Iz ovakvog je oboren Crveni Baron!”, kaže Milan i dodaje kako veruje da je bolje što je novac iz svog uspešnog plastičarskog biznisa uložio u aero-klub i svoju i decu svog brata zainteresovao za letenje nego da je sinovima kupovao stanove u Beogradu i besne automobile.
U kancelariji se nalaze fotografije nekolicine pilota iz Drugog svetskog rata (jedan nemački, jedan britanski, jedan američki i jedan sovjetski) koji su oborili najviše protivničkih aviona.
Produžujemo ka centru sela kojim pored crkve i dominira i spomenik borcima NOR-a. Spomenik se sastoji se od bronzane figure borca i visokog zida na kome su bronzani reljefi i ploča sa imenima stradalih meštana. Bronzana skulptura, figura borca nalazi se na betonskom postolju. Do skulpture je zid sa simboličnim prikazom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. Na mermernoj ploči su imena 294 pala borca i 30 žrtava fašističkog terora. Spomenik je rad vajara Svetislava Lukića iz Beograda, a podigla ga je Mesna organizacija SUBNOR-a 1961.
Na drugoj strani raskrsnice nalazi se Crkva Sv. oca Nikolaja.
Od prvih pisanih pomena Vojke, kao naseljenog mesta, tek oko 1578. pominje se jedan sveštenik, što navodi na predpostavku da je tu bila i manja crkva u kojoj je službovao. U severozapadnom uglu centra sela postojala je crkva brvnara ili od pletera, a na osnovu mitropolitske uredbe iz 1724. Vojčani grade svoju prvu crkvu od tvrđeg materijala, pokrivenu šindrom, sa srednjim zvonom i trapezom od cigle 1727. Tu crkvu je osvetio mitropolit krušedolski Nikanor 1732. Bila je snabdevena potrebnim inventarom, odeždama i knjigama za vršenje bogosluženja od kojih su neke i do dan danas sačuvane. Popisom iz 1732/33. koji je naredio mitropolit Vićentije Jovanović, govori nam da su crkve u Sremu bile vrlo siromašne ali je jedino Vojka imala crkvu od tvrdog materijala. U izveštaju karlovačkog protopopa Jeftimija Radosavljevića iz 1750. o pregledu, govori da Vojka ima 85 domova, crkvu od kamena, slavi Svetog Nikolu, u crkvi se vodi protokol, porta i groblje su ograđeni. Pored ove crkve bilo je i groblje koje je na sadašnju lokacju premešteno 1848. Ni crkva nije ostala dugo na tom mestu. Nova crkva, veća, šira i duža, počela se graditi na severoistočnom uglu centra sela, od cigle i kamena. O izgradnji i osvećenju crkve Svetog oca Nikolaja u Vojki svedoči i jedan dokument: “Povelja osnivanja svetog hrama bi položena 24. juna 1857. u vreme vladavine Austrijsko Carskog Njegovog Apostolskog Veličanstva i Velikog Vojvode Gospodara Franca Josifa Prvog i u vreme Najsvetijeg Patrijarha Srpskog, Arhiepiskopa i Mitropolita Karlovačkog Gospodina Josifa Rajačića, a zidar majstor bio je Franc Fuks iz Mitrovice”.
Crkvena porta je ograđena zidanom ogradom čiji su gornji delovi od kovanog gvožđa. Sredstava za izradu ograde dao je Vojčan Trivun Vujin, oficir austrijske vojske 1885.
Ikonostas je slikao Pavle Čortanović u drugoj polovini 19. veka (oko 1860.). U soklu prve zone ikonostasa, gledajući sa severa prema jugu, ispod prestone ikone Svetog oca Nikolaja nalazi se medaljon Svetog oca Nikolaja i “Agriaga”, odnosno Agrika. Detalj četvrtog čuda u Žitiju Svetog oca Nikolaja od oca Justina Popovića: Agrikovog sina Vasilija otimaju Saraceni (islamisti) a Sveti Nikola ga čudesno spasava i vraća roditeljima.
Ispod prestone ikone Presvete Bogorodice je medaljon ikona Bekstva u Egipat. Ispod prestone ikone Gospoda Hrista – Hristos sa Samarjankom, a ispod prestone ikone Svetog Jovana Krstitelja je Usekovanje njegove glave. Na carskim dverima su po pravilu Blagovesti: na severnom krilu dveri je medaljon Marije Djeve a na južnom desnom krilu je Sveti arhangel Gavrilo sa krinom (ljiljanom) u ruci.
Na medaljonu severnih dveri naslikan je Sveti arhiđakon Stefan a na južnim dverima je Sveti arhangel Mihail. Iznad carskih dveri u prvoj zoni na medaljonu je Tajna vecera. U istoj zoni iznad severnih dveri u medaljonu je Rođenje Presvete Bogorodice dok je iznad južnih dveri Uspenje Presvete Bogorodice. Ikona Raspeća Gospoda Hrista, 1860. (iz vremena oslikavanja Pavla Čortanovića).
Na trećem uglu raskrsice nalazi se lepo uređeni park ispred prostorija Mesne zajednice Vojka gde nas dočekuje Jelena Indjić, predsednica MZ. Videlo se to i po parku ispred, ali kada smo ušli u zgradu odmah mi je bilo jasno – ovo je jedna od najbolje uređenih i najlepših prostorija neke mesne zajenice u Vojvodini koje smo imali prilike da vidimo. Zidovi su ukrašeni slikama nastalim na likovnim kolonijama koje se u ovom selu organizuju već tri decenije.
Likovna kolonija „Kosmik Art- Ljubiša Marić“ ove godine će se održati od 8. do 11. septembra u prostorijama Doma kulture. Manifestacija je začeta 1990. na inicijativu pokojnog slikara Ljubiše Marića. Cilj ove kolonije je očuvanje tradicije i predstavlja jednu od najstarijih likovnih kolonija na našim prostorima. Na koloniju u Vojku pored srpskih, dolazili su i umetnici iz Rusije, Bugarske, Moldavije, Ukrajine, i iz bivših republika Jugoslavije.
Ono što je posebna vrednost ove kolonije je činjenica da slikari spavaju po kućama meštana Vojke i da svaki svom domaćinu ostavi po jednu sliku a jednu dobije Mesna zajednica. Na taj način gotovo svaka kuća u Vojki ima neku umetničku sliku što je prava retkost u današnjim vojvođanskim selima. Ta interakcija umetnika sa meštanima očigledno je da dala dugoročnih rezultata u ovom selu i mogla bi da posluži kao model kapilarnog širenja kulture i u drugim sredinama.
Ispred MZ Vojka dočekuje nas romanopisac, pesnik i dobri čovek iz sremačkog sela Vojka, Stevan Korać Šele. Ovaj čovek godinama brine o starijim meštanima iz rodnog sela i okoline. Donosi im namirnice, lekove, zabavlja i mlađe Vojčane u „Maštaonici“ u svom dvorištu, a kad padne noć piše stihove. Uprkos Parkinsonovoj bolesti od koje boluje, Šele je veoma aktivan i u Društvu za afirmaciju osoba sa invaliditetom „Feniks“ u Staroj Pazovi.
Za njega smo čuli još u Staroj Pazovi kada nam je Milivoj Kovačević rekao da upravo Šele održava i čisti zapuštene jevrejske grobove. Susret počinje pesmom koju je Šele posvetio našem biciklističkom pohodu, izrecitovao je i snimio pa nam pustio na kasetofonu: “Stigao je Čoban i do Vojke al on ovce nema, ime mu je Robert, na biciklu obilazi ovaj deo Srema. Leteće u zmaju ili avionu i ako se živ sa neba vrati, Robert će pisati… Što je bliže vreme za letenje po glasu bih rekao da se Robert boji. Kada sleti na sremsku poljanu ja zamišljam šta će reći: ‘Leteo sam sada i više nikada…'” Kolega Dragan koji je poneo uskršnje jaje (putovanje je bilo na drugi dan Uskrsa) tucao se sa Šeletom i mogli smo da krenemo ka pravoslavnom groblju u Vojki na kojem ovaj čovek godinama unazad čisti zapuštene spomenike i objašnjava nam ko je ko i po čemu je značajan.
Hronika groblja u selu Vojka beleži jednu okrenutu šolju kafe koju je pokojnica (za koju čujemo da ju je ubio muž!) očigledno volela da ispija; veliki spomenik Banetu Ćurčinu koji se vratio iz Amerike i od sopstvenih sredstava podigao kapelu na groblju; Nikolu, Radu i Ljubu – oca i dva sina koje je sve odneo vihor Drugog svetskog rata; grob jednog strastvenog šahiste; jednog pevača, priču o jednoj zabranjenoj ljubavi i velikom prijateljstvu dva druga…
Na groblju u Vojki sahranjena je još jedna legenda ponikla iz ovog kraja. Siniša Gajin bio je vanserijski talenat, rodom iz Vojke u kojoj je i počeo da igra fudbal, da bi punu afirmaciju doživeo u “Galenici”. Tu se pročuo kao nenadmašeni dribler i lukav gol igrač, tako da je mogao da igra na bilo kom mestu u napadačkom redu, a po potrebi i u odbrani. Iako je bio na meti više prvoligaških ekipa, ostao je veran Zemunu, osim jedne sezone pri kraju karijere, koju je proveo u dresu IMT-a. U najboljim danima bio je pre svega standardni član amaterske državne reprezentacije.
Na žalost, ni Gajin nije postigao u fudbalu sve što je mogao, pre svega zbog veoma ravnih tabana, fizičke mane koja ga je ozbiljno ometala. Brzo se zamarajući, nije bio spreman za velike napore i intezivni treninzi su mu više škodili nego koristili, jer je sa lakim treningom tokom sedmice bio u stanju da dobro odigra nedeljni meč, dok je forsirani trening uticao direktno na loše igre na utakmicama i veoma slabu kondiciju. Ne udubljujući se u taj specifičan Sinišin problem, kasniji “Galenikin” trener Stjepan Bobek terao ga je na iste napore na treninzima kao i ostale fudbalere, što je ovog istinskog asa gotovo potpuno upropastilo kao igrača. Uprkos svemu, Gajin koji je bio i veoma skroman i dobar momak, vrlo brzo je i onim što je pružao na terenu postao ljubimac zemunske publike i sigurno najpopularniji igrač u istoriji zemunskog fudbala.
Na rastanku Šele nam je poklonio svoje knjige ali i vulkansko kamenje koje je obojio zlatnom bojom.
Prošlost ovog sela je veoma burna i dinamična o čemu svedoče brojni istorijski zapisi. U Vojki je 1835. izgrađena prva opštinska kuća od tvrdog materijala na mestu današnje škole. Crkva je bila izgrađena na mestu današnjeg doma kulture, u crkvenoj porti izgrađena je bila i prva škola a iza crkve je bilo groblje. U porti stare crkve bila je i kapelica koja je srušena 1944. Vojka je po nekim kazivanjima imala i proroka Tanasija Abadžiju zvanog Caca (1821-1864) a govorio je da će doći vreme, leteće po nebu kola bez rude i konja. “Doće vreme, biće šor pa doktore, sokak pa dvokat, ovi lopovi nisu ništa, kakvi će biti, da putem olovke ukradu sve…”, govorio je. Stanovništvo Vojke u prvoj polovini 19. veka činili su Srbi ali u drugoj polovini dolazi nekoliko Nemačkih porodica u potrazi za poslom i na kraće ili duže vreme da ostanu.
U drugoj polovini 19. veka u Vojki je došlo do izvesnog napretka u razvoju zanatstva. Ulaskom Vojke u Granicu izgubila je značaj čuvena vojačka krčma a s njom i prateći zanati a još jedan razlog tome je i razvoj putne mreže. Od 1870. radila je u Vojki ciglana sve do 1923. a radila je i vetrenjača ali se ne zna tačno od kada. Posle ukidanja Vojne granice 1873. Vojka je priključena Hrvatskoj i Slavoniji a život se polako počeo menjati a na to je uticao kapitalistički razvoj. Vojčani su uspeli da zadrže veći deo imanja i delove izvan vojačkog atara a to su vinogradi u Čortanovcima koje su dobili još u vreme Marije Terezije prilikom ulaska Vojke u Vojnu Granicu. Krajem 19. veka nastavljen je brži razvitak zanatstva, trgovine i drugih delatnosti u selu. Prema izveštaju Vasilija Konstatinovića karlovačkog paroha 1896. selo je ima lepu crkvu koja veličinom nadmašuje sve okolne, oko crkve je lepa ograda i povelika prostorija a unutrašnjost iste je krasna i bogato ukrašena a takođe napominje da postoji i dve lepo škole. Prva novčana štedionica osnovana je 1888. a kasnije je novčano ojačala i pretvorena u manju banku 1905. pod nazivom Srpska zadruga za pomaganje i štednju u Vojki.
Prva vršalica parnjača u Vojku je stigla 1893. u tom period nastala nastala je vodica na izlazu iz Vojke prema Staroj Pazovi. Parni mlin je pušten u rad 1903. a podigao ga je Švaba Majer iz Nove Pazova. Ovaj mlin je izgoreo 1927. novi na gas je podignut 1931. od 1955. prelazi na električni pogon a 1962. nabavljenje su nove mašine iz Italije i u mlinu je bilo zaposleno 30 radnika. Kada je vlada Austro-ugarske monarhije objavila rat Srbiji 28. jula 1914. Vojka se opet našla na opasnom mestu, blizu granice sa Srbijom. Tako su Vojčani ginuli, ali na žalost, o tome nema konkretnih podataka. Mnogi Srpski dobrovoljci su poginuli na Dobrudži, Solunskom frontu i drugim bitkama.
U Vojki je posle Prvog svetskog rata došlo do obnove zadrugarstva i zemljišne zajednice, tako je ceo period između dva svetska rata bio obeležen agrarnom reformom a prva Vojačka zemljoradnička kreditna zadruga osnovana je 1920. U tom period tj. 1923. u Vojki je prestala sa radom ciglana, srušena je četiri godine kasnije a poslednja vetrenjača koja prestala je sa radom 1914. srušena je 1931. Tada je u Vojki bilo činovnika i namesnika u Opštini, u školi desetak učitelja, bilo je zaposlenih u pošti, zdravstvenoj stanici, u mestu je bilo 8 dućana i tri sveštenika. U tom period je počela elektrifikacija a Vojka je dobila i prvi telefon sa javnom govornicom a postojalo je i Dobrovoljačko vatrogasno društvo osnovano pre rata. Godine 1919. osnovana je prva biblioteka u mestu.
Najstrašni zločin za vreme Drugog svetskog rata dogodio se 8. novembra 1943. sa sajmišta je dovedeno dvadesetak Vojčana i jedan čovek iz Belegiša na vojačku železničku stanicu, gde su pobijeni i povešani pored pruge a danas na tom mestu postoji spomenik koji podseća na veliko stradanje za vreme Drugog svetskog rata.
Prva radio stanica u Sremu “Radio Vojka” osnovana je 1967. a sopstveni biskop mesto je dobilo 1959. Prema popisu iz 2011. Vojka je imala 4.752 stanovnika.
“Nomadi kroz život putuju kao prah”
Na groblju u Vojki sahranjen je i Boško Zeković Zeka, diplomata i dugogodišnji upravnik Pozorišta mladih u Novom Sadu. Boško Zeković rođen je 1911. u Vojki. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Zemunu, učiteljsku školu 1932. u Somboru u takozvanoj Somborskoj preparandiji, a zatim je bio učitelj u Kuzminu i Vojki. Od 1936. do 1940. studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao rezervni oficir u Aprilskom ratu 1941. pao je u nemačko zarobljeništvo i do kraja rata, bio je u logorima u Osnabriku i Niribergu. Posle rata završio je Višu pedagošku školu – Odsek za ruski jezik i književnost i predavao u Učiteljskoj školi u Sremskim Karlovcima ( 1947).
Radio je u diplomatskoj službi, u Ambasadi FNRJ u Varšavi, od 20. jula 1947. do 9. oktobra 1948., potom u Ministarstvu inostranih poslova u Beogradu, do 28. marta 1949., kada se zbog partijske ocene da nije bio na liniji KPJ u sukobu sa Informbiroom, vratio nastavničkom radu. Radio je kao nastavnik u Muškoj gimnaziji u Novom Sadu, od 29. marta 1949. do 30. septembra 1950. Potom je bio nastavnik škole učenika u privredi (1953-59.), a u Državnoj pozorišnoj školi u Novom Sadu bio je profesor i direktor, do 6. februara 1953. Bio je tvorac specifičnog teatra. Najvažniji period u njegovom životu bio je onaj koji je proveo kao upravnik Pozorišta lutaka, odnosno Pozorišta mladih u Novom Sadu, od1959. do penzionisanja 1972.
Značajna pozorišna iskustva Zeković je stekao kao direktor Srednje pozorišne škole, „ šegrtujući“, kako je ne retko umeo da kaže, uz J. Lj. Rakitina, Radoslava Vesnića, Milenka Šuvakovića, Ivanku Veselinov, Luku Dotlića, Marija Hvalu i druge. Ne treba predvideti činjenicu da je novosadska škola jedinposle osnivanja pozorišnih akademija, a da su sve ostale – u Zagrebu, Sarajevu i Nišu – bile ukinute, kao i da su je u vreme njegovog direktorovanja završili brojni, kasnije veoma afirmisani dramski i filmski umetnici: Velimir Bata Živojinović, Dragoljub Milosavljević Gula, Jevto Dušanović, Bora Stojanović, Ilija Slijepčević, Dobrila i Dragiša Šokica… Proputovao je ceo svet. Na njegovom grobu urezano je: “Nomadi kroz život putuju kao prah!”
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
