Krstarenje Egejskim morem
Čim se na Mikonosu iskrca sa broda, na samom ulazu u grad – putnik se sreće sa spomenikom, belom mermernom glavom žene ispod koje piše samo – Manto Mavrogenus (1796 – 1848). Žena koja je ceo svoj život i celo bogatstvo žrtvovala za Grčki rat za nezavisnost rođena je u Trstu, u bogatoj porodici grčkih trgovaca. Njen otac bio je član udruženja „Filiki Eteria“ („Društvo prijatelja“) osnovanog u Odesi sa ciljem da se grčki krajevi oslobode Turaka. Žena neobične lepote, studirala je grčku filozofiju i istoriju i govorila tečno grčki, francuski, italijanski i turski. Kada je počeo rat za nezavisnost Grčke, Manto je otišla na Mikonos da tamošnje lidere uveri u potrebu da se priljuče revoluciji.
Potrošila je velike sume sopstvenog novca na opremanje brodova koji su se borili protiv Turaka. Finansirala je brojne bitke grčkih revolucionara ali sebi nije mogla da oprosti što nije uspela da spreči čuveni „Masakr u Hiosu“ koji je kasnije Ežen Delakroa predstavio na istoimenoj slici, jednom od njegovih najimpesivnijih dela koja vise na zidovima Luvra. Tada su, naime, otomanske trupe, pobile 20.000 Grka na ovom ostrvu. Čuveno je i njeno „Pismo ženama Pariza“ u kojem ih preklinje „ne da pomogu Grcima, nego da spreče svoje supruge da pomažu našim neprijateljima“. Umrla je 1848. na ostrvu Paros, siromašna i zaboravljena od svih nakon što je ceo svoj imetak potrošila na borbu za nezavisnost Grčke. Tek kasnije, Grci su joj se odužili brojnim statuama i imenima ulica a pre uvođena eura, novčić od dve drahme imao je njen lik na poleđini.
Naravno da većina posetilaca Mikonosa slabo mari za Manto i slične priče. Ovde se ne dolazi da bi se išlo u muzeje i galerije i raspravljalo o istoriji. Već kratka šetnja ulicama gradića može da stvori sliku o profilu turista na ovom ostrvu: moda, provod i poziranje za Instagram – očigledno su glavni motivi dolaska. Iako je ostrvo vetrovito, cene su gotovo dvostruko više nego u ostalim delovima Grčke a plaže nisu među najlepšima na Mediteranu – ići na Mikonos postala je stvar prestiža među skorojevićima od Londona preko Beograda do Moskve. Istina, fotografije vetrenjača pri zalasku sunca, odmah iznad Male Venecije, zaista su jedna od boljih scena kojima se možete pohvaliti na svom Instagramu. Mala Venecija, opet, red ribarskih kuća iznad vode, sa kafeima i restoranima koje zapljuskuju talasi – nešto je sasvim po mom ukusu.
Sutradan je naš broj stao na malenom ostrvu Milos. Setio sam se čuvenog istoimenog njujorškog restorana u 55. ulici i desetak jaganjaca koji su se okretali ispred njega na Veliku Subotu 2016. – noć pre nego što je izgorela Crkva Svetog Save 35 ulica niže.
Vrućina u luci je bila tolika da smo odmah pobegli na plažu Polonia na severnom delu ostrva. Sandra je pitala za cenu ležaljki na plaži ispred taverne u koju sam seo da radim na laptopu – i dobila odgovor da su besplatne – ako smo gosti restorana. Osoblje ljubazno, hrana ukusna, ležaljke besplatne i na kraju, kao gotovo svuda u Grčkoj – slatkiši ili dižestiv na račun kuće. Celo leto pratim postove Matije Babića, vlasnika Index.hr portala na ovu temu. On za potrebe svog novog projekta TasteAtlas.com ali i svog ličnog hedonizma obilazi različite tačke planete i beleži lokalne ukuse – autentična jela, restorane… Gotovo celo leto javljao se iz različitih delova Grčke i poredio cene i uslugu sa onom u Hrvatskoj, navodeći razloge zašto je turistička sezone kod naših suseda ove godine podbacila. Slično poređenje bi se moglo napraviti i sa Crnom Gorom i tu zaista sve zemlje bivše Jugoslavije imaju mnogo toga da uče od Grka koji su svoju tradicionalnu preduzimljivost sačuvali u nikad prekinutom kapitalizmu i prilagodili je potrebama turista 21. veka.
Sa decom zbijam šale na temu otkud toliko mačaka na svim grčkim ostrvima, na Milosu posebno: Pošto Grci „Hvala!“ na engleskom izgovaraju kao „Tenk ju veri mac“ uz naglasak na „mac“ – to je jednostavno privuklo ovolike Garfilde koji ti se motaju oko nogu gde god zamiriše hrana. Vraćamo se u Plaku, glavni grad ostrva Milos i sada po mnogo prijatnijem vremenu krećem u obilazak strmih ulica koje vode ka crkvi na vrhu brda. Veče je pred Veliku Gospojinu i hram je pun starih i mladih, muškaraca, žena i dece… Slušam prelepo, gotovo katarzično pojanje sveštenika, vernici ulaze, kupuju i pale sveće, ljube ikone, ostavljaju hleb i maslinovo ulje za osveštavanje… Od svih zemalja pravoslavnog sveta – Grci su sasvim sigurno najveći vernici. Možda i zbog toga što nisu imali tu (ne)sreću da provedu decenije pod komunistima poput Rusa, Srba, Crnogoraca, Etiopljana, Jermena, Ukrajinaca, Bugara, Rumuna i drugih većinsko pravoslavnih naroda…
Treći i četvrti dan krstarenja proveli smo na ostrvu Santorini. Iz male luke u podnožju vulkanskog ostrva, do gradića Fira na samom vrhu njegovih litica – može se doći na tri načina. Prvi je pešice uz strmu stazu a drugi je istom tom stazom ali na leđima magarca i to će da vas košta šest eura. Ima i treći način koji postoji od 1979. godine kada je ovdašnji brodovlasnik Evangelos Nomikos darovao žiteljima ostrva uspinjaču čiju je izgradnju u potpunosti finansirao. Njegova i fotografija gospođe Nomikos dominiraju na ulazu u žičaru.
Odlazimo do gradića Ia na severu ostrva odakle se pruža verovatno jedan od najlepših pogleda na planeti. Kuće i crkvice obojene u belo sa plavim krovovima koji simbolizuju boju vela Bogorodice, nanizane na ivicu litice uzdižu se dramatično nad morem. Pogled dalje pada na kruzere i jahte u moru i na aktivni vulkan na ostrvcetu iza. Njegova poslednja erupcija trajala je od 10. januara do 1. februara 1950. i na nju podsećaju brojne fotografije koje možete da pogledate do čekate red za žičaru u Firi. One opominju na činjenicu kako ispod ovog mediteranskog raja čuči usnuli div za kojeg nikad ne znamo kada će se probuditi.
U gradiću Ia nalazi se i jedna od najčuvenijih knjižara na svetu – „Atlantis Books“ – smeštena u pećini, u prodaji ima naslove na više jezika, stare i retke knjige, mape i globuse. Ljubitelji knjiga i antikviteta bi u njoj mogli da provedu nekoliko sati.
Plaže su na drugom delu ostrva i nisu među najlepšima u Grčkoj pa sam potražio neki bazen gde bi mogli sa decom da preživimo vreli avgustovski dan. U gradiću Ia našao sam ga preko jednog foruma iz 2007. na TripAdvisoru koji je započeo ovako: “Fotograf sam iz Italije, dolazim na Santorini na jedan dan sa sedam manekenki. Zna li neko neki hotel sa bazenom gde bi se devojke preko dana kupale a ja ih fotografisao!“ Neko je napisao: „Sa sedam manekenki bi svaki hotel sa bazenom trebalo da te primi!“ Na kraju, neko je predložio „Lioyerma Cafe Pool Bar“ sa pogledom na more. 12 godina kasnije i dalje radi i prima goste. Nakon spektakularnog zalaska sunca koji mnogi u gradiću Ia dočekuju sedeći na ruševinama venecijanske tvrđave, vratili smo se u Firu. U restoranu „Volkan on the Rocks“ nalazi se mali bioskop na otvorenom sa samo dva filma na repertoaru – jednog dana igra„Mamma Mia“ a drugog „Moja mrsna pravoslavna svadba“.
Portugalski Jevrej koji je vladao grčkim ostrvima!
Dok sam se u Plaki na Milosu spuštao nazad kad luci naišao sam na priču o još jednoj važnoj a malo poznatoj ličnosti čija je sudbina vezana za grčka ostrva.
Žoao Migez, ili Žozef Nasi – bio je portugalski Jevrej neverovatno zanimljive biografije koji je ostrvom Milos vladao čudnim spletom istorijskih okolnosti od 1566. do 1579.
Rođen u Lisabonu u uglednoj sefardskoj porodici, profestor Univerziteta – nakon što su Jevreji posle Španije proterani od strane Inkvizicije i iz Portugala – preselio se 1546. u Antverpen u Habsburškoj Holandiji. Odatle je otišao u Francusku pa u Mletačku republiku, da bi se na kraju sa ženom skrasio u Carigradu. Tu je mudro podržao Sultana Selima u borbi protiv njegovog rivala Bajazita. Nagrađen je diplomatskom službom i igrao važnu ulogu u ratovima između Turske, Venecije, Mletačke republike i Španije. Sultan ga je imenovao Vojvodom od Naksosa i pod njegovom upravom je bio nekoliko grčkih ostrva iz arhipelaga Kiklidi (Santorini, Mikonos, Milos…). Imao je i ideju da Otomansko carstvo deo Kipra pretvori u Jevrejsku koloniju što je na neki način preteča “Plana Uganda” i “Plana Madagaskar”… U svojoj palati štampao je novine na hebrejskom što je nakon njegove smrti nastavila da radi njegova udovica Donja Reina.
(Objavljeno u listu “Dnevnik” 25.08.2019.)
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
