Na putu za Sarajevo stajemo na obali Drine, etno-restoran “Šoja” – potpuno prazan. Pogled na reku, odlična kuhinja i ljubazan konobar: “Naš gazda imao tri restorana, zatovrio je dva a i nas će za koju nedelju. Ove godine nije došlo 10.000 Kineza! A ni ostali turisti nisu došli!”
Dok punih stomaka idemo ka Sarajevu razmišljam kako je neki konobar iz Zvornika u ratu 1941. mogao da ode u Argentinu i tamo nastavi da radi i normalno živi, u ratu 1992. bi izbegao u Nemačku i tu našo neki posao. U situaciji izazvanoj pandemijom u 2020. naš prijatelj iz restorana “Šoja” nema nikakav izbor. Ni on, ni njegove kolege, ni kuvarica niti bilo ko drugi ko je zbog ove situacije u našem regionu ostao bez posla.
Od Zvornika do Sarajeva jedva da smo prošli kroz nekoliko osvetljenih mesta. Ne mogu da se otmem utisku da su Bošnjaci, Srbi i Hrvati ovde ratovali do pre četvrt veka da bi zemlja danas ostala gotovo pusta.
Stižemo pred ponoć u “Hotel Evropa” na samom rubu Baščaršije i ja se odlučujem da prošetam praznim gradom u kojem se, kao i kod nas, lokali zatvaraju u 23.00. Na banderama uz Miljacku predizborni plakati kandidata na lokalnim izborima koji će se održati 15. oktobra. Nikada veća disproporcija između upeglanih lica političara i njihovih obećanja sa jedne i tužne stvarnosti sa druge strane: kao i kod nas, mnogi lokali u centru grada su prazni, za koronom došla je ekonomska kriza i ugasila mnoge poslove a Sarajlije strahuju da je ovo tek početak.
U izlogu nekadašnjeg Muzeja Mlade Bosne na Obali Kulina Bana – danas Muuzeja Sarajevo 1878-1918. – slike koje svedoče o poseti cara Franje Josifa Sarajevu 1910. Odmah do njih i fotografije one druge habsburške posete Sarajevu 1914. koja je prestolonaslednika Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju koštala života a Žuto-crnoj monarhiji zadala udarac od kojeg je četiri godine kasnije otišla u istoriju.
Obilazim “Večnu vatru” na kraju ulice Ferhadija koja je nekada nosila ime Vase Miskina. Znamo je po jednoj pesmi “Crvene jabuke” iz 2000. (“Tvoga srca vrata”) i tragičnom događaju sa početka rata 1992. kada je u ovoj ulici od granate poginulo 26 a ranjeno 108 građana Sarajeva o čemu pored tog mesta svedoči tabla sa imenima stradalih kao i tragovi eksplozije na pločniku. Obnovljena zgrada Vijećnice svetli u mraku, na njoj džinovski poster posvećen izložbi o Aliji Izetbegoviću, prvom predsedniku BiH čiji sin i dalje vlada bošnjačkim delom BiH a snaha, kako mi pričaju Sarajlije, vladi Kliničkim centrom koji je zaključala i u njega ne pušta obolele od korone.
U “Hotelu Evropa” raskošan doručak, bolji nego u mnogim evropskim gradovima gde će vam ovih dana hranu doneti u sobu u strahu da u hotelskom restoranu ne prenesete nekom koronu. Pre nego sam krenuo u jutarnji obilazak sarajevskih muzeja, recepcionarka me upozorava da je kazna za nenošenje maske na ulici između 500 i 1.500 maraka.
Zgradu Olimpijskog muzeja u Sarajevu projektovao je čuveni češki arhitekta Karlo Paržik kao vilu za sarajevskog advokata i političara Nikolu Mandića 1903. godine i rađena je po uzora na luksuzne evropske vile iz istog perioda. Nakon 2. Svetskog rata objekat je nacionalizovan i proglašen je društvenom svojinom. Olimpijski muzej je otvoren 1984. na dan otvaranja ZOI a tokom opsade Sarajeva je potpuno izgoreo ali je većina eksponata pre toga sklonjena na sigurno. Ponovo je otvoren 8. oktobra ove godine.
Na ulazu me dočekuje gospođa u ranim šezdesetim, kaže “Ulaznica 3 marke”. U nekom momentu shvata da nisam domaći državljanin i pita me na engleskom odakle sam. Kažem, iz Srbije, a ona će: “Onda 15 maraka!”. Pitam u šali ali obziljnog lica jel to cena samo za nas iz Srbije. Kaže da nije, da je to cena za sve strance i izvinjavala mi se posle sve dok nisam napustio muzej u kojem sam bio jedini posetilac. Meni je postavka bila skromna ali zanimljiva, ali čujem da je Haris Pašović na svom Fejsbuk nalogu najsurovije iskritikovo to što su Sarajlije posle 28 godina od zatvaranja dobile: “Postavka je zapanjujuće siromašna i zbrda-zdola napabričena. Ne može se nazvati muzejskom postavkom niti po jednom osnovu. Ono što je izloženo najviše liči na neku spomen sobu u lokalnom klubu obožavatelja Olimpijade. Pomenuti su, i to vrlo šturo, samo neki opšti podaci; izloženo je nekoliko dobro poznatih fotografija sa otvaranja; zatim posteri Ismara Mujezinovića i grafička mapa velikih svjetskih umjetnika, bez pojedinačnih potpisa pod radove (posjetilac mora da pogađa koji je rad od Warhola, Pistoletta, Moora, i drugih). Uz jednu medalju oštećenu tokom granatiranja, jednu trenerku, jedan bob i jedno skijaško odijelo, to bi bilo to!”
Spuštam se niz stepenice Niže Banje ka Trgu oslobođenja gde je spomenik Skenderu Kulenoviću, na glavi Maka Dizdara stoji golub, penzioneri igraju šah u parku praćeni budnim okom kibicera a ispred pravoslavne Saborne crkve – savremena skulptura posvećena “Multietničkom čovjeku”. Prelazim Ulicu Zelenih beretki i ulazim u Umjetničku galeriju Bosne i Hercegovine u kojoj je par dana ranije otkriva izložba slika verovatno najvećeg bosanskog slikara 20. veka – Mersada Berbera. Ciklus slika je posvećen Srebrenici, ulaz je besplatan a ljubazni radnici na ulazu mi kažu da mogu da ponesem i poster izložbe. Slike su zaista moćne i odražavaju umetnikovu viziju tragičnih događaja u ovom istočnobosanskom gradiću 1995. godine ali i svega onoga što se dešavalo u narednih četvrt veka.
Na jednom od mostova na Miljacki zatičem ženu koja prodaje krzenu bundu, iznad nje se smešli lice još jednog političara koji sa plakata obećava bolji život. Zastajem kraj kioska, jedni do drugih prodaju se novine i magazini iz Bosne, Srbije i Hrvatske. Slika kakvu nije moguće videti u nijednom glavnom gradu država bivše zajedničke države.
U velelepnu Aškenazi sinagogu momak na ulazu me nije pustio – kaže da samo vernici smeju da uđu i ljubazno mi je spakovao par flajera i “Jevrejski glas”, list lokalne jevrejske zajednice gde sam mogao da vidim kako izgleda unutrašnjost ovog hrama. Na poslednjoj stranici časopisa – spomen na Išura Danieloviča Demskog u svetskoj kinematografiji poznatijeg kao Kirk Daglas koji je preminuo u 104. godini. Kirk Daglas je, inače, bio jedan od gostiju Zimske olimpijade u Sarajevu 1984.
Kroz gorepomenuti muzej “Sarajevo 1878-1918” prošao sam za desetak minuta, jedna velika prostorija prizemne zgrade baštini skromnu kolekciju fotografija i memorabilija iz perioda dok je Bosna i Hercegovina bila deo Habsburške monarhije. Voštane figure nadvojvode Ferdinanda i Sofije izgledaju kao da su pozajmljene iz muzeja u Jagodini. Jedino mi je zanimljiv bio proglas cara Franje Josifa iz 1908. kojim se Bosancima i Hercegovcima “pojašnjavaju” razlozi aneksije njihovih pokrajina.
Kafa sa Senkom i Almirom Kurtom je uvek inspirativna. Njihov sin koji se zove Sin – piše pesme, komponuje muziku, slika i glumi najmlađeg sina u predstavi “Sećaš li se Doli Bel” koja je igrala to veče u Sarajevskom “Kamernom teatru 55”, ali je nisam pogledao jer sam imao to zadovoljstvo mesec dana ranije na Sterijinom pozorju u Novom Sadu. Preporučuju mi knjige Darka Cvijetića – “Šindlerov lift” i “Šta na podu spavaš”. Hteo sam da pogledam bosanskog kandidata za “Oskara”, film “Kuda ideš, Aida?” u kojem igraju naši Jasna Đuričić i Boris Isaković – ali bioskopsko prikazivanje počelo dva dana nakon mog odlaska iz Sarajeva.
Vodim Sandru, Draganu i Mišu na obećane ćevape kod “Želje” i produžujem prema još jednom zanimljivom sarajevskom muzeju. U najstarijoj sarajevskoj sinagogi iz 1580. nalazi se Muzej Jevreja, jedinstvena postavka o životu ovog naroda na prostorima Bosne i Hercegovine od njihovog dolaska na Balkan nakon proterivanja Sefarda iz Španije 1492.
Pažnju mi zaokuplja primer nadgrobno spomenika sa Jevrejskog groblja, poviše Skenderije gde su se tokom opsade Sarajeva vodile najžešće bitke. Tu su fotografije “Pravednika među narodima” iz Bosne i Hercegovine, ljudi koji su dobili ovo prestižno priznanje Jad Vašema zbog toga što su u Holokaustu spašavali pripadnike jevrejskog naroda. Stolica za obrezivanje dečaka, nož za obrezivanje i posuda u koju se ostavlja novac za sunećeno muško dete.
Sa kustosom sam ostao da pričam još pola sata o bosanskim i balkanskim istorijskim temama u popisu iz 1921. kada samo Sarajevo i Novi Sad od gradova većih od 30.000 – nisu imali nijednu nacionalnu zajednicu brojniju od 35% što im je dalo multikulturni pečat koji se zadržao i pored promena u proteklih 80 godina. Često sam slušao od nekadašnjih Sarajlija koji sada žive u Srbiji, Hrvatskoj ili širom sveta – kako se glavni grad BiH jako promenio. Istina je da će vam stari Novosađani, Beograđani i Zagrepčani isto tako reći da su se njihovi gradovi promenili u odnosu na vreme osamdesetih, recimo. U Sarajevo dolazim od 1997. godine i u više desetina poseta od tada nikada me niko popreko nije pogledao niti mi se nešto neprijatno dogodilo. Da, ima zabrađenih žena na ulicama, ali to je recimo, svaka deseta. I mnogo ih je više tokom leta kada Arapi masovno dolaze u grad (što je ove godine zbog korone takođe izostalo). Daleko od onoga što se izvan Bosne prikazuje kao stereotip.
Pred odlazak na večeru, par čaša vina sa Nikolom i Ejupom u hotelskoj bašti. Da, služe alkohol na većini mesta. Nikola je iz Novog Sada i radi već godinama za “Gazprom” u Sarajevu dok Ejup vodi uspešnu marketinšku agenciju a od pre nekoliko godina sa suprugom je pokrenuo lanac pekara sa francuskim pecivima. Pričaju mi o tome kako se pandemija odrazila na njihove biznise, zabrinuti su za to što će doneti zima ali im se karakteriistični sarajevski osmeh ipak ne skida sa lica.
Večera u “Bašči kod Ene”. Eno je muškarac, restoran mu je u Sedreniku, poviše “Kibeta”. Čekaju nas Nina i Deniz sa još dvoje prijatelja, krećemo sa burekom i zeljanicom, stižu ubrzo i dvojica muzičara, nižu se pesme bosanske, srpske, dalmatinske, novokomponovane, nezaobilazni Petar Grašo sa novim tamburaškim standardom “Ako te pitaju”.
Jutro posle, mamurluk lečim kafom na osunčanoj terasi Hotela Evrpopa sa Melinom sa Al Jazeere. Ona mi priča koliko je ljudi u medijima i u gradu uopšte ostalo bez posla i kako se svi plaše novog “zatvaranja” nakon lokalnih izbora. Sarajlije zbijaju šale kako su oni zemlja paradoksa – Istočno Sarajevo se naime nalazi na jugozapadu; Republika Srpska zauzima 49% teritorije, Federacija BiH 51% što sa distriktom Brčko čini 103%; zemlja ima 180 ministara i po jednog premijera na 300.000 stanovnika! Zahvaljujući svom uređenju, BiH se u ovom času može pohvaliti da više od polovine prihoda ubranih od poreza građana troši na plate uposlenika u birokratskom aparatu.
Odlazeći iz Sarajeva po sunčanom danu gledam šumovite obronke Romanije. Ova zemlja je lepa kao Švajcarska ili Nova Engleska. Ostaje nada da će jednog dana njeni stanovnici to da shvate, prestanu da se svađaju i iseljavaju i počnu da grade svoju zajedničku kuću.
(Objavljeno u listu “Dnevnik”, 8. novembra 2020.)
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
