Spread the love

„Da je njemu neko pričao pre 15 godina kako će raditi na izdavanju skijaške opreme a pri tome se neće micati iz rodnog mesta, sigurno bi mislio da je lud”, prokomentarisao je prijatelj sa kojim sam se zatekao u „Dubai Ski Resortu” Arapina sa tablicom „Abdul” koji nam je izdao zimsku jaknu, pantalone, pancerice i skije. Između hotela „Kempinski” i šoping centra „Emirates Mall” napravljen je ski rizort sa veštačkim snegom, stazom od 400 metara, žičarom, temperaturom od – 1 stepen Celzijusa i, naravno, restoranom „St. Moritz” sa pogledom na skijalište.

Skijanje u Dubaiju, podjednako bizarno kao i većina drugih stvari u tom emiratu, iskustvo je koje ako se već nađete na toj destinaciji a skijate, svakako ne treba propustiti. Meni je temperatura ispod nule prijala za lečenje mamurluka posle svadbe Jelena i Saida na kojoj smo bili veče pre. Nije bilo „svežeg planinskog vazduha” koji odlično leči ponstnovogodišnji mamurluk na Kopaoniku, recimo, ali je i ovo bilo nešto.

Najbogatiji emirat u sastavu UAE posetio sam prvi put pre nešto više od četiri godine kada sam sa Sandrom koja je bila u trećem mesecu trudnoće sleteo na aerodrom radujući se unapred svadbenom poklonu kolege Vasiljevića koji nam je za venčanje poklonio globus. „Globus? Lepo…”, pomislili smo kada smo raspakivali svadbene darove i onda ispod njega ugledali cedulju na kojoj je pisalo: „Okrenite zemljinu kuglu i odaberite bilo koje mesto na kojem želite da provedete 8 dana, javite nam svoju odluku i čekajte avionske karte i vaučer!” Bili smo oduševljeni.

Imali smo povratnu kartu „Emirates”-a i dva vaučera, za „Hilton Ras El Kaimah” prvih pet dana i „Jumeira Beach” za poslednja tri dana. Na aerodromu u Dubaiju koji je tranzitna tačka za letova između Evrope i Australije (prošle godine je, kaže Wikipedia, kroz njega prošlo 34.340.000 putnika!!!) susreli smo se sa prvom impresijom o Emiratima: zlato, luksuz, zlato… I – izgubljeni kofer. Sa trudnom ženom na ivici nervnog sloma zbog izgubljenog kofera i obećanjem sa „lost & found” šaltera da će nam ga dostaviti u hotel sutra – predali smo vaučere vozaču kombija koji nas je čekao i uputili se u pravcu „Hiltona”. Ono Ras el Kaimah smo prevideli. Nakon pola sata izašli smo iz Dubaija i tabla je govorila da ulazimo u emirat Šarža. Sat kasnije izašli smo iz Šarže i ušli u emirat Adžman. Posle 45 minuta i Adžman je ostao za nama i ukazala se tabla na kojoj je pisalo „Ras el Kaimah”. U prevodu, mislili smo da idemo na odmor u Beograd a dobili hotel u Leskovcu. I jedno i drugo je, jel’ tako, – Srbija.

Ras el Kaimah, najseverniji je emirat koji je uniji pristupio poslednji, tek 1972 godine. Pomislio sam da možda nije ni loše što smo prvih dana tako daleko od „civilizacije”, hotel „Hilton” je sigurno u nekom egzotičnom predelu… Stigli smo u praskozorje: „Hilton Ras El Kaimah” ukazao nam se smešten između brodogradilišta, rafinerije i naftnih bušotika. Ulje je na vodi. Sve je ličilo na prizore iz „Pobesnelog Maksa”: pesak, spržena zemlja iz koje kuljaju vatre…

Premoreni, legli smo da spavamo sa uverenjem da je ovo prva i poslednja noć u ovom divnom „rizortu”. Sutradan smo pronašli naš izgubljeni kofer i smestili se u hotel „Kempinski” u emiratu Adžman koji je imao sjajnu plažu i vrhunsku uslugu. Tu smo naredno veče upoznali bivšeg trenera „Zvezde” Zorana Filipovića na privremenom radu u lokalnom fudbalskom klubu u Adžmanu. On i supruga Jadranka uputili su nas u neke od tajni života u Emiratima: u to da su zakoni od emirata do emirata različiti, pa u Šarži, recimo, ne smete da hodate držeći se za ruku sa devojkom ili ženom (držanje za ruku dva muškarca se smatra znakom prijateljstva i toleriše!?), žene ne smeju da hodaju u majicama sa golim ramenima, alkohol je potpuno zabranjen…

Par dana kasnije u Dubaiju smo se družili sa Jelenom Jakovljević koja je tada tek počela da se zabavlja sa svojim sadašnjim suprugom Saidom. Jelenu poznajem od 1998. godine kada je od strane žirija čiji sam bio član – izabrana za Miss Teen u Novom Sadu. Potom je sledio njen izbor za Miss Jugoslavije, pa odlazak u Milano, pa Dubai, karijera u Bolivudu… Deset godina kasnije, Jelena je supruga jednog od najbogatijih ljudi UAE a ostala je podjednako opuštena, otkačena i „nepokondirena” što je zaista retkost kada je reč o manekenkama koje su uspele na međunarodnoj modnoj sceni ili se „dobro udale”.

O Jeleninom venčanju ispisani su deseci tekstova u ovdašnjoj štampi u proteklih par nedelja pa neću o detaljima osim da smo se odlično proveli i napravili takav štimung da je Said prokomentarisao kako će, kada mu se bude ženio brat, zvati ekipu iz Srbije da „digne atmosferu”.

Bili smo smešteni u 234 metra visokom 60-ospratnom zdanju „The Park Place”, vlasništvu Jeleninog svekra, zgradi na Šeik Zaed Roudu koja je ujedno hotel, apartmanski kompleks i biznis-centar. „The Park Place” je prošle godine, kada je završen, dobio godišnju nagradu za najbolje arhitektonsko rešenje u Dubaiju. Pre polaska na ovaj put hteo sam da ponesem „Lonely Planet Guide Book” o Dubaiju koji sam kupio prilikom prošlog putovanja i shvatio da je to potpuno besmisleno jer se ovde za četiri godine gotovo sve promenilo. Podaci iz 2003. o Dubaiju su zastareli kao npr. podaci o Njujorku iz vodiča iz 1925. Godine, pre gradnje „Chrysler Buildinga” i „Empire State Bulildinga”… U međuvremenu izgrađena su veštački arhipelazi „Palm 1″, „Palm 2″ i „World”, na desetine zgrada na Šeik Zaed Rd, desetine novih hotela na obali, počela je izgradnja najveće zgrade na svetu, mostruozno visokog nebodera „Burj Dubai” (629 metara) koji će biti završen 2009. godine… Taj toranj neodoljivo podseća na izduženu biblijsku Kulu Vavilonsku koju kao da je neka nebeska ruka uhvatila za glavu i rastegla do ovih zastrašujućih visina da bi je primakla Bogu i na kraju kaznila onako kako je opisano u Bibliji… Čitav Dubai uostalom, pomalo izgleda kao neko ruganje Bogu ili Prirodi, kako vam draže: Kula Vavilonska, „trgovci u Hramu”, Zlatno tele…

U Dubaiju danas živi i radi preko 4.000 građana Srbije: manekenke, manekeni, stjuardese, stjuarti, konobari, frizerke, radnici u galerijama i prodavnicama suvenira… Ovde nema konluzlata niti ambasade Republike Srbije. Od njih niko neće glasati 11. maja i čini se da ih uopšte ne zanima šta će ti izbori doneti. Evropa ili izolacija? Koga je briga: mi smo u Aziji!