Spread the love

U aprilu 1998. godine povodom 50. rođendana Izraela, Klara Mandić i Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva organizovali su put u jevrejsku državu za gradonačelnike desetak srpskih gradova koji su bili bratimljeni sa određenim izraelskim komunama. Na Klarinu inicijativu, kao novinar, ja sam pratio celu ekipu na ovom destodnevnom putovanju.

Moja fascinacija jevrejskom državom, organizacijom života, navodnjavanjem pustinje, prijemima u muzejima savremene umetnosti, Jad Vašem muzejom i svim ostalim detaljima tog puta – kada je o domaćinima reč, učiniće me pristrasnim, velikim poštovaocem Izraela do današnjeg dana. Toliko o domaćinima. Sad malo o gostima.

Valjevo je predstavljao, a ko bi drugi, do Dušan Mihajlović, tada prvi čovek Nove demokratije i koalicioni partner vladajuće SPS još od 1994. Sremsku Mitrovicu nije zastupao predsednik opštine, nego „siva eminencija“ – Trivun Ivković, kontroverzni upravnik zatvora. On je na put poveo svoju prijateljicu, bili su vrlo ljubazni ali me nisu mimoišle političke razmirice sa njim kada bi smo se dotakli Miloševića i SPS-a čije je on „tvrd krilo“ zastupao. To je, dakle, april 1994. godine, tih dana počinju sukobi sa OVK na Kosovu. Na prijemu u Muzeju savremene umetnosti u Jerusalimu dok je bend svirao „Phantom of the Opera“ a mi nakon razgledanja kolekcije – ispijali šampanjac – Triva me je zamolio da ga na engleskom predstavim prisutnom ministru unutrašnjih poslova Izraela.

–        Roberte, reci mu da sam ja upravnik najvećeg zatvora u Evropi!

Ta formulacija neće najbolje odjeknuti u ušima jednog Jevreja!, pomislio sam i predstavio ga kao „predstavnika Sremske Mitrovice“ , na šta se čovek ljubazno nasmešio.

–        Jesi mu rekao ko sam ja!

„Jesam, Trivo!“

Par dana kasnije, deo grupe u kojoj sam bio ja, otišao u mesto Kacrin na Golanskoj visoravni koju su Izraelci zauzeli u 6-dnevnom ratu 1967. i za svega par decenija kamenitu golet pretvorili u plodno vinogorje. Još uvek imam dve boce vina iz Kacrina koje sam tada dobio. Trivun Ivković i deo ekipe otišao je u posetu našoj ambasadi.

–        Druže ambasadore, zatvor u Sremskoj Mitrovici je za vas pripremio jednu sobu! – rekao je ponosno Trivun zaboravivši da napomene da misli na nameštaj za sobu, pošto zatvorenici u njegovoj ustanovi proizvode nameštaj u sklopu radne terapije. Prisutni su mi prepričavali da je ambasadoru krenula kap znoja sa vrha čela i da mu je trebalo dobrih sat vremena da shvati da Trivun nije poslat od strane SPS-a da mu saopšti kako će uskoro biti smenjen i smešten u mitrovačku kaznionu.

Prištinu, tada i formalno i faktički u sastavu Srbije, predstavljao je, sada već pokojni Živorad Igić, lider kosovskih socijalista. Dobrodušan i drag čovek, kao i većina tadašnjih socijalista, verujem, nije mnogo znao o zemlji u koju je došao niti o hrišćanstvu ili juadizmu kao religijama.

U Crkvi Hristovog groba vodič nam objašnjava opštepoznate detalje iz poslednjih dana Isusovog života.

–        Razapet?! Neverovatno! Gvozdenim ekserima ga prikovali na krst!? Jel čuješ ti Roberte ovo!?“, gurkao me je Živorad zapisujući nešto u notes. U prvi mah nisam shvatio šta želi da mi kaže.

–        Marija Magdalena? Uskrsnuo treći dan? Roberte, ovo je sjajan materijal za feljton! Sve ću ja ovo da objavim kod mog druga Radevića u „Dnevniku“! – sa ushićenjem mi je saopštio Živorad.

Nisam imao srca da mu kažem kako je „taj sjajan materijal“ već objavljen pre bezmalo 20 vekova i da se knjiga zove Biblija. Ne sećam se posle da li je „Dnevnik“ to i objavio mada me ne bi uopšte čudilo i da jeste.

15 godina kasnije, 1. decembra 2013. naš brod pristao je u luku Haifa. 1998. u ovom gradu su, sećam se, gotovo svi govorili ruski jer je nakon propasti SSSR-a u Izrael došlo preko milion ruskih Jevreja od kojih se dobar deo zadržao Haifi.

Snalažljivi turisti iz Srbije organizovali su se u posebnu turu za Jerusalim sa vodičem na srpskom, turu koja je bila trostruko jeftinija od zvanične brodske. Nas 12 iz Srbije vozimo se u kombiju ka prestonici Izraela, sa leve strane su nam palestinske teritorije (Zapadna obala) sa desne Sredozemno more, Tel Aviv, Jafa… Stižemo u Jerusalim i na kapijama grada u autobus ulazi vodič tridesetogodišnji momak rođen u Sarajevu koji je 1992. sa roditeljima napustio svoj grad i od tada živi u Izraelu. Govori sa jakim bosanskim akcentom i već nakon nekoliko minuta ne ostavlja nedoumicu o tome da Arape ne može očima da vidi. O turskoj vladavini Palestinom pričao kao o najmračnijem periodu kada je na sve strane bilo samo smeće i kamilji izmet. Dok nam objašnjava položaj Jermena tokom turske vlasti Jerusalimom – palestinski tinejdžer se bučno spušta biciklom niz kameno stepenište: „Evo, pogledajte, stoka, šta drugo reći!“, komentariše naš vodič.

Razumem ostrašćenost nekog koji je, kaže, bio na par sahrana svojih drugova koji su poginuli u bombaškim akcijama terorista Hamasa. Opet, ne shvatam kako tako može da govori pred turistima za koje nije siguran da li međunjima ima neko ko je musliman. Ili on upravo tako govori jer očekuje da Srbi mrze muslimane i Turke (nije čuo za Sulejmana, Bali bega i Ezela) pa veruje da takvo seme pada na plodno tlo?

Međutim, dešava se nešto sasvim suprotno. Većina iz naše grupe, na moje nemalo iznenađenje, tokom celog puta isijava neskriveni antisemitizam. Padaju komentari uz šapat: „Ma, njih samo novaci zlato zanimaju!“, pitanja poput: „Kako tumačite da u napadu na Bliznakinje u Njujorku nije poginuo nijedan Jevrejin!“ (!?); ili konstatacija nakon vodičeve priče o Mojsijevom izbavljenju Jevreja iz egipatskog ropstva: „Aha, eto, znači ipka ih ije hrišćanin Mojsije spasao i izveo iz ropstva!“

Pri svemu ovome treba imati na umu da nije reč o seljacima iz zabitih sela istočne Srbije ili napaljenim tinejdžerima nego o tzv. „višoj srednjoj klasi“ koja sebi može da priušti desetodnevno krstarenje: privatnicima, vlasnicima auto-salona, bivšim direktorima velikih socijalističkih giganata, ljudima između 40. i 60. godine. Pri tome verujem, da nijedan od njih u životu nije sreo nijednog Jevreja da bi imao razlog da ga mrzi. Nijednom Jevrej nije bio šef na poslu, niti mu je zatrovao vodu… Država Izrael, da podsetim, nije priznala nezavisnost Kosova za razliku od svih njenih zapadnih saveznika i „zaštitnika“.

Kako se onda dogodilo da ljudi u Srbiji postanu toliki antisemiti. Verujem da je koren svega u Miloševićevoj propagandi iz vremena bombardovanja kako su za sve krivi Medlin Olbrajt i američki Jevreji. To je ono na šta „misle“ Maja Nikolić i Miloš Bojanić kad pred milionima ljudi u rijalitiju tvrde da mrze Jevreje “jer su oni bombardovali Srbiju“.

Drugi razlog je univerzalan – uvek se mrze oni koji su uspešniji i bogatiji od nas! Oni koji čine 0.1% stanovništva planete a dali su 40% dobitnika Nobelove nagrade za medicinu, oni koji su u ratu 1967. ratujući protiv sva 4 svoja suseda – za samo šest dana osvojili Golan, Zapadnu obalu, Istočni Jerusalim, Gazu i Sinaj. Nas ima isto toliko, jedva smo „rodili“ jednog Nobelovca a u 100 godina ratovanja izgubili smo sve što se izgubiti moglo.

Treći razlog je neznanje. Od čoveka koji može da kaže da je Mojsije bio “hrišćanin koji je spasao Jevreje iz egipatskog ropstva“ a pri tome za sebe tvrdi da je vernik, redovno ide u crkvu, slavi slave…teško je očekivati razumevanje bilo kojih globalnih istorijskih tokova.

Znam da ni jedna ni druga grupa, ni ona iz 1998. ni ova 15 godina kasnije– nisu „reprezentativne“ ali mi se nameće utisak, ne samo kada je ro odnosu prema Izraelu reč, da su Trivun, Živorad i slični likovi iz „srca tame“ devedesetih– bili simpatičniji, usudio bih se reći – i bolji od naših savremenika.