Za Indiju je potrebno nekoliko meseci putovanja, i ceo jedan specijalni časopis pun putopisa o njoj. Ne samo zato što je zemlja velika. Velike su i druge. Već zato što je „gusta“: gustina kultura, stanovništva, događaja. I slika. Zbog gustine slika koje ostaju u očima i srcu. Ovo je samo jedan delić slagalice. Uz nadu da će ih biti još.
DELHI
Delhi! Samo ime je već puno asocijacija za nekoga odraslog na pričama o Indiani Jonesu i spotovima Duran Duran. Zapravo, što je romantičarska poezija bila za negdašnje generacije, to je novi romantizam (sa svojim prvim visokobudžetnim spotovima) bio za nas, decu 80-ih. Na žalost, mnoge stvari su se promenile u odnosu na „dobro staro vreme“, a jedna od tih stvari je PET ambalaža i plastične kese. Njihova pojava je, nekako, Indijce ostavila zbunjene. I ne samo njih. Kao da je ovo drevno društvo, koje je svoju filozofiju zasnivalo na reinkarnaciji i reciklaži ljudi i duša, nekako zatečeno činjenicom da je plastika gotovo večna. Neće da istruli. Kad je ostaviš na jednom mestu, neće je pojesti psi i neće istrunuti i utonuti u zemlju. A sve mi se čini da Indijci (i još pola sveta, da budem fer), očekuju da se tako nešto desi, jer je ne sklanjaju, već samo gomilaju posvuda. To je i najveća razlika između idealizovanih prikaza Indije iz starih filmova i dela Rudyarda Kiplinga, i savremene, zahuktale Indije, ekonomske velesile u usponu.
Sletanje na delhijski aerodrom donosi ugodne napetosti u stomaku. Šta li očekivati? Uvek me fasciniraju slova drugih civilizacija. Kao bivša britanska kolonija, Indija jeste prilično fluentna u engleskom, ali Delhi ima napise na hindiju i devangariju. Prvo je jezik, drugo je alfabet. Na aerodromu, kao nigde u svetu, umesto pločica, pod je pod teškim tepisima. Setio sam se prizora sa drugih aerodroma, gde Indijci, a posebno Indijke, vole da sede na podu. A vole i da idu bosi. Znajući mentalitet i običaje naroda, vlasti Delhija su obezbedile da se noge i „osetljivi donji organi“ Indijaca ne porazboljevaju. Već na ulazu, ogromni lotosovi cvetovi i šake i desetinama položaja iz hinduističke tradicije označavaju promenu paradigme. Ovo nije čak ni jednobožački Orijent, islamski učmali peščani svet. Ovo je šareni, ludi Orijent, svet stotina božanstava u kome svaka boja glasa ili pokret ruke tokom plesa ili govora ima svoje značenje.
Kako se udaljavamo od aerodroma, sve je manje prizora high-techa, a sve je više scena koje prkose razumu i očekivanjima. Evropskom razumu i evropskim očekivanjima. Recimo, jedno od očekivanja je da će prestonica nekog grada imati neku četvrt solitera, ispeglanu i „biznismensku“, a da će se malo siromašniji kvartovi pružati koncentrično oko tog „sitija“, pa sve do favela na obodima. Tako funkcioniše pola sveta, od Afrike do Latinske Amerike, a bogme i Severne. Ali ne! Main Bazaar, praktično jedna od glavnih ulica Nju Delhija (izlazi pravo na železničku stanicu New Delhi), izgleda kao ludi vašar u prašini, sa neuglednim dvospratnicama i malim prodavničicama. Bilo koji grad u Srbiji ima impresivniju glavnu „džadu“ po arhitekturi. Ali ne i po uzavrelosti života, koga ovde ne manjka.
„Može bakšiš?“ – pitao me je taksista nakon što me doveo do hostela “Smile Inn“, u nekom suludom ajnfortu. Na cenu od 4$ dodao sam 1$ bakšiša. Tužni pogled taksiste i protest. „Samo?“. OK, evo 2$. „Samo?“. E, više ne može. „Vi ste, gospodine, iz neke siromašne zemlje, zar ne? Ne iz Britanije ili Australije?“. „Jesam, tek smo nešto bogatiji od vas, iako nešto bleđi“. Sad me taksista i sažaljeva, shvata da sam teškom mukom došao ovde. Hostel je pun Australijanaca i Švajcaraca koji su ludi za Indijom i štede pare ne dajući nikom bakšiš. Ostaju po 3 meseca, idu na lokalne svadbe i šaraju se kanom. Jedan se pakuje da ide za Benares, na reku Gang. E, to je magično mesto! I Tadž Mahal je blizu. Ali opet, zaista treba vremena za uživanje. Uživanje u haosu. Hostel je na mestu gde se Kašmirac, prodavac ekskluzivnih šalova sreće sa internet-kafeom, punim stranaca, gde jedan spavljivi pas uvek leži preko puta čoveka koji peče meso u talandari na ulici punoj prašine, na metar od tri javna pisoara otvorenog tipa. Australijanci čekaju da im se ispeče meso za sendvič, a ljudi prolaze i mokre u javni WC pored. Miris amonijaka se meša sa roštiljem. Pitam ih: „Je li zdravo jesti sa ulice?“ „Jeste, ako tražiš da ti spremi dok ti gledaš. Nikad ne uzimaj već pečeno meso, ko zna koliko čami na suncu. Mi tako jedemo već mesec dana i ništa nam nije.“ „A Delhijski stomak?“ „Ne, nikada!“. Na najruševnijoj zgradi u ulici piše na urduu i engleskom, jedva razbirljivo „Muslim Hotel Only“. Elitizam. Ulica je prašnjava i luda. Rikšadžije sada imaju motorne rikše. Sik sa turbanom nudi se da nas odveze do nekog spomenika. Biram Humajunov grob, preteču Tadž Mahala. Mogulski stil, samo je ovde crvena boja dominantna i ovde je žena sahranila muža. Evo zašto sam se zaljubio u Indiju: pitam Sika da li mogu da ga slikam ispred rikše. Naravno da može. Onda on mene slika u rikši. Onda nas neko zajedno slika (da bi odmah probao da mi proda neke majice sa osmehom, kao protivuslugu za slikanje, valjda). Kreće vožnja. Usput, staje se gdegod ti hoćeš ili gdegod rikšadžija misli da je zanimljivo, a to ne utiče na ugovorenu cenu. „Sahibe, Sir, evo vaša crkva!“. Jeste, doduše katolička, a obojena u šarene boje hinduističkih hramova. Tako im bilo prihvatljivije. Pitam se da li im je i Isus tirkiznoplav, kao što reče Rushdie u „Deci ponoći“. Ponosan, Sik nas dovozi do sikskog hrama: „Ovo je hram…“ „Znam, hram Sika, tvoj hram!“ „Kako znate, Sir?“ – srećan je rikšadžija. Pa imaš sikski turban i bradu, my friend. Duplo je srećniji sad. Najlepše je što ovde vreme nema nikakvog značenja. Konačno, bezvremenska zemlja, bez deadline-ova!
To je lepa stvar Delhija, a ružna je što je stravično zagađen: prašina i smog se toliko zadržavaju u vazduhu da se stvara svojevrsna izmaglica koja ne dopušta da se išta preko 1 km udaljenost vidi, a nekmoli slika, i po najsunčajnijem danu. Panoramske slike su neizvodljive. Na povratku, motorne rikše „nisu zainteresovane“ za prevoz. Noć je pala na Delhi, koji deluje i lud i opasan, ali osim džeparenja, baš i nije. Da ne pričam da žene ovde niko ne gleda, osim muslimana. Ostali veruju u ugovorene brakove i ne veruju u veštine zavođenja, valjda. Šok i olakšanje za Zapadnjakinje. Meni najdraži deo sledi sada: pristaje da nas vozi samo starinski rikšadžija, bicikl-rikšadžija. Ali, on ima samo dva mesta napred. Ja moram u „šarage“, i to da gledam vožnju unazad. Svako malo mi se činilo da ću iskliznuti napolje iz rikše i pasti „pod saobraćaj“, koji funkcioniše „kao što voda teče“, kako reče jedan lokalac – gde god ima prestora, ugura se neko, a ostali trube sa osmehom. Video sam stvari koje danas sanjam budan i zbog kojih želim da se vratim u Indiju. Ružičasti hinduistički hram je odisao mirom obasjan svećama. Ispred njega su posedale žene sedih kosa u molitvi. Pored njih je prodavac prodavao kafu. Ispred njegovih nogu ležao je mršavi dečačić od nekih 8 godina, onesvešćen i u sopstvenom pirinčanom izbljuvku. Niko ga nije dirao, nije mu pomagao. Verovatno veruju da u ovom životu mora da iskaje lošu karmu iz prethodnog? Gledao ga je momak kao iz bolivudskih filmova, zalizan i na vespi, šmekerski se osvrćući i unaokolo. Neke žene su sedele u prašini pored zlatom nakićenog momka u autu iz koga je treštao hindu-pop. Mačke su gledale sa krovova kako se peče piletina. Jedan lončar je izneo saksije da se suše, i u celom onom haosu niko ih nije dirnuo. A mi nismo smeli da imamo psa u dvorištu (moj deda je bio lončar) da ne bi slučajno srušio neosuešene saksije! Trebalo bi sve pse poslati u Indiju da se nauče pažljivosti i toleranciji u haosu. I ljude.
U toploj noći, mršavi rikšadžija je verglao do iznemoglosti. Na raskrsnicama su me ljudi u vozilima iza naše rikše gledali sa osmehom i zapodevali razgovor tipa „Gužva, a?“. U mene su se zaletali i motori i kola, i smejali su se kada su se zaustavljali na 10 cm ispred mojih nogu. Ispred mene je promicao Nju Delhi, kao u snu: svi su vikali, vrzmali se negde, prodavali nešto, trubili, svetla su gorela, kuće su bile kao iz starinskih filmova. Bilo je to nešto najstrašnije od urbanog i najlepše od urbanog što sam video u životu. I danas često vraćam tu vožnju u mislima. Magija Indije. Nije za svakoga. „Pre Azije sam puzao, sad hodam.“ Citiram.
Muslimanski Delhi, Stari Delhi, još je luđi: ovde je opasnije, prljavije, i sve se još više radi na ulici. Tu je i neki brica koji šiša i brije prolaznike na ulici. Klinci suše farmerke na žćicama od telfona i struje na koje su se ilegalno priključili. Na autobuskoj stanici, sedim i odmaram. Prilazi mi veverica, na moje oduševljenje. Užasnut sam shvatio da skoro da sedim u (ponovo) nečijem pirinčanom izbljuvku, a da veverica jede „recikliranu“ hranu. Ljudi nepojmljivog siromaštva čekaju autobus. Da li sam naišao na „nedodirljive“? Da li je čovek koji spava ispod ćebeta, pokriven preko glave, živ ili mrtav? Na njemu su muve, netremice ga gleda pas. Možda mu samo smeta buka? Mislim da to niko od prolaznika ne zna. Ne znam ni koliko je život i smrt važna pojava u svetu u kome reinkarnacija određuje sve.
Kupio sam lokalno pivo i pio ga usput, hodajući po Main Bazaaru, gledajući izloge. „Vidite, stranče, mi znamo ko ste vi. Znamo da ste iz Srbije i da ste došli juče i da ste u Smile Innu. Čaršija sve zna.“ – rekao mi je jedan prodavac sa osmehom. Ne znam da li to treba da me plaši ili raduje. Odlazim ujutru.
BARODA
Gudžarat! Bogata država sa moćnim fabrikama i poslovnim ljudima, tako kažu makar. Baroda, zeleni grad sa moćnim vrtovima i palatama, svuda ima drugačija slova od onih u Delhiju. Ne samo da su im jezici različiti, već je Indija i prepuna raznih alfabeta. Nasred grada je jezero u kome se nalazi ogroman kip Šive sa fontanom. Britanske zgrade se uklapaju, na čudan način, u sumrak, sa indijskom arhitekturom. Nije zagađeno kao u Delhiju. Delhi je zvanično najzagađeniji grad u svetu, što pokušavaju da reše metroom, ali im još uvek ne vredi, jer se prašina sa gradilišta meša sa izduvnim gasovima. Opet, nema ni bicikala o kojima su toliko pričali. Nema ih ni u Kini, uostalom. Kao da je za proteklih 20 godina eks-Jugoslavija ostala da se batrga u ratovima i krizama, a Azija otišla 200 godina napred. Svi jurcaju motorima i autima. Vozi se levom stranom. Nekoliko puta sam pokušao da uđem sa vozačeve strane. Jednom sam zakoračio pogrešno na asfalt. Srećom pa svi voze jako sporo i paze na druge učesnike u saobraćaju, da je Indija zemlja sa mnogo manje saobraćajnih nesreća, u onom haosu, od bilo koje evropske. To je zato što Evropljani misle da svi ostali poštuju saobraćajne propise, pa im popustu pažnja. Indijci misle da ostali ne poštuju propise i paze na svakoga. Shvatio sam to i zamolio domaćine da izađem nasred bulevara da bih uhvatio što bolji snimak jedne od gradskih kapija iz britanskog doba. Ceo saobraćaj je usporio i ceo bulevar je gledao u smešnog belca koji se slika nasred ulice u suton. „Sahibe, bio si zvezda dana, ovde ne viđaju belce od odlaska Britanaca, a pogotovu ne one koji zaustavljaju saobraćaj“ , rekao mi je vozač. „Znam.“ Nasmejao sam se. Svuda su svete krave. Baroda je grad svetih krava. Balega je svuda i miris se širi ulicama. Krave imaju tako dirljive oči, ako smem da primetim. U Dehiju ih ima vrlo malo. Baroda je zelena, Indija koju sam zamišljao. Jedna od njih. Parkovi i statue, upravne zgrade, sve je britansko. Okačio sam fotografije na Facebook sa natpisima „Nije UK“, „Nije Beč“. Indija je. Obližnja metodistička crkva ima delove Biblije na gudžaratskom. Sasvim prigodno.
BOMBAJ
Između dva leta imamo dva sata vremena. Sat u Bombaju? Može! Evo jednog ljubaznog rikšadžije koji pita, lukavo „Želite li da vidite Indijski okean?“. Naravno! Vozi! Usput priče o godinama, deci, zanimanjima i svemu ostalom što pošten Orijentalac uvek pita. Sažaljeva nas što imamo premalo dece ili nimalo dece. On ih ima puno i teška je situacija, radi se puno. Vidim predtekst za izvrdavanje dogovorene cene. Nema on pojma s kim se kači. Bombaj je grad pun zelenila, vlage, tropskih mirisa i palmi, sasvim drugačiji od prašnjavog Delhija. Liči pomalo na Južnu Ameriku, u toj zagasitosti zelenila i okeru zgrada i mozaičnim pločnicima. Nisam stigao da vidim sirotinjske četvrti, za koje kažu da su gore od onih u Delhiju, ali zato su tu supernovi oblakoderi jednog grada koji se rapidno preoblikuje. Bulevari kao u Šangaju: sve je u znaku novostečenog bogatstva. Naravno, kapital voli velike gradove, ali voli i luke. Delhi je nekako veštački izabran da bude prestonica Indije, zato što je u Kalkuti bilo prevruće Britancima. Kažu da je Bombaj grad sa najboljom budućnošću za zaradu u Indiji i među prvima u svetu. Slumdog Millionaire? I on je maštao o bogaćenju. „Indija je centar sveta, Bombaj je centar Indije, a ja sam u centru centra“, rekao je on u jednoj sceni. Možda će imati smisla jednom. Već ima poprilično. Kvart gde su bolivudske zvezde pomalo liči na promenade bogatih zemalja. Naravno, na povratku, naš „siromašni, vredni, pošteni“ rikšadžija je počeo da kuka kako smo mu produžili vožnju/deca nemaju da jedu/žena kuka itd. U svakom slučaju, čovek izgubi pare zbog nas, nije zaradio ništa. Ja kažem, nemam više. Kaže on, šta imate? Imam dinare samo. Izvadim dinare. „Saudijski dinari?“. „Da, 200 dinara. Saudijskih.“ Pohotno ih uzima. Posle 10 sekundi kaže: „Ali ja nemam pasoš, šta da radim sa saudijskom monetom?“. „Čekaj Saudijca u Bombaju!“ , kažem ja, fejk-izlazeći iz rikše u pokretu, pola kilometra pre aerodroma. „Ne, sahibe, evo ipak vas vozim!“. Na rastanku, pruža mi desnu ruku da se rukuje, a levom mi uz osmeh skida sunčane naočare i kaže „Možda da uzmem ove naočare da nadoknadim štetu?“ „Možda ipak ne“, kažem ja uz istovetan osmeh i odlazim. Rikšadžija viče.
BANGALOR
Hi-tech centar Azije. Drugo najveće „leglo“ informatičara posle Silicijumske Doline. Mesto smele arhitekture. Zelenilo i zaista, moram reći, bogatstvo u povoju. sve se ruši i novo gradi. Nijedna zgrada neće dugo. Jeste da ljudi i dalje sede na ulicama, deca se igraju na trotoarima u prašini sa psima, ali neće još dugo. Neki igraju kriket. Domaćin nas vodi u džainistički hram. Džaini, kojima on pripada, ne jedu meso i ne povređuju životinje. Njima su sve životinje svete. Neki džainistički ekstremisti metu trotoare da ne bi zgazili nekog insekta, a još luđi nose hirurške maske da ne bi udahnuli neke mikrobe i ubili ih, jer iubijanje mikroba je greh. Domaćin kaže da je on savremeni džain. Njegov otac ne bi čak ni jeo u prostoriji u kojoj je ikada spremano meso.
Nešto kao Morrissey. Sin bi jeo, ali ne bi jeo meso. Nova generacija, ipak. „Znate li gde bi naša zemlja bila da nas nisu okupirali Britanci?“ pita me. Ja mu kažem „Ne bi ni postojala. Pre njih ste imali 100 zaraćenih kraljevina u kojima su se radže i maharadže gazili slonovima. Britanci su vas ujedinili.“ „Uh, jeste.“, kaže on. Scena kao iz Monthyja Pythona, „Žitija Brajanovog“. „Šta su nama Rimljani doneli, braćo? Ništa!“. Samo u stvarnosti. Klima je divna i sve je zeleno. Jezik kanada ima i svoje brojeve, paralelno sa arapskim. Ljudi su vrlo tamne puti. Brkovi su u modi, i jarke boje. Sariji su prekrasni. Na jednoj raskrsnici mi prilazi najlepša Indijka koju sam video i kaže „Sir, would you like to come with me?“. Šta? „No, thank you!“. Prostitutka se smeši. To je novo za Indiju. Ali Bangalor je grad sa puno stranaca. I moral se menja. Travestiti su im ipak tradicija. Svi im daju novac i dovode na svadbe. Ako se dobro sećam, neki zli lik iz mitologije je tlačio ljude i bogovi su mu rekli da ga „ne može ubiti nijedan muškarac, ni žena“. Ubio ga je travestit, jer nije ni muško, ni žensko. Sada ih svi vole. I pritom su vrlo konzervativni.
TAMIL NADU
Globalizacija je donela još nešto: neuklopljive kombinacije tipa žena u sarijima u favelama sa mobilnim telefonima, sirotinjske kućice sa satelitskim antenama i decu u dresovima Manchester Uniteda koja prose po selima. Upravo se to sreće na putu iz Bangalora kroz Tamil Nadu, državu najtamnoputijih Indijaca. Siromaštvo je najveće koje sam video, i u neverovatnom je kontrastu sa lepotom prirode i njenim bogatstvom. Neke kućice su toliko male da su kao mali šator, kao postelja sa krovom od trske. Opijenost šumama banana i palmi meša se sa tugom zbog ljudi koji žive ovako. Ali, vidim da su veseli, na neki čudan način. Nalaze sreću i u malim stvarima. Tamilci su veliki nacionalisti: njihova crno-crvena dvobojka je svuda. Često uparena sa zastavom KP Indije: komunisti su popularni u zemlji ekonomske nejednakosti isto koliko i Majka Tereza. Čini mi se da sam video predeo iz spota „Hungry Like A Wolf“ od Duran Duran. Ipak nisam, to je na Cejlonu (saznajem posle).
Mahabalipuram je neka vrsta prigradskog rizorta Madrasa, koji je isto tako industrijski, primorski, pun nebodera i bogataša. Jovan Kolundžija je, čini mi se, svojevremeno rekao da mu je pogled na Indijski okean i njegove plaže u Madrasu bio jedan od najmagičnijih prizora koje je video. Istina. U Mahabalipuramu je sve bez velikih hotela ili solitera, ali sa šarmom dalekog, nezapadnog sveta. Vlažnost je ogromna. Šareni čamci za ribarenje su svuda. Australijanci sa gitarama pevaju britpop. Belci se kupaju danju, a Hindusi samo u sumrak, da ne bi pocrneli: beli ten je „a must“ u Aziji i Africi. Hramovi Mahabalipurama su iz vremena antike: fascinantni slonovi i ljudi, isklesani u kamenu i iz kamena. Stranaca je puno, ali nije kao u Goi. Nemam dovoljno rupija za kartu, a bankomat ne radi. „Šta imate? Dolare? Funte?“ „Imam dinare“ „Saudijske dinare?“ Da, saudijske“. Dobijam kartu za novčanice sa Nikolom Teslom. Jedan dečak me prati „da bi vežbao engleski“, pokazuje mi sve. „Da nećeš možda da mi nudiš neke suvenire? Nemam para za to.“ „Ne, gospodine, samo vežbam engleski!“. Posle obilaska, kažem „Hvala!“ „Da, ali da li biste došli da vidite moju radnjicu?“. Nasmejan odlazim, kao Horatio Caine kad uhvati nekog bad guy-a u laži. Ipak je ovo klinac koji se bori za život. Bradati Indijac mi nudi da me poveze na motoru. Ja kažem „Nemam para, ne kupujem ništa i ne želim taksi!“. Uvređen je: „Sir, zašto nas tako posmatrate, ja samo hoću da vam pomognem!“. Vozi me. Ja se izvinjavam, posramljen sam. Na svakom koraku je nešto neočekivano. Magija Orijenta. Košulja mi je potpuno mokra od znoja.
Na večeri u restoranu bez prozora kod lokalnog Francuza, gde jedu svi stranci i gde ventilatori teraju vrućinu, gazda se upoznaje sa svim gostima. Kažem „Pa Vi kao Nick Slaughter, batalili sve i otvorili tropski bar, a?“ „Ne znam ko je to.“ „Da, ta serija nije bila skoro u Francuskoj.“. „Ni ja – otišao sam 1992. i nikada se nisam vratio. A i zašto bih, kada živim u Indiji, na obali okeana? Šta ima u Evropi ovih dana, uzgred? Smog i žurba, je l’ da?“.
U toploj večeri, u gradu na obali Indijskog okeana, koji je pogodio cunami, i koji se čudesno oporavio, u kome me sa krovova gledaju majmuni, a sa drumova krave, psi i ljudi; dok sam jedva disao, nisam znao šta da mu odgovorim. Rekao sam samo, uz osmeh „Da, smog i žurba.“
(Originalni tekst objavljen je 2011. godine u časopisu „Intelligent Life“, izdanje Color Press Grupe)
Rođen 13. Maja 1970. u Sremska Mitrovica (Vojvodina, Srbija). Gimnaziju matematičkog smera završio u Sremskoj Mitrovici, a zatim diplomirao kao master Elektrotehnike i računarstva na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Od 1995. radi kao novinar – u studentskom listu “Index”, gde je od 2001. zamenik urednika. Od 2002. počinje da radi kao putopisac, a zatim i urednik beogradskog časopisa „Travel Magazine“ (do 2004.), sa kojim nastavlja saradnju do 2015. Od 2005. počinje da piše putopise i analitičke tekstove za časopise Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – „Joy“ (gde ima kolumnu koja je bila kolokvijalno nazivana „srpski Seks i grad“), „Lepota i zdravlje“, „CKM“, „Brava Casa“, „Hello“ i druge, postavši najobjavljivaniji putopisac bivše Jugoslavije. Godine 2015. urednik je portala „Nova energija“ a krajem godine postaje glavni i odgovorni urednik „The Economist: Svet u…“ i „Diplomacy & Commerce – Serbia“. Danas je urednik „The Economist: Svet u…“ i „Hello! Travel“, specijalizovanog magazina o turizmu i piše putopise, analitičke tekstove iz politike i kulture, kao i izveštaje sa muzičkih i filmskih festivala iz regije.
