Pođosmo na put jednoj vrelog julskog dana u Ukrajinu. Prvo ka Lavovu, prestonici Galicije, o kojoj Balašević i Crnjanski tako potresno pevaju s vremena na vreme. Prozor na Zapad Ukrajine, mesto na kome se zapadni Ukrajinci („Zapadinci“) busaju u prsa da su baš oni, grkokatolici, najveći i najčistiji Ukrajinci. Mesto koje ostatak Ukrajine smatra „ćoškom nekih tamo ekstremista“ koji su daleko od „pravih Ukrajinaca, koji žive na istoku zemlje i koji su, naravno, pravoslavci koji govore ruski“. Pa odatle na more i u Kijev. Kroz raspolućenu zemlju, sa dva jezika, dve vere, dve pravoslavne crkve i dve politike.
UKRAJINSKI VOZ
Ulazak u Ukrajinu obeležava ogromna železničkoj stanici „Družba“ u gradu Čopu. Stanica-„Gesamtkunstwerk“: sa prelepim muralima, kompoziciono fascinantnim, spremnim da dočaraju Zapadnjacima monumentalnost i savršenstvo SSSR-a. Kupujemo karte za prvi voz. Za obščij (opšti) vagon. Dok kupujemo karte, srećemo jednu izgubljenu strankinju koja ne zna ni ruski, ni ukrajinski, pa ni samu ćirilicu, a krenula je sama u Ukrajinu. U Odesu na more! Lepo, ali kako da kupiš kartu? Uskačem i kupujem joj kartu. Stiže voz. E, sada ide hladan tuš. U ex-SSSR-u, svako ima svoj vagon i ne sme da se premešta iz njega. Plackarta ima i striktno mesto na kome se spava, a kupe ima i zatvorena vrata prema hodniku. Sjajna su oba. Ali, nama zapada baš onaj vagon u kome nemaš svoje mesto i koji je pun svakojakog sveta. Zagušljivo je da umreš. Kada se prozor malkice otvori, odmah ga neko zatvara jer ga „promaja tuče u glavu“! Umiremo, a voz se vuče. Molimo konduktera da nas nekako smesti, a on me pita „Š’o treba?“. Čovek govori sprski! Ne, to je ukrajinski, toliko je sličan. Nalazi nam mesto pored nekih romskih porodica. Potpuno suluda situacija da treba izdržati baš 6h u istinski odurnom vagonu gde se doimamo kao britanski kolonijalisti u Indiji. Vidim krevet na kome kao sardine spavaju 3 Cigančića i pas! Jedna mlada, ali gabaritna Romkinja vadi dojku i doji dete. Svi Romi govore na mađarskom. Žena koja doji dete vadi ogromnu teglu sa slatkim kupusom i kutlačom odnegde, i slobodnom rukom, sipa kupus u tanjire familiji! Fascinantna spretnost. Svi muškarci su skinuli svoje majice i zapahnjuje nas bar 20 različitih aroma znoja. Tu su i votka i lavovske kobasice (još aroma). Jednoj mojoj saputnici je muka, druga se šokirana smeje i pokušava da izvadi aparat i slika decu i ženu. Mi je sprečavamo, jer iako bi to bila „National Geographic“ fotka, ko zna kako bi reagovali naši saputnici. Moja druga saputnica, (ona što joj je muka), i ja (kome je takođe muka), loše reagujemo na vazduh, i pokušavamo da nađemo prozor koji se može otvoriti. Ne uspevamo! Svi su zaptiveni ekserima! Bojiš se da zaspiš, ali nemaš zašto. Svi su disciplinovani, pa i oni ćelavci sa ožiljcima koji neodoljivo podsećaju na kriminalce. Odlaze u hodnike da popuše cigaretu, jer je u vagonima zabranjeno pušenje. Niko ni da proba da se potpiše na zid vagona ili da ugravira ključem svoje cenjeno ime? Kakva disciplina! Voz mili. Pogledam kroz prozor, a tamo piše: Užgorod? Pa i to je na granici! A putujemo već 4h! U vagon na stanici koja se zove Karpati ulazi mršavi pripiti sredovečni čovek sa kaputom od crnog štofa, mornarskom majicom i proleterskom šapkom! Kao iz filma iz 1912. U vagonu, pokušavam da održim prisustvo duha dok ostajem bez daha od sveopšteg vonja i držim govor o tome kako je to sve jedno veliko iskustvo, kad mi pored uveta odjednom sevnu dve prljave nožice romskog dečaka koji spava iznad mene. I ostanu tako da vise na 10 cm od mog nosa. Na moj zabezeknuti pogled svi počinju da se smeju. Neki uspevaju i da zaspu. Ceo košmar se ponavlja 12h. Nemamo se baš zašto mnogo bojati lopova, lopovi ne ordiniraju u vagonima za sirotinju.
LAVOV
Evo i železničke stanice u Lavovu! Monumentalna je! Izmučeni smo. Vazduha! Sviće. Izgledamo kao aveti. Austrijanka je cool i baš je briga. Ona je i mislila da je ovo uobičajeno. Mi nismo. Slikamo stanicu, art-nouveau Liči na muzej. Lavov je apsolutno očuvan do poslednje zgrade: sve je iz doba od pre I Sv. rata. Svaka ulica predstavlja kulise nekog potencijalnog filma epohe. Kuće se lagano obnavljaju, i fasade dobijaju novi sjaj: sada već lagano ovaj grad liči na metropolu Srednje Evrope, savršen, nerazrušen i održavan. Srećom, niko se nije dosetio da sagradi neko savremeno arhitektonsko čudovište u Starom gradu.
Lavov ima oko milion stanovnika, i uopšte „nije šala“ od grada. U poslednje vreme ga nazivaju „Trećim Pragom“: prvi je, naravno, Prag, drugi je Krakov, kasnije otkriven, a treći, poslednje otkriven, najjeftiniji i autentičan i opušten, je „Grad Lava“. Nigde nisam video grad sa toliko „improvizovanih kafea“, tj. šankova na otvorenom, sa suncobranima i stolovima, u kojima se sveprisutno pivo toči u plastične čaše, po bagatelnim cenama od 0,45€. Uprkos navodnoj rusofobiji, snalaženje na ruskom je sasvim OK, samo što lokalci odgovaraju na ukrajinskom. Pošto potičem iz grada sa velikom ukrajinskom manjinom (Sr. Mitrovica), znam ponešto na ukrajinskom: konobarica me ispravlja. Kad objasnim da sam to naučio iz narodne pesme sa hora, i da tako govore moje komšije, udara se po glavi i kaže da je taj jezik arhaičan i da ne može da veruje da još postoji negde. Postoji. Izbor sladoleda je fascinantnan. Lavov je grad sa najvećim brojem antikvarnica u Evropi, a firme na prodavnicama su prava umetnička dela: rade ih umetnici sa Akademija a overavaju ih posebne komisije, da se slože sa jezgrom Starog grada. Kuvar sa izbezumljenim pridavljenim piletom koji reklamira restoran bio je moj kemp-favorit. Na glavnom trgu, Opera i Pozorište su u svom neoklasicističkom sjaju dostojni Beča. Cveća ima posvuda, i zelenila. Ovde nije nepristojno piti pivo iz flaše ako ste lepa i sređena devojka, na klupi u parku, ili tokom šetnje. Prospekt Slobode je moćna avenija poput lepše varijante Terazija. Crkve, rimokatoličke i pravoslavne, a ponajviše grkokatoličke, daju nam priliku da uživamo u atmosferi grada u kome je umetnost na svakom koraku, a ljudi nisu „ometeni turistima“, već žive svoje živote u koje se mi samo uklapamo. Pijace rukotvorina su svuda, a crna keramika je osobito slavna. Spomenici su podignuti svakoj značajnoj ličnosti, a čuvaju se apsolutno svi, pa i oni iz austrijskog, poljskog ili sovjetskog doba, što je tolerancija “na kub” kakvoj se mi tek trebamo obučiti. Tu je i Adam Mickjevič sa svojom lirom, i nabildovani sveti Ćirilo, koji izgleda kao da je vek proveo u gladijatorskoj areni, a ne pišući knjige. Od nezaobilaznog Tarasa Ševčenka ne može se pobeći – njegov spomenik je najimpresivniji. Zanimljiv je spomenik Ivanu Potkovi, lokalnom kozačkom lideru koji je umeo da ispravi potkovicu golim rukama. Eto kako se postajalo knez Moldavije u 16. veku: nije zdravo suprotstaviti se tako snažnom čoveku. Kula Kornjakta je zaštitni znak grada, kao i barokna crkva svetog Đorđa na brdu, negdašnji evropski centar grkokatoličanstva. U centru grada nalazi se Srpska ulica, i nekako se odmah osećaš spokojnije. Fijakeri sa livrejisanim kočijašima i perikama čekaju mladence ispred saborne crkve. Na trgu slikarka slika crkvu. Ja slikam i nju i njenu sliku, krišom. Posle svega jednog dana svi loši utisci iz voza su izbrisani. Ovo je divna zemlja, ljubazni ljudi, sa dobrom zabavom i sjajnom arhitekturom.
ODESA
U Lavovu se ukrcavamo u noćni voz za Odesu. Simpatičan mi je odnos žitelja velikih zemalja prema udaljenostima: ukrajinski prijatelj mi kaže „Odesa je blizu Lavova: sedneš u voz uveče, i već ujutru si u Odesi!“. Već! U kupeu smo sa Lavovljanima koji idu na more. Pred Odesu, sve devojke odlaze u toalet, presvlače se u mini-suknje, šminkaju se i izlaze u 6 ujutru na monumentalnoj (ponovo) stanici u Odesi kao manekenke. Sat vremena pred Odesu, Ukrajinci prelaze sa ukrajinskog na ruski jezik među sobom: u Odesi se govori uglavnom ruski. Odesa je bila glavni grad tadašnje Novorusije (čak ne ni Malorusije) i Crnomorci se ne osećaju baš Ukrajincima, a posebno ne simpatišu prozapadne nacionaliste. Grad izgleda kao iz romana Dostojevskog.
Idemo Puškinskom ulicom ka centru, a sve kuće su stare jednospratne. Pitanje je kako je Odesa milionski grad ako je glavna ulica, nekako… premala? Uskoro stiže odgovor: prva pobočna ulica je identična. I sledeća. I takvih kao Puškinska ima 10 paralelnih. I sve po nekoliko kilometara. Monstruozno velik očuvani centar grada! Sva novogradnja, stotine „novostrojki“, socrealističkih zgrada, belasaju se u daljini, tamo gde se Stara Odesa završava. Pantelejmonski manastir je građen u moskovskom stilu sa ogromnim lukovicama: vidi se da smo izašli iz grkokatoličanstva i Austrije. Takvih, i klasicističkih crkava, u Odesi će biti puno. Odesa je sagrađena namenski, i u nju su dovođeni raznorazni: od Francuza i Albanaca, do Nemaca i Moldavaca, od Jevreja i Srba, do Bugara i Grka. Kosmopolitski duh je zaštitni znak. I ljubav ka Rusiji. Ne savremenoj. Carskoj. U vreme Carstva, Odesa je bila 4. najveći grad, posle Moskve, Peterburga i Varšave, i nostalgija je razumljiva. Zbog toga u imenima restorana dominira predrevolucionarni pravopis, sa „debelim jer“ (Ъ) na kraju mnogih reči. Isto ono slovo koje je i Vuk izbacio. Opet spomenik Ivanu Potkovi: njihov Kraljević Marko ima mnogo poklonika. Ovde i danas ima puno Jevreja, i smatra se da je „odeski humor“ obojen značajnom količinom uvrnute aškenazi-jevrejštine, kojom će se kasnije okoristiti Njujork. Ipak, ovde se jede najbolji falafelj i šaurma, i malo-malo pa kad pitaš nekog gde se nešto nalazi, on ti kaže na ruskom: „Ne znam, ja sam iz Izraela.“. Odesa je sva u klasicizmu. Katarina Velika je želela da se napravi moćna evropska luka na mestu turske tvrđave Hadžibej, i izabrala je, tokom jedne dvorske diskusije, ime Odessos (tako se zvao grad grčkih kolonista koji je nestao, u blizini), ali je odlučila da ime bude „feminizirano“, te otud ženstvena „Odessa“. Arheološki muzej sa kopijom statue Laokona, ili Opera i balet, su odlični primeri klasicizma. Kuće iz carskog perioda pomno se renoviraju, a čak ni moćne banke ne smeju da stave „novokomponovani“ znak za bankomat, već ga moraju modelirati kao da je iz 1808. To se zove „vizuelna higijena“. Potemkinove stepenice su ikonički znak grada, ovekovečio ih je Sergej Ejzenštajn u filmu „Oklopnjača Potemkin“, a scena kolica koja se survavaju niz njih je podjednako ikonička za svet filma. I montaže. „Matrjoške“, lutkice Odese, su poznate po svojoj plavoj boji, i najsimpatičniji su: mornari! Plaže su peščane, kao u Bugarskoj, i beskonačne: krcate su ljudima. Ovde je Majakovski smestio „Oblak u pantalonama“. Duh njega i njegove Ljilje Brik prepoznali su i u bendu Franz Ferdinand pre par godina, setite se omota. Odesa je bila poznata i po zvezdama nemog filma koje su u Njujorku bile slavne, jer se nije video njihov akcenat. Vera Holodnaja je bila jedna od njih, i posvećen joj je spomenik u centru. Posle je došao zvuk i morao si dobro govoriti engleski da bi prošao. Dobro, Schwarzenegger je izuzetak. Jedan pogled na tržni centar „Passaž“ govori kakve su bile robne kuće pre 100 godina: nakićene i praznici za oči. Odesa je smirujuća, klasična, sredozemna na neki carskoruski način. Uvrnuto i prekrasno.
KRIM
Jalta! Grad koji je sad poznat po čuvenoj Jaltinskoj konferenciji iz 1945. je bio poznat kao carsko letovalište i mesto za masovni turizam u SSSR-u. U centru se nalazi spomenik Lenjinu okružen palmama i akacijama. Ovde je klima potpuno mediteranska, za razliku od Odese: fikusi, četinari, čempresi. Esplanada pored mora je dostojna Nice ili Kana, ali takvi su bili i gosti Jalte: sve same krunisane glave i svakojaki plemići. Dominira oker, žuta i bela boja: carski stil, odmereno.
Na keju se nalazi restoran-sojenica „Zlatno runo“, u obliku broda „Argo“ kojim je Jason sa svojim Argonautima plovio tražeći zlatno runo. I našao ga je, baš u blizini Jalte! Priznajem, ovo nisam znao. Plaže su šljunčane, a Crkva Aleksandra Nevskog je čudesno bela, ruska i monumentalna u okruženju mediteranskog rastinja. Egzotika. Krim je zemlja dvoraca. Idemo na izlet u Gaspru. „maršrutkom“, tj. malim kombijem-taksijem. Selo pored Jalte krije slavni dvorac Lastavičje gnezdo, u neogotičkom stilu, na hridi iznad provalije, 40 m iznad mora.
Projekat arhitekte Šervuda nastao je u vreme „neogotičke pomame“ kada je svaki bogataš morao da ima svoj „château fantastique“ da se diči pred drugarima. Najlepše od svega je što je na plaži ispod hridi – gde je danas hotel, mesto gde je Jason pronašao zlatno runo! Dvorac Livadija je raskošni beli carski dvorac u istoimenom selu. Bio je bio sedište poslednjeg ruskog cara Nikolaja II. Završio ju je 1911. arhitekta Krasnov, koji će kasnije klisnuti u Srbiju. Dole je nalazi ikonografija Jaltinske konferencije, a gore rekonstrukcija života carske porodice. Tužan je pogled na decu Nikolaja II, kada se zna kako su završili. Ispred dvorca, marketing današnjice: iznajmljuju se garderobe i perike negdašnjih plemića, za jednu „grofovsku“ fotografiju. Nastavljamo do mesta Alupka, gde se nalazi spektakularni dvorac grofa Voroncova. On je bio vaspitavan u Britaniji, ali je bio vatreni patriota.
Proputovao je britanske kolonije i tokom putešestvija mu je pala na um fascinantna ideja: kada ga je arhitekta pitao kakav želi da mu bude dvorac, odgovorio je: „Sagradite ga u tjudorsko-mogulskom stilu!“. Arhitektu je uhvatio očaj: kako pomiriti engleski Srednji vek i indijsku muslimansku dinastiju? Ali, uspeo je! Do krova, sve je u stilu Tjudora, a na krovu su mogulske kupole! Ne zna se da li je lepša fasada prema brdu ili prema moru. Ova prema moru je sagrađena u neomudehar-stilu sa arapskim natpisom „Nema drugog boga do Alaha i Muhamed je njegov prorok“. Zašto? Pa, ruski je običaj bio da se ovako oda poštovanje lokalnim Krimskim Tatarima, muslimanima koje su teškom mukom pokorile carske trupe. Fina multikulturalnost onog doba. Inače, Voroncov je bio izvanredan prijatelj sa Puškinom, i ostavio mu je čak svoju ženu na čuvanje. Naivan potez. Iako je Voroncov bio lep, ipak je Puškin – Puškin. E. K. Voroncova je pala pod uticaj pesnika-zavodnika, a Voroncov, junak bitaka protiv Napoleona i promoter vinogradarstva na Krimu, osvestio se tek kada je u štampi video nove Puškinove pesme posvećene nekoj „E.K.V.“. Najurio je pesnika i slabo su se družili posle toga. Fasadu sa južne strane, koja gleda na Crno more (dobilo ime po veoma tamnoplavoj boji) čuva 6 lavova. Dva su uspravna, 2 spavaju a 2 su negde između. Pošto je ovde bila smeštena britanska delegacija u vreme Konferencije, Churchill je izrazio želju da otkupi lavića koji spava. Rekao je Staljinu: „Vidi ga, da mu daš cigaru i viski u šape, bio bi isti ja! Mogu li da ka odnesem u Englesku?“ Staljin se na to samo brakato nasmejao. Poslednji dvorac je Masandra, delo cara Aleksandar III, u stilu dvoraca Loare. Dvorci Krima su otkrovenje. Kao i crveni slatki luk „koji se jede bez suza“, kako ga reklamiraju prodavci niz put.
KIJEV
NVO sa Balkana fino da batale „radionice“, dođu ovde i održe čas praktične nastave iz tolerancije. Zašto? Zato što je, iako je većina stvari napisana na ukrajinskom, ljudi uglavnom govore ruski, i ništa im ne smeta. Može vam se desiti da čujete da je neko ceo razgovor vodio na ukrajinskom, a njegov sagovornik na ruskom, ili se desilo obratno, ili da su oba sagovornika promenila jezik razgovora usred priče, ne primetivši!
Jedan od najlepših velegrada Evrope sa najboljom zabavom, ima glavnu ulicu koja se zove Krešćatik. Impresivna je po svojoj veličini i staljinističkoj arhitekturi, a ima i zanimljivu istoriju. Knez Vladimir, koji je vladao Kijevskom Rusijom, bio je štovalac niza staroslovenskih božanstava. Kada mu je dozlogrdila propaganda raznih sveštenika, poslao je jednu delegaciju da obiđe sve te čudne zemlje, i da vide koja je vera najbolja. Kad su došli u Carigrad i poslušali „Kyrie Eleison“, opčinjeni lepotom liturgije i freskama, javilo im se da je to to. Kada su se vratili u Kijev, rekli su Vladimiru da treba cela Rusija da primi pravoslavlje. Ne zbog reči, nego zbog osećaja i lepote. Vladimir tu skupi ceo Kijev, kaže, hajde sad svi u Dnjepar i Desnu, sad će popovi grčki da vas krste! U potera preplašeni narod niz ulicu koja se posle nazva Krešćatik, ili „ulica krštenja“. Usput je pobacao drvene kipove idola u Dnjepar, a masa je trčala i plakala za Perunom i kompanijom. Trg Nezavisnosti, ili Majdan je golem i lep: na jednoj strani Sveti Mihajlo zaštitnik na kapiji, na stubu staroslovenska boginja ognjišta Bereginja, tu su mnogobrojne statue.
U hladu fontana u jednom od bezbroj kafića pod tendama posmatramo sulude zgrade koje okružuju trg. Staljinističke slobodnostojeće, stepenaste, luckaste, ali se nekako uklapaju. Sad svaka ima na vrhu i neki bilbord kapitalističkog tipa. Zanimljiv detalj je ideja da se „Kijevski meridijan“ obeleži plavim globusom oko koga lete ptice. Podol je najstariji deo grada, i glavna ulica liči na neku ulicu u vojvođanskim gradovima. Mirno, elegantno, pitomo, jedan sprat. Još kad se za vikend tokom popodneva zatvori za saobraćaj i postane pešačka zona, sjajno! Kafić do kafića, hotelčići, dolce vita. Simpatičan je jevrejski restoran „Cimes“ sa jevrejskom kuhinjom, naravno, a zaštitni znak mu je stari Jevrejin koji broji parice „na računaljku“.
Srećom, dovoljno je slatko sve ispalo da je izbegnut antisemitizam. Iznad ulice, nalazi se breg na kome se nalazi velelepna crkva sv. Andreja, iz 18. veka u stilu „ruskog baroka“, koji je potencirao slavni Rastrelli. Plavo-bela, dominira obalom Dnjepra. Po predanju, sveti Andrej je nekada davno došao ovde, stao na ovo brdo i rekao „Ovde će jednog dana biti veliki grad koji će biti slavna prestonica!“. Tako i bi, i zato je Andrej Prvozvani i zaštitnik Rusije. Metro ima plastične žetone koje ubaciš kao u autiće u luna-parku! Tako su dirljivo patinirani, ali rade. Ispod crkve nalazi se „Kijevski Monmartr“, ulica Andrejevski spusk, sa kućom Bulgakova. Živeo je na broju 13 (simbolika), a sada je tamo njegov muzej. Crkve, ima ih bezbroj: Sv. Sofija, jedna od najznačajnijih u pravoslavlju.
Bele zidine, zeleni krovovi, nebrojene crkve unutar kompleksa. Neki deda sa belom bradom i rubaškom, dugokos i razdrljen, peva ukrajinske narodne pesme na tamburolikom instrumentu zvanom bandura. Mihajlovski manastir je prekrasan i nekako… nov. Jasno, to je u stvari replika prvobitnog, jer je „mudri“ Staljin odlučio da „u Kijevu ima previše crkava, pa da se to malo de-klelikalizuje“ i srušio je do temelja stari hram. Kijevo-Pečorska lavra, jedna od najvećih svetinja pravoslavlja. Glavna crkva ima krov od zlata, a unutar nje je i oltar od najveće količine kovanog zlata u svetu.
U Lavri se nalaze mošti ogromnog broja mučenika, svetaca i ostalih neraspadnutih ljudi crkve, i Ukrajinci ih celivaju s punim poštovanjem. Svuda tišina. Odjednom, buka. Španci koji se, po običaju deru svuda! Ja im prilazim i na španskom objašnjavam da će ih uskoro naglavačke izbaciti odavde ako ne zaćute. Izvinjavaju se i zahvaljuju još 10 puta.
Iza Lavre nalazi se Trvđava, gde odosmo da vidimo Kip Majke Domovine. Sa sve sovjetskim grbom na štitu, i mačem u ruci, sjaji se na popodnevnom suncu, rad Jevgenija Vučetića, sovjetskog skulptora srpskog porekla, pandan Kipu Slobode ili Hristu iz Rija. Pada noć, Dnjepar teče kroz toplu ravnicu, svi su napolju. Ako je ovo jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, tako ne izgleda, i život u Ukrajini, u lepoti, cveta punim sjajem.
(Originalni tekst objavljen je 2011. godine u časopisu „Intelligent Life“, izdanje Color Press Grupe)
Rođen 13. Maja 1970. u Sremska Mitrovica (Vojvodina, Srbija). Gimnaziju matematičkog smera završio u Sremskoj Mitrovici, a zatim diplomirao kao master Elektrotehnike i računarstva na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Od 1995. radi kao novinar – u studentskom listu “Index”, gde je od 2001. zamenik urednika. Od 2002. počinje da radi kao putopisac, a zatim i urednik beogradskog časopisa „Travel Magazine“ (do 2004.), sa kojim nastavlja saradnju do 2015. Od 2005. počinje da piše putopise i analitičke tekstove za časopise Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – „Joy“ (gde ima kolumnu koja je bila kolokvijalno nazivana „srpski Seks i grad“), „Lepota i zdravlje“, „CKM“, „Brava Casa“, „Hello“ i druge, postavši najobjavljivaniji putopisac bivše Jugoslavije. Godine 2015. urednik je portala „Nova energija“ a krajem godine postaje glavni i odgovorni urednik „The Economist: Svet u…“ i „Diplomacy & Commerce – Serbia“. Danas je urednik „The Economist: Svet u…“ i „Hello! Travel“, specijalizovanog magazina o turizmu i piše putopise, analitičke tekstove iz politike i kulture, kao i izveštaje sa muzičkih i filmskih festivala iz regije.
