Od Riječkog karnevala u februaru 2020. kada se opasnost tek nazirala, preko policijskog časa u Federaciji BiH zbog koje smo do 23.00 morali da završimo večeru u Sarajevu i pređemo entitetsku granicu do Briona gde smo Šerbedžijin koncert pratili iz čamaca
Guvernerova palača u centru Rijeke, 22. februar 2020. U toku je tradicionalni Karnevalski bal. Prostorom dominira tadašnji gradonačelnik Rijeke Vojko Obresnel obučen u haljinu Jovanke Broz. Ovaj kadar SDP bio je na čelu grada punih pet mandata (od 2000. do 2021) što mu je davalo sigurnost da se bez problema obuče u ženu i to, udovicu, u delu Hrvarske omraženog “komunističkog diktatora”. Američki ambasador je platio dolazak karnevalskog benda iz Nju Orlensa, svi su veseli, samo je moj prijatelj Dejan Ljuština zabrinut. On i supruga stigli su iz Venecije dan ranije i sada pričaju kako je tamo karneval prekinut i da se u Italiji opasnost od pandemije doživljava prilično ozbiljno.
Guvernerska palača u kojoj je bio Karnevalski bal, bila je 1919. i 1920. rezidencija Gabrijela D’Anuncija, jedne od najkontroverznijih ličnosti Evrope u prvoj polovini 20. veka.
Skijašnica u hotelu “Grand”, 2. mart, prvi dan Kopaonik biznis foruma. Dok oblačim pancerice zavitlavam se sa kolegama kako ću ovu konferenciju da ispratim na stazama, na otvorenom prostoru, jer se proneo glas da su u hotel stigli predstavnici jedne kineske kompanije a pored njih i “nekoliko Italijana”. Bili su to dani neposredno nakon čuvenih nastupa dotora Nestorovića sa izjavama o “najsmešnijem virusu na svetu” i “šopingu u Milanu”.
Kinezi i Italijani su bili “najopasniji” ali svi su još uvek nadolazeću pandemiju shvatali neozbiljno: niko nije nosio maske, u konferencijskim salama su se tiskale na stotine ljudi a u provodima do ranog jutra po lokalima poput “Wursta” – umelo je da bude i više od troje ljudi na jednom kvadratnom metru.
Četiri dana kasnije supruga i ja putujemo avionom u Beč, povod je najava ovdašnje VIP Mobile mreže da će promeniti ime u A1 što se zbog pandemije dogodilo godinu dana kasnije. Aerodrom u austrijskoj prestonici je već sablasno prazan, letovi se masovno otkazuju ali život tog 5. marta i dalje nekako funkcioniše. Posle sastanaka otišao sam u Jevrejski muzej da pogledam izložbu o Hedi Lamar. Teško da ima nekog u bivšoj Jugoslaviji da nije čuo za nju. Ne zbog popularnosti njenih filmova već zbog jedne Đenkine rečenice u “Maratoncima”. Rođena u Beču 1914. u bogatoj jevrejskoj porodici, od prvog muža, 13 godina starijeg industrijalca Frica Mandla pobegla je brodom “Normandija” u SAD 1937. gde su je čekali karijera u Holivudu i još pet brakova. Najlepša žena na svetu, kako su je zvali, umrla je sama 2000. “Vreme” je moj tekst – “Najlepša žena na svetu” objavilo par meseci kasnije pošto je trajanje izložbe zbog pandemije produženo a neke druge teme nekako su postale važnije.
BICIKLOM KROZ VOJVODINU
Vanredno stanje je u Srbiji proglašeno 16. marta, deset dana po mom povratku iz Beča. Značilo je to zaustavljanje mog globtroterskog rolokostera što mi je u početku zaista i prijalo. Sećam se da sam napisao kako sam ovako zamišljao penzionerske dane – čitanje knjiga, gledanje filmova, slušanje ploča i duge šetnje sa psom i decom. Samo što mi se to dogodilo dvadesetak godina ranije sa sopstvenom decom umesto sa unucima.
Međutim, putovati se moralo. U početku istraživati novosadske ulice i kvartove u koje smo ranije retko odlazili, kasnije, kada je vreme u aprilu postalo lepše – na red je došao i bicikl. Ono što je ranije bio povremeni hobi i rekreacija, sada je postala “misija” i projekat pretočen u seriju reportaža “Biciklom kroz Vojvodinu” i koji traje i danas kada su i dalja putovanja ponovo moguća.
Iz tih vožnji bicikla po prašnjavim drumovima Srema, Banata i Bačke, pored postova na drušvenim mrežama i reportaža u novinama i magazinima, rodio se i projekat “Dvorci Srbije: Zaštita kulturne baštine” za koji se nadam da će uroditi spasavanjem bar dela sjajnih građevina koje su nam ostavili preci a naše generacije ih potpuno zapustile.
Protekla su tako tri meseca, april, maj i jun u vožnji biciklom po Vojvodini i istraživanju kulturne baštine koja je uvek bila tu oko nas ali ja nisam imao vremena da obratim pažnju na nju jureći po svetskim metropolama ili zabitima Laosa, Magreba ili Šri Lanke o čemu sam 2014. za “Vreme” napisao tematsku reportažu posvećenu low-cost destinacijama.
Putovanje biciklom tih dana podrazumevalo je nošenje svega sa sobom (od vode do toalet papira) jer kafići i restorani nisu radili. Na ulicama vojvođanskih gradova sretao sam tamburaše koji su nekada svirali po kafanama i čardama pa sada pokušavaju da uličnim nastupima zarade bar neki dinar.
Vanredno stanje je u maju ukinuto i mi smo se sredinom jula nekako odvažili da odemo na prvo putovanje u inostrastvo od kako je “ovo počelo”.
14. je jul, Dan pada Bastilje, francuski nacionalni praznik koji slavi slobodu, najlepše opisanu u njihovoj nacionalnoj himni “Marseljezi” – “Liberte, Liberte cherie”. Narečena “slatka sloboboda” imala je tih dana za sve Evropljane posebnu težinu. Nalazim se kraj bazena u hotelu “Stanzia Menenghetti” u srcu Istre. Pored nas je nekoliko grupa putnika iz Srbije i svi razgovori vrte se oko iste teme: “Da li smemo da napustimo hotel ako nam je određena mera samoizolacije? Da li to vredi za putnike iz Srbije koji imaju hrvatski pasoš? Da li negativan PCR znači da možemo da se krećemo? Gde možemo da se testiramo?” Stvari koje su se nekada činile sasvim normalnim – da sedneš u automobil, odeš u susednu državu i tamo provedeš nekoliko dana odmora – postale su neostvarivi san za milione ljudi.
Neki od gostiju hotela uspeli su da uđu iz Srbije u Hrvatsku neposredno uoči donošenja novih mera koje traže 14-dnevnu samoizolaciju ili negativan PCR-test ne stariji od 48 sati, jer je upravo počeo “2. talas epidemije”. Neki momci planiraju da odavde idu na brod, ali ne znaju da li će u prvoj luci biti uhapšeni jer se nisu pridržavali pravila o samoizolaciji. Drugi troše poslednje pare čekajući da im istekne mera samoizolacije. Sve podseća na atmosferu iz filma “Kazablanka” samo što ovi putnici ne čekaju let za Lisabon i papire za Novi svet. I niko još nije zapevao neku “kontra pesmu” poput Viktora Lasloa koji je u inat Nemcima tražio da se svira “Marseljeza”. Umesto vode “Vichy”, pije se “Jana”. Sve ostalo je više-manje slično, čak i Miro, vlasnik hotela, malo podseća na Rika.
Grčka je u leto 2020. bila gotovo potpuno zatvorena za goste iz Srbije pa je Turska uz još par “muslimanskih” zemalja potput Albanije, Egipta i Dubaija ostala jedina opcija za većinu turista željnih “toplih mora” tog avgusta. Srbima najdraža “pravoslavna” mora Grčke, Bugarske, Crne Gore i Kipra, nisu bila dostupna.
Otišli smo u nekada omiljeni nam hotel “Amara Dolce Vita” u Kemeru u Turskoj u kojem nismo bili od 2015. “pošto su deca prerasla takvu vrstu hotela”. Sada je bilo – daj šta daš. I bilo nam je dobro. Turci nisu bili preterani formalisti kada je o merama reč, maske su bile obavezne samo u liftovima i dok uzimate hranu za “švedskim stolom” u hotelskom restoranu.
Gostiju puno manje nego ranijih godina, gotovo niko iz Zapadne Evrope, Srbi i Ukrajinci uglavnom pošto je Rusima tada još bio zabranjen izlazak iz zemlje.
POLJUBAC LAKTOVIMA SA DŽOELI
Početak avgusta bio je ove, kao i nekoliko ranijih godina – vreme za Brione i festival “Ulysses” koji već 20 godina organizuju umetnički i bračni par Lenka Udovički i Rade Šerbedžija pod organizatorskom palicom maestralnog – Duška Ljuštine. U godini kada su otkazani “Pulska Arena”, festivali u Motovu I Grožnjanu – Šerbedžijin festival na Brionima je jedini ovakav događaj koji se održao. Koncert u čast 20. rođendana festivala održao se na nesvakidašnji način: bina je bila na kopnu dok je publika posmatrala program sa brodica koje su se načičkale ispred. Pored domaćina, nastupili su i Gabi Novak, Vlatko Stefanovski, Damir Urban, Darko Rundek, Matija Dedić…
Par sati ranije iskrcao sam se sa broda koji iz Fažane prevozi putnike na Brione. Seli smo kao i uvek u baštu hotela „Neptun“ i naručili paški sir i malvaziju. Negde kod druge boce, na biciklu se pojavila Džoeli Kim Ričardson, holivudska glumica našoj publici poznata kao Džulija iz serije „Reži me“ („Nip/Tuck“). Džoeli je ćerka Vanese Redgrejv, velike prijateljice Radeta Šerbedžije i festivala Ulysses i sestra glumice Nataše Ričardson, supruge Lijama Nisona koja je 2009. tragično poginula na skijanju. Džoeli koja deluje da od snimanja „Reži me“ 2003. nije ostarija ni dana, pozdravlja se laktovima u skladu sa praksom koju nameće „nova normalnost“, došla je umesto majke koja zbog svojih godina ne putuje u uslovima pandemije.
Pod parolom “September is the new June”, narednog meseca smo otišli u hotel “Maestral” u Pržnu u kojem smo svake godine odsedali tri meseca ranije. Crna Gora se ove 2020. “otvorila” tek u septembru, temperature su bile letnje pa se izvlačenje dece iz škole nametnulo kao logična opcija.
Oktobar je Sandri i meni uvek bio rezervisan za putovanja povodom godišnjice braka. Najdalje što smo došli tim povodom bili su 12 vremenskih zona udaljeni Havaji 2013. godine a najbliže – Budimpešta 2006. mesec dana pre nego što ćemo dobiti mlađu ćerku Indiju.
Ovog puta pokušali smo da odemo bar malo dalje – i stigli do Beča. Nije bilo jednostavno. Negativni PCR-test smo zaboravili na trpezarijom stolu, sa aerodroma zvali telefonom u 6 ujutro i probudili stariju ćerku koja nam je fotografiju testa poslala na Viber. Posle smo ga nekako isprintali na aerodromu i molili Boga da Austrijanci ne budu previše strogi. Nisu ga ni pogledali. Ta situacija bila je veoma česta tokom ove dve godine – putnici pripreme gomilu papira, potroše novac na skupe PCR-testove i na kraju im na graničnim prelazima niko ništa ne pogleda.
U hotelu “Royal” preko puta Katedrale Sv. Stefana u Beču radio je samo jedan sprat. Sala za doručak nije radila, obrok je posluživan po sobama. Kako restorani nisu radili, Svetlana, direktorka naše firme u Beču organizovala je večeru za nas, ambasadora Nebojšu Rodića i njegovu suprugu u svom stanu. Muzeji su radili i bili gotovo sablasno prazni pa sam iskoristio priliku da obiđem Prirodnjački muzej ispred kojeg je u redovnim uslovima uvek bio nepregledan red.
Sredina je novembra, korona ponovo divlja a mi smo se uželeli ćevapa na Baščaršiji. Na putu za Sarajevo stajemo na obali Drine, etno-restoran “Šoja” – potpuno prazan. Pogled na reku, odlična kuhinja i ljubazan konobar: “Naš gazda imao tri restorana, zatovrio je dva a i nas će za koju nedelju. Ove godine nije došlo 10.000 Kineza! A ni ostali turisti nisu došli!”
Dok punih stomaka idemo ka Sarajevu razmišljam kako je neki konobar iz Zvornika u ratu 1941. mogao da ode u Argentinu i tamo nastavi da radi i normalno živi, u ratu 1992. bi izbegao u Nemačku i tu našao neki posao. U situaciji izazvanoj pandemijom u 2020. naš prijatelj iz restorana “Šoja” nema nikakav izbor. Ni on, ni njegove kolege, ni kuvarica niti bilo ko drugi ko je zbog ove situacije u našem regionu ostao bez posla.
Od Zvornika do Sarajeva jedva da smo prošli kroz nekoliko osvetljenih mesta. Ne mogu da se otmem utisku da su Bošnjaci, Srbi i Hrvati ovde ratovali do pre četvrt veka da bi zemlja danas ostala gotovo pusta.
Stižemo pred ponoć u “Hotel Evropa” na samom rubu Baščaršije i ja se odlučujem da prošetam praznim gradom u kojem se, kao i kod nas, lokali zatvaraju u 23.00. Maska mi je i na ulici stalno na licu jer je kazna kažu 1.000 maraka. Na banderama uz Miljacku predizborni plakati kandidata na lokalnim izborima koji će se održati 15. oktobra. Nikada veća disproporcija između upeglanih lica političara i njihovih obećanja sa jedne i tužne stvarnosti sa druge strane: kao i kod nas, mnogi lokali u centru grada su prazni, za koronom došla je ekonomska kriza i ugasila mnoge poslove a Sarajlije strahuju da je ovo tek početak.
BEG OD POLICIJSKOG SATA
Tog novembra jedna od retkih “dotupnih” destinacija bio je Istanbul iz čijeg sam grčkog kvarta Fenera tada za “Vreme” pisao nareportažu. Nakon čekiranja, radosni izlazimo iz hotela “Pera Palas” u kojem su odsedali Ataturk, Agata Kristi i Tito i ulazimo u gužvu Taksima. Niko nam nije skrenuo kažnju da Turci kada kažu – maska je obavezna i na ulici, oni to zaista i misle. Policajac nas je zaustavio i držao dobrih 15 minuta, morao sam da nazovem hotel i da ih zamolim da mu na turskom objasne kako smo tek stigli i da nam progleda kroz prste.
Decembar je doneo rekordne cifre zaraženih i umrlih ali i prve vesti o vakcinama. Ski-opening smo “odradili” na Jahorini jer su kod nas po tadašnjim merama i na Kopaoniku kafići vikendom bili zatvoreni. Otišli smo jedno veče u Sarajevo na večeru u “Bašču kod Ene” ali smo morali da ustanemo od stola u 22.45 i uputimo se nazad ka Jahorini jer je u Federaciji BiH policijski čas započinjao u 23.00 pa smo do tog vremena morali da pređemo entitetsku granicu kako bi se domogli svog hotela na teritoriji Republike Srpske.
Tog decembra 2020. nije bilo božićnih vašara nigde u Evropi pa smo se zadovoljili radnom posetom Zagrebu i večerom sa prijateljima u “Esplanadi” jer restorani izvan hotela nisu radili. “The Economist” konferenciju u Nacionalnoj i sveučilištnoj knjižnici održali smo prvi put u “hibridnom modu” – premijer Andrej Prenković, ostali govornici i novinari – bili su prisutni u sali dok je publika mogla da prati panele putem lajv-strima na Youtube-u.
Stigla je 2021. a sa njom i mogućnost da se vakcinišemo. Za poslednje putovanje pre vakcinacije, uz negativni PCR-test odabrali smo u januaru te godine “dostupni” Egipat.
Ispred Sfinge u Gizi nalazi se veliki auditorijum sa više stotina stolica koje čekaju neka srećnija vremena kada će se ponovo igrati opera „Aida“ sa pogledom na osvetljene piramide i Sfingu.
Pandemija je odložila i otvaranje Velikog egiparskog muzeja ili Muzeja Gize. Kada bude otvoren, očekuje se u toku ove godine, biće to najveći arheološki muzej na svetu koji će se prostirati na 81.000 metara kvadratnih, njegova izgradnja koštala je 795 miliona dolara. Među 50.000 atefakata u muzeju će se nalaziti i globalno najpoznatija egipatska kolekcija – ona iz grobnice faraona Tutankamona.
Kao i gotovo sve destinacije širom sveta i Egipat se trudio da 2020. što pre zaboravi. Popunjenost u hotelima je u januaru 2021. bila oko 10%, mnogi od njih i nisu radili a jedini turisti koji se uz par individualnih izuzetaka iz Zapadne Evrope mogu sresti su – Srbi i Ukrajinci. Da li činjenica su i jedni i drugi donedavno imali i „mnogo veće muke“ ili nešto drugo – tek građani ove dve države jedini ne strahuju od virusa kao što, pre nekoliko godina kada su bili učestali teroristički napadi, jedino Srbi nisu prekidali svoje godišnje odmore u Egiptu i Tunisu.
Putovanja u Dubai za 1. maj, na Bijenale arhitekture u Veneciji krajem maja i u Pariz u junu opisao sam u reportažama u “Vremenu” prošle godine. Ono što je zajedničko evropskim destinacijama koje sam obilazio bio je još uvek “manjak” turista pa se u Luvr ili Crkvu Svetog Marka moglo ući uz manje od pet minuta čekanja. U Veneciji sam primetio da su golubovi i galebovi agresivniji nego ranije, kidišu na ostatke hrane na restoranskim stolovima i dok su gosti još tu. Dve godine gotovo bez turista poremetile su eko-sistem i lanac ishrane u Serenisimi. Na nešto slično ali kada je reč o uličnim džeparošima upozorili su me u Parizu: agresivniji su nego ranije, kradu torbe sa stolove, mobilne telefone iz ruku. Jednostavno – “ponuda” je desetkovana a njihove “potrebe” su i dalje tu.
PAKAO ŽANJICA
Celo leto 2021. bilo je “skoro pa normalno”, na većini mesta koja smo obilazili (Budva, Kotor, Herceg Novi, Brioni, Rovinj, Savudrija, Split, Poreč), sve je bilo gotovo kao pre pandemije. Hrvatska je u avgustu čak obarala rekorde iz 2019. što mi je bilo jasno dok sam se na putu ka plaži Bačvice probijao kroz gužvu između trajektne luke, autobuske i železničke stanice (sve tri na desetak metara rastojanja).
Na Bačvicama mešavina lokalaca i turista, preko dana to sve izgleda pristojno i uređeno. Kažu da pakao počinje uveče kada se na plažu slije nekoliko hiljada mladih, domaćih i turista, koji ovde partijaju sa “alkoholom za poneti” pošto su zbog pandemije klubovi i pabovi zatvoreni posle ponoći. Svako društvo pušta svoju muziku, sede na pesku, plešu u plićaku, vrše nuždu u vodi i po okolnom grmlju.
“Prljavo je, smrdi, ljudi uriniraju posvuda”, prenosi reči grupe mladih Francuza splitska “Slobodna Dalmacija”. Na pitanje ima li smisla to što se klubovi zatvaraju u ponoć, unisono su i bez oklevanja odgovorili da nema. “Ljudi se ionako okupljaju, i to u puno većem broju i bez ikakvog nadzora!” – primetili su Francuzi.
Ove godine u septembru ponovo smo otišli u Rovinj u kojem je nakon pauze u 2020. ponovo organizovan Weekend Media Festival. Ulazak u kompleks stare Tvornice duhana bio je moguć samo uz kovid-sertifikat. Putovanje u Gruziju u oktobru mesecu u organizaciji ambasade te zemlje proteklo je gotovo bez ikakvih epidemioloških mera iako su brojevi u toj zemlji bili visoki, slično kao u Srbiji. U novembru sam u Budimpešti na mnogo mesta video plakat sa kojeg se smeši gospodin kome su svuda docrtali “hitlerovske brčiće” i kukasti krst. Kada sam izguglao Pala Đerfija shvatio sam da je reč o glasnogovorniku mađarskog Kriznog štaba, njihovoj verziji Predraga Kona. Očigledno je antivakserski pokret pomešan sa antisemitizmom prisutan na sličan način u celoj Istočnoj Evropi.
Vezano putovanje na kraju godine na relaciji Zagreb – Ljubljana – Pariz u samo nekoliko dana pokazalo mi je svu konfuziju mera koje su primenjivane u različitim državama Evrope. U Zagrebu je sve radilo – kafići, restorani i božićni marketi su bili puni ljudi. Sutradan sam seo na voz za Ljubljanu koji je krenuo tačno u 07.30. Pre toga sam na Glavnom kolodvoru koji je tamo gde je uvek bio, na stotinak metara od moje “Esplanade”, kupio sveže pecivo i vruću kafu. Dok je voz klizio prugom uz maglovitu dolinu reke Save, u kupeu su nam slovenački policajci tražili kovid-sertifikate i poželeli srećan put.
PROMOCIJA NA MINUS DVA
U Ljubljani sasvim druga priča – kućice na božićnim marketima radile su svega nekoliko dana krajem novembra a onda su zbog “brojeva” zatvorene. Promociju prvog broja slovenačkog izdanja magazina “The Economist” morali smo da uradimo na Ljubljanskoj tvrđavi, na otvorenom, na dva stepena ispod nule. Samo je solidan broj čaša slovenačkih vina uspeo da nas dovede na “radnu temperaturu” na koju smo navilki ali nam je para i dalje iz usta izlazila u hladnu ljubljansku noć.
Sutradan sam pred let za Pariz izvadio brzi antigenski test. Sleteli smo na Aerodrom Šarl ds Gol i tu mi niko nije pogledao ni pasoš, kamoli kovid-sertifikat i antigenski test. Bukvalno smo iz aviona izašli na ulice Pariza bez ikakve kontrole – kako je uvek i izgledao dolazak iz jedne u drugu zemlju u Šengenskom sistemu.
U Parizu opet, kao u Zagrebu – sve radi – kafići, restorani, božićne pijace. Negde nam traže kovid-sertifikat i za sedenje u bašti kafea a na drugim mestima, poput našeg omiljenog restorana u Latinskoj četvrti – samo su uz široki osmeh izneli vino za koje znaju da ga uvek pijemo uz fondu.
Ipak, putovao sam znatno manje tokom ove dve godine. Pre svega, bilo je manje poslovnih putovanja jer su gotovo sve konferencije prešle na onlajn-format. Kao i skoro svi kojima su putovanja u krvi otkrio sam mnoge lepote svoje zemlje koje nisam stigao da obiđem. Ali isto tako, nisam dopustio da mi pandemija potpuno oduzme pravo na slobodu kretanja i da vođen Balaševićevi stihovima “tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje” nastavim da putujem svetom.
