BAŠTINA IZ 1916: Čardak u Svilošu pod zaštitom države

BAŠTINA IZ 1916: Čardak u Svilošu pod zaštitom države

Spread the love

BICKLOM KROZ VOJVODINU: Susek i Grabovo

Put od Novog Sada preko Futoga do Begeča, pa skelom kod Braše preko Dunava do Banoštora koji sam opisao u reportaži pre dve nedelje, ovoga puta nastavio sam Svilošu i Grabovu, dva idilična sremska sela sa burnom istorijom.

Na ulazu u Sviloš sa leve strane – pravoslavno groblje sa nekoliko velikih spomenika na kojima je mnogo imena.

Sviloš je u borbama u Drugom svetskom ratu i teroru ustaša i Nemaca izgubio 149 stanovnika. Koliki je to gubitak govori činjenica da selo danas ima oko 250 žitelja. O ovim događajima svedoče spomenici ekshumiranih meštana na pravoslavnom groblju. Reč je o Srbima streljanim na Ognjenu Mariju 1941.  na Lovki. Njihove kosti prenete su četiri godine kasnije na pravoslavno groblje u Svilošu. Na kraju podužeg spiska imena piše: “Spomenik podižu tužni roditelji, siročad, braća, sestre i supruge”.

SEĆANJE NA ŽRTVE RATA: Spomenik u Svilošu
SEĆANJE NA ŽRTVE RATA: Spomenik u Svilošu

Veliki monument dominira prostorom u centru sela sa citatima Mike Antića (“Ovde su bili ratovi, ali ropstvo nikad! Ovde je bilo smrti, ali u slavu života! Sloboda nije obraz istorije nego tvoj!” i Tita (“U Evropi misle da su naše planine rodile naš pokret i našu vojsku a Srem to najubedljivije demantuje!”) Tito očigledno nije smatrao Frušku goru nekom planinom.

Nepoznati počinioci 2011. odneli su veliki mural, delo novosadskog akademskog slikara Bore Popržana. Godinu dana ranije spomenik je takođe bio na meti vandala, samo je tada odneto šest ploča, a ovoga puta čak 57 koje su sačinjavale mural.

U Svilošu se nalazi pravoslavna Crkva Vavedenja presvete Bogorodice. Dok stojim ispred nje, prilazi mi komšija i pokazuje: “Slikaj ovaj kamen! On je iz 16. veka, stariji je od crkve i od pre Čarnojevića je!”. U blizini se nalazi drveni čardak porodice Bošković iz 1916. godine koji je pod zaštitom države. Kada je Sviloš u Drugom svetskom ratu poharan i spaljen, deo meštana je uspeo preko pašnjaka i šuma da pobegne u Lug, slovačko selo koje se nalazi u blizini i tu su ih komšije Slovaci krili do kraja rata. Prodavačica, rodom iz Manđelosa ali udata u Svilošu priča mi da joj je njen tast pričao kako su ga roditelji u korpi nosili preko pašnjaka do Luga. Ima muža i tri sina, sva četvorica su lovci.

OBNOVLJENA: Crkva u Grabovu
OBNOVLJENA: Crkva u Grabovu

Put me vodi dalje ka Grabovu, skrećem levo sa glavne ceste kod drvenog bunara i tu počinje uspon koji me tera da promenim brzinu na svom biciklu. Promiču prelepi krajolici, vinogradi, voćnjaci, vinarije…

Iza jedne krivine, iznad potoka Tekeriš – pred mojim očima se ukazuje idilično sremsko selo Grabovo.  1943. selo je potpuno spaljeno, ubijen je 151 civil (selo danas ima manje od 100 stanovnika). Crkva Sv. Arhangela Gavrila u centru mesta, kada sam prošli put bio (2007.) bila je u jako lošem stanju, danas je potpuno sređena i pored nje je podignut ženski manastir.

KULISE KRVAVOG DOGAĐAJA: Vila Ravne, nekada "Lekina Vila"

KULISE KRVAVOG DOGAĐAJA: Vila Ravne, nekada “Lekina Vila”

Na povratku nazad, skrenuo sam sa puta i u šumi nedaleko od Sviloša obišao Vilu Ravne ili “Lekinu vilu”. Letnjihovac je sagradila iločka plemićka porodica Odeskalski. Tokom vremena ona je menjala vlasnike, da bi na kraju, posle Drugog svetskog rata, bila nacionalizovana. Vilu je ponekad koristio Aleksandar Ranković Leka, i to najviše za lov. Tokom sedamdesetih je preuređivana za potrebe Josipa Broza Tita, ali on ju je samo jednom prilkom 1976. godine na kratko posetio. Iz tih razloga ovu vilu ponekad nazivaju i „Titova” i “Lekina vila”.

Vila Ravne je trenutno prazna i nalazi se u vlasništvu AP Vojvodine. Prelepu livadu u sklopu poseda koristi Nacionalni park Fruška gora. Ukoliko ste dovoljno tihi, možete ugledati neke od jelena koji ovde obitavaju. Do vile se može doći i sa Partizanskog puta kratkom šetnjom kroz šumu.

GRABOVO: Izrešetana tabla na ulazu u selo i jedna od napuštenih kuća
GRABOVO: Izrešetana tabla na ulazu u selo i jedna od napuštenih kuća

Pri­ča o vi­li na Rav­ni­ma pam­ti i lju­bav­nu tra­ge­di­ju ko­ja se ov­de do­go­di­la 2006. go­di­ne, ka­da je Pa­vle No­vić, 33-go­di­šnjak iz Svi­lo­ša, ra­nio svo­ju lju­bav­ni­cu Na­du, do­ma­ći­cu vi­le, ko­ja je ta­da ima­la 50 go­di­na, a on­da je da pre­kra­ti svo­je lju­bav­ne ja­de – iz­vr­šio sa­mo­u­bi­stvo.
Pa­vle No­vić je, po­sle iz­dr­ža­ne ka­zne za­tvo­ra od go­di­nu da­na u srem­sko­mi­tro­vač­kom za­tvo­ru upo­znao do­ma­ći­cu vi­le, udo­vi­cu Na­du. Tu je iz­ne­na­da pla­nu­la lju­bav. Pa­vle je bo­ra­vio sa Na­dom u vi­li, svi su ra­ču­na­li da će i po­red ve­li­ke raz­li­ke u go­di­na­ma dvo­je lju­bav­ni­ka svo­ju ve­zu kru­ni­sa­ti bra­kom.

Me­đu­tim, ka­da je Na­da sa­zna­la da je Pa­vle bio i u za­tvo­ru od­lu­či­la je da ve­zu pre­ki­ne. Mo­mak je iz­be­zu­mlje­no do­la­zio do vi­le mo­lio Na­du da mu se vra­ti, pa on­da po­čeo i da joj pre­ti. Kob­nog da­na Pa­vle je do­šao do vi­le na­o­ru­žan pi­što­ljem, pu­cao u svo­ju lju­bav­ni­cu, a on­da se­bi is­pa­lio me­tak u sle­po­oč­ni­cu i na me­stu ostao mr­tav. Na­da je ra­nje­na u ru­ku, za­vr­ši­la je u bol­ni­ci i po­sle to­ga se vi­še ni­je vra­ća­la na Rav­ne. Da­nas ži­vi kao pen­zi­o­nerka u bli­zi­ni No­vog Sa­da.