Spread the love

“Bless You!”

Probuđen u ranu zoru kombinacijom džet-lega i posledica teške večere u Dan Tana’s restoranu, odlučio sam da protegnem noge duž Rodeo drajva i bolje osmotrim kuće koje sam dan ranije gledao iz Jadranovih kola.

Dok sam fotografisao znak „Beverly Hills“ pored mene je u brzom vežbačkom hodu prošao par četrdesetogodišnjaka obučenih u trenerke. Upitali su me da li želim da me oni fotografišu pored znaka. Stotinjak metara dalje nadražen juarnjim suncem glasno sam kinuo. Prolaznik udaljen desetak metara od mene mi je doviknuo „Bless You!“ („Nazdravlje!“). Kada ovde na ulici nekoga pitate za određenu adresu, prosečan Amerikanac će biti spreman da prepesači i stotinjak metara ne bi li vam pokazao željeni pravac. Sretao sam slične spontane izlive nama Evropljanima potpuno neshvatljive ljubaznosti i srdačnosti, svuda od Njujorka na istoku do San Franciska i LA na zapadu, od Atlante na jugu do Omahe na severu.

U današnjoj Evropi to je apsolutno nepojmljivo. U Parizu mi se ne jednom dogodilo da prolaznik koga sam zamolio da nas fotografiše samo produži dalje i promrmlja na francuskom da žuri.

U Americi su u velikoj većini ljudi nasmejani, spremni da pomognu, da se upoznaju za šankom, na ulici, u redu pred kasom, u avionu… Evropljani, naročito ljudi sa Balkana, uglavnom se strašno iznenade kad prvi put dođu u SAD i godinama hranjeni uglavnom negativnom percepcijom Amerike u većini drugih zemalja, susretnu se sa jednim posve neočekivanim ljudskim licem običnih ljudi.

To lice nije vidljivo i u američkim filmovima i serijama, naravno, ne može se ni nazreti u prečesto arogantnoj, agresivnoj i razmetljivoj američkoj spoljnoj politici. Amerikanci i pored ogormne medijske industrije, muzike, filmova i serija – generalno imaju loš PR u svetu.

„I hate foreigners!“

Dan Tana prodao je pre par godina svoj čuveni restoran u LA kada se preselio u Beograd, oženio mladu ženu i pokušao da vodi staru „Zvezdu“, ali on i danas nosi njegovo ime. Restoran je prepun, svi su odlično razpoloženi, dok jedni jedu, drugi za šankom bučno prate bejzbol utakmicu. Među gostima ima holivudskih glumaca, producenata, manekenki… Šanker je brkati  Splićanin u šezdesetim koji tu radi već dvadeset godina i dok služi goste pije šljivovicu zajedno sa njima i dobacuje nam na prvi pogled ozbiljan: „I hate foreigners!“ („Mrzim strance!“). Kaže Jadran da je stari zaradio više novca od samog Dan Tane. Momak koji stoji na ulazu, na pitanje da nam nađe neki dobar sto odgovara: „Nemamo mi nikakvih dobrih stolova!“ da bi par minuta kasnije našao najbolji. Konobar koji nas služi namrgođen odgovara „Ne držimo čačkalice!“, posle par sekundi se nasmeje i donese ih naravno. To je neki ugostiteljski fazon u „domaćinskim restoranima“ u Americi koji sam sretao i u drugim gradovima, posebno u Njujorku u Maloj Italiji. Tako se osoblje valjda oslobađa stresa a gostima se odmah stvara opuštena atmosfera.

Koreta Sokt King i Hari Belafonte na sahrani MLK
Koreta Sokt King i Hari Belafonte na sahrani MLK

Debeli i mršavi

„Ceccone’s“ je jedan je od najboljih italijanskih restorana u Los Anđelesu u kojem se na rezervisan sto čeka se do pola sata za impresivnim šankom gde služe izvanrednu grapu. Gledam oko sebe: svi su vitki, lepi i doterani. Neke žene su prirodno lepe, nekima je „pomogla“ plastična hirurgija pa liče na junakinje serije „Nip/tuck“. Dok čekamo za šankom i ćaskamo sa momkom iz Napulja koji je tu godinu dana i očigledno je da „lovi“ neku bogatu holivudsku udovicu, iza nas sede dve dame, nije im lako odrediti godine. Obe su plastičnim hirurzima i juvelirima ostavile čitava bogatstva. Ipak, većina devojaka u restoranu su prirodne lepotice, bez previše šminke i nakita.

Nije velika razlika ni na ulici. Ni u jednom gradu u Americi nisam video toliko lepih devojaka i žena kao ovde u LA-u, čini se nekako da sve imaju neki slovensku lepotu, mogle bi bez problema da budu Novosađanke, Splićanke, Beograđanke ili Banjalučanke. Kult lepote i zdravlja u LA-u je toliki da sa jedne strane na ulici ne možete da vidite zapuštenu ili gojaznu ženu dok opet iz svake druge kuće na Rodeo drajvu izlaze vitalni starci i starice u osamdesetim i devedesetim godinama života. „Toliko vode računa o zdravlju i ishrani da ih nemožeš ubit’!“, kaže u šali Jadran. I u pravu je, stari ljudi ovde imaju novac, lepe kuće, odličnu klimu i volju za životom. Dobro zdravlje i dug život najčešće i idu uz to.

Par dana ranije, nekoliko država na istok, u Atlanti u „Georgia Aquariumu“, dočekuje nas devojka ne starija od 20 godina. Ima prelepe crte lica, vesele i pametne oči i – najmanje 110 kilograma. Da je vitka, bila bi lepotica. Ona je naš vodič u „Behind the scenes tour“ kroz ovaj, inače najveći akvarijum na svetu koji je izgrađen u srcu Atlante na zemljištu koje im je poklonila „Coca Cola“. Dok nam živahno priča o operacijama koje izvode nad tuljanima, ribama i pingvinima pokazujući kroz staklo veterinare i volontere koji užurbano nose nekakve epruvete i staklene posudice, Lisa se ne čini kao devojka koja ima problem zbog svoje gojaznosti. Na ulicama Atlante svaka druga  osoba ima višak kilograma, većina njih u veoma ekstremnim oblicima.

Atlanta i LA. Gradovi u istoj zemlji, zajednička im je srdačnost žitelja sa početka priče a razlikuju se po mnogo čemu, između ostalog i po toj „socijalnoj motivisanosti“ koja ljude na Zapadnoj obali tera da budu vitki i lepi a na „Starom jugu“ ih uljuljkuje u konzumentsku nonšalantnost koja se vrlo često završava i teškim zdravstvenim problemima.

Dan Tana’s – iako ga je vlasnik pre dve godine prodao, i dalje jedan od najposećenijih restorana u LA-u (na slici Dan Tana sa novom ženom i Noletom)

Crni i beli

Večera u klubu u Atlanti u kojem sve izgleda kao da je ulaz i dalje „restricted“ za određene kategorije stanovništva što je do pre svega nekoliko decenija podrazumevalo – „obojene“ i Jevreje, bez obira na staleški status i platežnu mogućnost. Doduše i danas su uz par izuzetaka gosti svi beli a posluga gotovo isključivo crna. Muškarac za našim stolom u ranim pedesetim, uspešan međunarodni menadžer, ukusno odeven i lepih manira, školovao se i radio jedno vreme u Evropi. Ipak, on misli da je će na izborima naredne godine najvažnije biti „da se Obama skine sa vlasti“ jer „ovo kako on vodi zemlju nije nikakvo vođenje, nema inicijativu…“ itd. Tvrdi da je i sam glasao za njega tri godine ranije. U avionu dok smo dolazili iz Frankfurta u Atlantu do mene je sedeo crni gospodin u šezdesetim, vraćao se iz Haife u Izraelu sa nekakvog religijskog kongresa. On je opet uveren da će Obama ponovo da dobije izbore jer je „narod dovoljno pametan da ga ne krivi za ogromno zaduženje Amerike koje je proizveo Buš u dva mandata kao ni za ratove koje je takođe Buš otpočeo a Obama nas iz njih polako izvlači…“ Obama je, naime, imao tu nesreću da bude izabran za predsednika istog meseca kad je počela finansijska kriza i da od Buša nasledi prezaduženu zemlju do guše zaglibljenu u ratove u Iraku i Afganistanu.

U televizijskim duelima koje sam gledao ovih dana promicali su slični argumenti. Neko je čak pomenuo i rat u Libiji koji je prvi takav (ako se izuzme verovatno NATO bombardovanje Jugoslavije) u kojem Amerikanci nisu imali žrtava a „cilj je postignut i diktator svrgnut“. Šta ih posle čeka na zemlji, irački ili afganistanski scenario, ostaje da se vidi.

Stefani, supruga Jadrana Lazića radi kao urednik vesti na NBC-u u LA-u. Ona kaže da njeni afroamerički prijatelji nisu verovali da je moguće da crnac bude izabran za američkog predsednika, pa ipak se desilo. Hoće li se sledeće godine to i ponoviti, veliko je pitanje.

U memorijalnom centru posvećenom Martinu Luteru Kingu, pogledao sam polusatni film o tome kako su crnački protesti sredinom pedesetih počeli. U Montgomeriju u Alabami, 1. decembra 1955. godine jedna crna žena, Rosa Parks, odbila je da u autobusu gradskog prevoza ustupi svoje mesto belcu što je segregacijski zakon Alabame i 90 godina posle kraja Građanskog rata i ukidanja ropstva – striktno nalagao. Naime, u autobusima su postojali redovi za crnce i redovi za belce. Zakon je nalagao da ukoliko belac uđe u autobus a sva sedišta su zauzeta, prvi crnac najbliži „belim redovima“ dužan je da ustane i ustupi mu mesto. Rosa je tog decembarskog jutra odbila.

Uhapšena je, nakon čega je počeo „Montgomeri Bus Boycott“ koji je izrodio novog lidera – Martina Lutera Kinga. MLK je ubijen u Memfisu 1968.

Pre par godina u Jewish Museumu u Majamiju starica koja prodaje suvenire, ruska Jevrejka ispričala mi je kako je sve do sredine pedesetih Jevrejima bilo zabranjeno da se nastanjuju severnije od određene ulice na Saut biču. Tako je nastao čuveni Art Deco District jer jevrejski arhitekti i hotelijeri nisu smeli da grade u drugim delovima grada. Jevreji nisu smeli ni da se zapošljavaju u državnim bolnicama, čak 10 godina nakon što je Amerika porazila Hitera i nacizam. Tako su nastale Mount Sinai bolnice, danas među najprestižnijim medicinskim ustanovama na svetu.

Odnos prema afroamerikancima i Jevrejima i danas u nekim delovima SAD predstavlja kontroverzu. „Land of the free and home of the brave“ sa široko razvučenim osmehom, u nekim svojim slojevima još uvek krije mračne demone prošlosti.