BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Banatski Monoštor i Čoka
Odmah pored Crne Bare nalazi se Banatski Monoštor. Jedina ulica u selu koja kao i Dom kulture nosi ime Petefi Šandora – asfaltirana je tek 2016. Mesto prema poslednjem popisu ima 102 stanovnika od kojih je 94% Mađara.
Na kraju sela nalazi se Crkva Sv. Ilije Proroka. Istorijski podaci kažu da je jedan vlastelin iz Čoke 1782. osnovao naselje Banatski Monoštor. Postojeća crkva je izgrađena iz crkvenih sredstava 1961. a prethodno je školska učionica služila za bogosluženje. Zapisi govore o značaju naselja u vremenima nastanka mesta. Naime, Banatski Monoštor je bio prelazno skladište za robu iz rudnika soli koje se nalazilo u Transilvaniji („put soli” je čuvao vojni garnizon).
Na kraju sela, odmah uz katoličku crkvu nalazi se paorska kuća koja ima sve što bi prava paorska kuća trebala da ima: telad, ovce, svinje, pačiće, kokoške, bale sena i slame u dvorištu… Ispred kuće zatičemo Eriku koja nam priča kako imanje održava zajedno sa mužem i sinom: “Drugi sin se odselio u Sentu!”. Veli kako svi koji nešto slave dolaze kad kod njih kupe prase ili jagnje: “Po novim pravilima preko određene kilaže ne može više da se kolje po kućama nego u mesarama!”. Kada bi u Vojvodini bilo više imanja kao što je Erikino – sasvim sigurno ne bi bilo ni gladnih ni nezaposlenih a na praznih kuća po selima.
Preko zemljanog puta izbijamo na drum za Čoku, malo seosko groblje na uzvišenju nam ostaje sa desne strane. Stižemo u varošicu koja je opštinsko sedište. Prema popisu iz 2011. ima 4.208 stanovnika a veruje se da ih sada nema više od 3.500. U populaciji Čoke je 55% Mađara i 35% Srba.
Najveću zaslugu za razvoj Čoke u prvoj polovini 20. veka ima jevrejska porodica Lederer koja je došla iz Budimpešte, kupila dvorac u centru mesta kao i vinariju.
Stižemo do dvorca, nalazi se u prelepom parku, nekadašnjoj dvorskoj bašti, u centru mesta. Naslanjamo bicikle na stoletna stabla i po tepihu od opalog žutog lišća krećemo u obilazak zaključanog kaštela.
Dvorac je podignut posle 1781. kada je Lerinc Marcibanji kupio pustaru Čoka. Izgradnju dvorca dovršio je tek sledeći vlasnik, Švab Karolj, tek oko 1870. godine. Artur i Karolj Lederer kupili su posed krajem 19. veka. U posedu spahijske porodice Lederer inače jedne od najbogatijih jevrejskih porodica u to doba imanje ostaje sve do Drugog svetskog rata.
Od 1950. tu je osnovano poljoprivredno dobro „Čoka” koje i danas koristi dvorac kao upravnu zgradu. Zgrada je u relativno dobrom stanju i kategorisana je kao spomenik kulture od velikog značaja.
Žena koja je prolazila tu bukvalno se rasplakala od sreće kada je čula da postoji projekat “Dvorci Srbije – Zaštita kulturne baštine” sa planom da se revitalizuju dvorci širom Srbije: “Iz vaših usta u Božije uši – ulepšali ste mi dan!”
Ledererovo imanje se 1938. opisuje u superlativima: 200 hektara vinograda, ogromni svinjci sa 15.000 komada, hiljade volova, 400 hektara zasejano cvećem, čije se seme izvozi u Englesku, podrumi za vino kapaciteta preko milion litara, električna centrala, fabrike špiritusa i za preradu mesa… Ledererova vina su stigla i do Britanskog dvora o čemu stoje zapisi.
Videvši moje postove na društvenim mrežama, Dragan Komlušan iz Čoke kasnije mi je poslao snimak televizijske emisije u kojem on i drugi sagovornici pričaju o burnoj istoriji porodice Lederer.
Paulina Švab i Jakab Lederer iz Budimpešte imali su dva sina – Artura i Karolja. Artur je preuzeo imanje u Čoki i doselio se ovde. Artur u u braku sa Alis Levi dobija tri sina: Najstariji Ištvan gine na ruskom frontu u Prvom svetskom ratu, srednji sin Laslo odlazi maloletan u rat, vraća se ali posle rata umire od “španske groznice”. Najmlađi – Đerđ (Đorđe) se školuje za bankara i preuzima imanje Lederera. Đerđ se 1927. ženi sa Magdolnom sa kojom ima dvoje dece – Magdu, koja je još živa i Đerđa mlađeg.
Deda Dragana Komlušana je radio kao kuvar kod Lederera pa je od njega čuo detalje: “Vodili su računa i o siromašnima, svakog dana bi se kuvalo 150 obroka za one koji nisu imali šta da jedu. Takođe, za Božić bi Lederer nešto poklanjao svojim zaposlenima, a to je bilo praktično pola Čoke – to su bili uglavnom vino i rakija iz njegovih vinograda!”
1929. imanje Lederera je na Svetskoj izložbi u Lisabonu osvojilo “Gran pri”. Kažu da je Lederer bio u odličnim odnosima sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem kome je uvek slao poklone. “Lederer je na venčanje kralja Aleksandra i rumunske princeze Marije poslao mog dedu i njegovog rođenog brata da budu kuvari!”, priča Komlušan.
Karolj Lederer iznenada umire 1930. i tu počinje sunovrat porodice. 1933. prodaju kuću u Budimpešti. 1941. Nemačke trupe ulaze u Banat a celokupno imenje Ledererovih uzima nacistički funkcioner Herman Gering koji je pređašnjim vlasnicima dao četiri sata da pobegnu. Ledereri odlaze prvo za Sentu pošto u Bačkoj, koja je bila pod kontrolom Hortijeve Mađarske, nije sprovođen organizovani Holokaust nad Jevrejima kao što je to bio slučaj u Banatu pod Nemcima i Sremu u sastavu NDH. Tek nakon pada Hortija i nemačke okupacije Mađarske 1944. mađarski Jevreji su poslati u Aušvic.
Porodica Lederer je uspela da izbegne tu sudbinu jer su iz Sente pobegli u Budimpeštu gde, skrivajući se u podrumima velikog grada dočekuju kraj rata. 1945. vraćaju se u Jugoslaviju očekujući da će im kao preživelim Jevrejima biti vraćen posed. Međutim, klasni neprijatelj bio je tek nešto milosrdniji od nacista – Ledereri su bili optuženi za ratno profiterstvo (!) i strpani zatvor. Dve godine kasnije, po izlasku iz zatvora 1947. uspevaju da pobegnu u London a nakon toga 1948. u Južnu Afriku gde porodica Lederer živi i danas.
Nastavljamo dalje i stižemo do Železničke stanice u Čoki koja je za razliku od mnogih u Vojvodini – još uvek u funkciji, dva voza dnevno saobraćaju u pravcu Subotice (11.38 i 18.48) i isto toliko u pravcu Kikinde (08.41 i 15.34). Zgrada je u dosta lošem stanju i kada smo bili na peronima nismo zatekli nikog što i nije preterano iznenađenje, naime, nismo zatekli nikog ni na Stanici Prokop u Beogradu kada smo proletos putovali za Vršac. Ljudi u Srbiji su se jednostavno odvikli od putovanja vozom i biće potrebno mnogo više od superbrzog voza na liniji Beograd-Novi Sad da bi se to stanje promenilo.
Na izlasku iz mesta nalazi se čuvena “Vinarija Čoka”. Ulazimo u krug vinarije, pitamo jednog zaposlenog ko bi mogao da nam ispriča nešto o istorijatu vinarije i pokaže nam podrume i on nas upućuje na sekretaricu generalnog direktora u kućici na kraju fabričkog kruga. Dok čekamo momka koji treba da nas provede po vinariji u velikom staklenom sanduku razgledam neobičan prizor.
Velika droplja je najteža ptica letačica na svetu. Naseljava uglavnom stepske predele Evrope i Azije.
Mužjaci droplje su dugački 90-110 cm, sa rasponom krila od 2,1 do 2,5 m. Obično su teški 10-16 kg, mada je najveći zabeleženi primerak težio 21 kg. Odrasli mužjak ima smeđi gornji deo tela i beli donji deo, sa sivom glavom i vratom. Za vreme sezone parenja, mužjaci imaju dugačka tanka bela pera koja rastu na vratu, ispod korena kljuna. Ženke su manje od mužjaka za 30%. Gnezda gotovo da i ne prave- sa nešto slamčica u manje udubljenje snese 2, vrlo retko 3 jajeta. Gnezdi se jednom godišnje.
Velika droplja naseljava Evroaziju, od Pirinejskog poluostrva do Dalekog istoka, odnosno između 55 i 35 stepeni severne geografske širine. Svugde se gnezdi sporadično. Procenjuje se da u svetu ima između 31.000 i 37.000 jedinki. U Evropi je najbrojnija u Španiji i Portugalu. Karakteristična je ptica Panonske nizije. Najviše ih je preostalo u Mađarskoj (nacionalni park Kiškunšag). U Srbiji je vrlo retka gnezdarica, trenutno broji svega nekoliko parova i kod nas je ugrožena. Održala se samo na severu Banata, u rezervatu Pašnjaci velike droplje (okolina sela Jazovo), gde se može naći samo osam jedinki. Kod nas je populacija u stalnom opadanju.
Hrani se zrnastim plodovima, beskičmenjacima i vrlo retko poljskim miševima.
Stigao je Nenad, momak u belom mantilu, poveo nas u podrum Vinarije Čoka i počeo priču o njenoj burnoj istoriji.
Prvo poglavlje priče o Vinariji Čoka počinje 1903. izgradnjom velelepnog vinskog podruma čuvene veleposedničke porodice Lederer. Nasledivši dvorac „Kaštel“ i hektare plodne severno-banatske zemlje od svog tasta, čuvenog grofa Marcibanja, Artur Lederer započinje uzbudljivu istoriju potiskog vinogradarstva.
Sa izgradnjom drugog dela podruma u kojem su bili smešteni betonski sudovi, iznutra obloženi pločicama, vinarija Lederer 1908. nastavlja svoju priču o uspehu. Jedna od glavnih atrakcija ovog dela podruma bila je sada već čuveni sud u koji je moglo stati više od 67 hiljada litara vina. U njemu je Lederer zakazivao partije kartaških igara, koje su, u pratnji ciganskih tamburaških bandi, trajale i po nekoliko dana.
1912. je godina završetka poslednjeg, po mnogima najlepšeg dela podruma sa drvenom buradi koja su deo njegove čuvene sedme ulice. Kako se podrum nalazi četiri metara ispod nivoa reke Tise, grof Lederer je opasnost od vlage rešio izgradnjom i danas funkcionalnog drenažnog sistema, zasnovanog na visoko higroskopnom tiskom pesku, koji se posipa na dno podruma, menjajući se više puta u toku dana novim, prethodno isušenim na suncu.
Podrum je još uvek impozantan, ogromna burad su za razliku od onih u Vinariji Erdevik – sačuvana i uz malo “šminke” mogao bi da postane prvorazredna turistička atrakcija.
Magda Lederer koja danas ima 92 godine je 2004. posetila Čoku gde je sa svojim pravnim timom započela proces restitucije u kojem joj je vraćeno oko 800 hektara zemlje. Prilikom posete vinariji, bila je kažu, srećna, što je bar nešto ostalo od privrednog carstva njenog oca – i dozvolila je sadašnjim vlasnicima da koriste njihovo porodično ime za prvu liniju njihovih vina.
Vraćamo se u mesto i na izlazu prema Ostojićevu nailazimo na Rimokatoličku crkvu Sv. Trojstva koja je podignuta 1808. zalaganjem porodice Marcibanji. Pod zaštitom je države kao spomenik kulture u kategoriji nepokretnih kulturnih dobara od izuzetnog značaja.
Sa obe strane ulaza smeštena je po jedna polukružna niša sa slobodnom skulpturom svetitelja. Slikarski radovi u hramu, izvedeni u duhu najboljih baroknih ostvarenja, pripisuju se radionici Paula Trogera, profesora bečke akademije i jednog od vodećih bečkih slikara s početka 18. veka. Predstave apostola Pavla i Petra, izrađene u retko korišćenoj tehnici gipsozaiku, rad su Kepa Volfanga. U unutrašnjosti crkve izgrađena je kripta porodice Marcibanji. Nadgrobne stele članova porodice, nastale između 1812. i 1870. delo su nepoznatih klasicističkih majstora iz Beča ili Pešte.
Župu vodi sveštenik Hajdu Šandor (1958), sveštenik rodom iz Novog Bečeja. Kada smo je mi posetili, crkva je bila zaključana a niko se nije odazivao ni u Župnom uredu. U dvorištu su bila parkirana dva “ženska” bicikla roze boje.
Ispred crkve nalazi se spomenik Ferencu Rakociju, vođi čuvene Rakocijeve bune sa početka 18. veka.
Ferenc Rakoci je bio mađarski feudalac, transilvanijski vojvoda od 1704. i sin Ferenca Prvog Rakocija i Jelene Zrinski Rakoci, ćerke Petra Zrinskog.
1701. kad Habzburgovci ulaze u rat za špansko nasleđe, Rakoci stupa na čelo zavere protiv njihove vlasti, računajući na pomoć Luja 14. Zavera, je, međutim, otkrivena i Rakoci beži u Poljsku. Kad je 1703. izbila nova buna u Ugarskoj, vraća se u zemlju i poziva sve ugarske i hrvatske feudalce na ustanak. Hrvatski feudalci se nisu odazvali, ne želeći da pomažu protestantsku stvar. U sporazumu sa Lujem 14. koji Rakociju obećava pomoć, sabor u Onodu lišava Habsburgovce prestola (1707), a ugarski staleži poveravaju Rakociju upravu zemljom. Kad je u odlučnom času francuska pomoć izostala, Rakoci doživljava poraz kod Trenčina (1708), a njegovi ga kuruci postepeno napuštaju. Na kraju ugarski feudalci sklapaju 1711. godine u Satmaru mir s Habsburgovcima, koji Rakoci ne priznaje. Posle toga, on godinama obilazi Poljsku, Francusku, Englesku i Tursku bezuspešno tražeći pomoć, a umire kao izbeglica u Turskoj 1735.
Srpska pravoslavna crkva u Čoki je podignuta u drugoj polovini 18. veka, a prvo pominjanje se vezuje za 1773. Predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja. Crkva je posvećena arhanđelima Gavrilu i Mihajlu.
Komšinica Mađarica upućuje me na “kuću u kojoj živi popa” par brojeva dalje od crkve. Na njoj su – dve zastave – Srbije i Nemanjića. Mladi sveštenik Svetolik Simulov pokazuje nam unutrašnjost hrama. Na poleđini ikonostasa postoje podaci o nastanku i obnovama, gde je zabeleženo da je ikonostas naslikan 1752. što se dovodi u sumnju, jer je sudeći po stilu, nastao nekoliko decenija kasnije. Obnavljan je 1891. a potpuno preslikan 1931.
Ikonostas je obezbeđen drvenom skelom prema instrukcijama zaštitara, pitam sveštenika do kad će to da bude tako, “Samo dragi Bog zna!”, odgovara uz osmeh.
Od industrijskog giganta ostala samo tabla
Malo dalje od dvorca, nalazi se “Industrija mesa Čoka”, nekadašnji prehrambeni gigant koji je do pre 20 godina zapošljavao na hiljade stanovnika severnog Banata. Danas kompleks zvrji prazan kao još jedan spomenik naših neuspelih privatizacija. Na banderi ispred nekadašnjeg pogona još uvek stoji tabla sa čuvenim crvenim znakom firme na kojem se nalazi nasmejani Banaćanin.
Nakon stečaja 2001. “Čoku” je na aukciji za 123 miliona dinara kupila firma “Golija impeks plus” iz Vrbasa, u vlasništvu Branka i Aleksandra Miloševića. Direktor Čoke Branko Milošević bio je pritvoren početkom jula 2007. zbog sumnje da je nenamenski trošio kredit dobijen od Poštanske štedionice za kupovinu fabrike i sredstva Fonda za razvoj Vojvodine namenjena ulaganju u opremu fabrike.
Nakon toga se 2013. pojavila vest da “Industriju mesa Čoka” kupuje jedan ruski investicioni fond ali se ni to nije dogodilo. Proteklih nedelja ovom banatskom varošicom preneo se glas kako će čuvenu fabriku čiji je najpoznatiji proizvo bila “pašteta u crevu” – kupiti “Podravka”. Poznavaoci prilika veruju da bi, ako se ima u vidu, velika tradicija i dobar renome koprivničke firme, to moglo da bude konačno jedna lepa vest za žitelje Čoke.
Rođen 27.7.1968. u Baču (Vojvodina, Srbija). Srednju školu završio u Bačkoj Palanci, Pravni fakultet studirao u Novom Sadu. Od 1990. radi kao novinar – u početku kao novosadski dopisnik beogradskih “Večernjih novosti”; zagrebačke “Arene”, sarajevskih “Naših dana”. Sarađuje i u magazinima “Vreme” i “Stav”.
1992. sa grupom studenata obnavlja izlaženje studentskog mesečnika “Index”. Posle dva broja sledi smena celokupne redakcije i pokretanje magazina “Nezavisi Index” koji će kasnije 1993. promeniti ime u “Svet” iz kojeg je nastala izdavačka kuća Color Press Grupa.
Danas na čelu Color Press Grupe najvećeg izdavača magazina u regionu sa kompanijama u svih 6 republika – 110 magazina, 25 internet portala i preko 80 konferencija i festivala godišnje.
U porfoliju kompanije pored domaćih (poput magazina “Lepota i zdravlje”, “Svet”, “Pošalji recept”, “Lekovito bilje” itd) nalaze se i brojni licencni brendovi: “The Economist”, “Hello!”, “Gloria”, “Story”, “Star”, “Lisa Moj stan”, “Hausbau”, “Brava Casa”, “Bravo”, “Alan Ford”, “Grazia”, “La Cucina Italiana”, “Auto Bild” i brojni drugi.
