Zorz Pompidu

Zorz Pompidu

Spread the love

Kako se Kan priprema za Filmski festival čije prvo izdanje je otvoreno Gala žurkom 31. avgusta 1939. Mamurne holivudske glumce koje je na prekookeanskom kruzeru MGM doveo u Kan, sutradan ujutro dočekala je vest da je Nemačka napala Poljsku i od festivala naravno nije bilo ništa

Kovrdžava melezkinja koja izgleda kao da je sišla se neke stranice modnog magazina, ostavila je kese pored klavira na kojem je na francuskom pisalo “Sada je red na tebe!” i počela da svira tako da smo svi zamislili da smo u pariskoj Olimpiji ili Operi. Dok čekamo voz za Kan uživamo u njenoj muzici i razmišljam kako je lako i jednostavno vratiti se u “staru normalnost”.

Železnička stanica u Kanu nalazi se svega pet minuta šetnje od Kroazete i jedna je od onih koje nas podsete koliko je važno da vozovi dolaze direktno u centar grada.

Izbijamo na obalu Meditarana kod Palate festivala i shvatamo da je cela Kroazeta prekopana i samo na par mesta može se preći od zgrada do plaže. Radovi su tekli užurbano kako bi bili gotovi do 17. maja kada počinje ovogodišnji Filmski festival u Kanu. Da prolaznicima i turistima bude lakše, ograde oko gradilišta bile su urkašene fotografijama iz 76 godina duge tradicije ovog festivala.
Na stepeništu ispred Palate Festivala postavljene su siluete slavnih glumaca ovenčanih “Zlatnom palmom” kako bi posetioci imali prilike da se fotografišu sa njima.

Miki Ćirovski, naš dopisnik iz Pariza koji provodi nekoliko meseci godišnje u Kanu u praznom stanu svog prijatelja što putuje po svetu, priča mi zanimljive detalje iz istorije Filmskog festivala.

Naime, Vlada Francuske odbila je 1939. da pošalje svoje predstavnike na Mostru, filmski festival u Veneciji (osnovan 1932) u znak protesta protiv Musolinijeve Italije. Još uvek se čuva dopis iz 15. maja 1939. koji je Vlada Treće republike uputila Festivalu u Veneciji gde se kaže kako Fracuska namerava da “pokrene sopstveni filmski festival u Bijaricu, Nici ili Kanu”. Odlučeno je da to bude Kan pošto je tamošnja gradska vlast ponudila veću finansijsku i logističku participaciju do već renomiranog mondensog Bijarica.

Planirano je da se održi od 1. do 20. septembra 1939. a počasni gost trebalo je da bude Luj Limijer, jedan od dvojice slavne braće.

Slavni holivudske zvezde Gari Kuper, Mae Vest, Džejms Kegni, Spenser Trejsi i ostale – došle su specijalnim prekookeanskim brodom koji je zakupio MGM. 31. avgusta uveče održano je Gala otvaranje festivala sa premijerom američkog filma “Zvonar Bogorodičine crkve”. Sutradan ujutro mamurne holivudske glumce zatekla je vest da je Nemačka napala Poljsku. Organizatori su pomerili festival za 10 dana u nadi da će se situacija smiriti. Par dana kasnije, Velika Britanija i Francuska su objavile rat Nemačkoj i bilo je jasno da od festivala nema ništa.

Tako je prvo izdanje Filmskog festivala u Kanu doživelo sličnu sudbinu “Narodnih olimpijskih igara” u Barseloni 1936. koje je organizovala republikanska vlada u Španiji za sve sportiste koji su te godine želili da bojkotuju Olimpijske igre u Hitlerovom Berlinu. Antifašistički opredeljeni sportisti su iz celog sveta već stigli u Barselonu kada je, uoči početka igara, general Franko upao iz Seute i započeo Španski građanski rat.

U prvoj posleratnoj godini prvi Filmski festival u Kanu je konačno održan i to u zgradi Kasina od 20. septembra do 5. oktobra 1946, tri godine kasnije ekspresno je sagrađena Palata festivala u kojoj se on održava i danas. 1948. i 1950. zbog finansrijskih problema festival se nije održao a 1951. je odlučeno da se festival pomeri na proleće kako ne bi bio previše blizu Mostri u Veneciji koja je uvek početkom septembra.
Filmski festival takođe nije održan zbog burnih protesta te godine u Francuskoj i širom Evrope. 19. maja 1968. festival je bio obustavljen, pošto su neki režiseri, kao što su Karlos Saura i Miloš Forman povukli svoje filmove iz konkurencije. 18. maja reditelj Luj Mal zajedno sa grupom svojih kolega zauzeo je veliku salu Palaisa i prekinuo projekcije u znak solidarnosti sa štrajkovima i protestima studenata i radnika koji su se održavali širom Francuske.

Poslednji put kada nije održan bilo je 2020. za vreme pandemije dok je prošle godine iz istog razloga pomeren sa maja na jun mesec i organizovan u posebnim uslovima koje je nametnula “nova normalnost”.

Na putu ka plaži prolazimo kraj fontane sa brodićima na daljinsko upravljanje sa kojima se naša Elena, sada već devojka od 17 godina igrala kada smo poslednji put bili ovde pre 10 godina. U mnogim gradovima širom Evrope koje smo često posećivali nailazimo na objekte – česme, bunare, fontane i spomenike pored kojih shvatamo kako nam deca brzo rastu.

Dok se moji sunčaju na zubatom prolećnom suncu u kafeu na pesku jedne od kanskih plaža, ja obilazim okolne znamenitosti, pre svega istorijske hotele. Hotel Martinez, remek-delo ar deko arhitekture na Kroazeti otvoren je svečano 20. februara 1929.

Njegov prvi vlasnik je bio Emanuel Mikele Martinez, sin barona Đovanija Martineza i Đusepe Labiso Konstnce iz Palerma na Siciliji, pripadnika stare italijanske plemićke porodice, sa španskim korenima. Hotel je izgrađen na mestu gde je stajala Vila Marija Terezija koju su Martinezovi 1927. kupili od princa Alfonsa od Burbona.

Indijski princ, Karan Sing, prestolonaslednik Džamu i Kašmira rođen je ovde 1931. Njegov otac, maharadža Hari Sing je tokom odmora u Kanu zakupio ceo sprat hotela (apartmane 318, 319 i 320).

“Beba iz Martineza” danas ima 91 godinu i još ja aktivan u politici, član je Gornjeg doma Parlamenta u Indiji a u svom životu je obavljao brojne ambasadorske i ministarske funkcije.

Za vreme Drugog svetskog rata u hotelu “Martinez” su se smeštale brojne vojske (ovim redosledom): francuska, italijanska, nemačka i na kraju Armija SAD (USA Air Force).

1981. Martinez je prodat Concorde Hotel & Resorts grupi. 2005. četiri slavna hotela uključujući i Martinez prodata su Starwood Capital grupi. Sedam godina kasnije, stigao je novi vlasnik – Hyatt Group koji i danas upravlja hotelom.
Odlučili smo da prvi put prošetamo do Starog grada.

Kada su Englezi i Rusi u 19. veku nagrnuli u Kan, jedino što su zatekli bilo je uspavano ribarskog selo Le Suquet koje ovde postoji još iz vremena Rimljana. Tu povrh Starog grada nalaze se srednjovekovna tvrđava i Crkva Sv. Ane iz 19. veka. Strme ulice koje vode do vrha brda pune su restorana, kafea i prodavnica suvenira.

Odlučujem da se pešice spustim do Železničke stanice i nailazim na crkvu Notre Dame de Bon Voyage. Smeštena nedaleko od Kroazete, sagrađena je u 19. veku na mestu nekadađnje male ribarske kapele iz 15. veka.
Tabla na bočnom zidu govori da je ovo mesto bila prva postaja Napoleona Bonapartne na njegovom povratku iz zarobljeništva na ostrvu Elba 1815.

Pet savremenih vitraža nalaze se na mestima gde su nekada bili stari prozori koji su razbijeni prilikom savezničke invazije na Azurnu obalu 15. avgusta 1944. Napravila ih je čuvena radionica “Mauméjan” iz Strazbura.

Na putu ka Železničkoj stanici prolazim pored jedne agencije za nekretnine. U izlogu posmatram cene, najskuplji kvadrat je imao jednosobni stan od 37.5 m2, Kroazeta, pogled na Palatu festivala. Cena – 480.000 eura. Prava sitnica u odnosu na prosek od 50.000 eura po kvadratu u obližnjem Monte Karlu.

Jedna od glavnih kanskih ulica koje izlaze direktno na Kroazetu zove se Rue des Serbes, Srpska ulica. Na njenom ukrštanju sa Ulicom Antiba nalazi se i La Fontine de Serbes, Srpska fontana, takođe zaostavština “bratstva skovanog u oružiju i krvi” tokom Prvog svetskog rata.
Miki mi priča kako je sa sekretarkom za kulturu Grada Kana razgovarao o tome da se na ovom mestu kada prođe pandemija i uslovi to dozvole, organizuju Dani Srbije u Kanu. Biće to prilika da se na jednom do najreprezentativnijih svetskih toponima koji nosi ime Srbije prikaže zaista ono najbolje što naša zemlja ima da ponudi kada je reč o kulturi i gastronomiji.